Poput većine istorijskih junaka iz davne prošlosti, čiji se životi i dela izrazito razlikuju od onih običnog ljudskog roda, Apolonije je do danas ostao zagonetka koja nije našla svog Edipa. Njegov život obavijen je takvim velom tajne da se često pogrešno shvata kao bajka, mit. Međutim, prema svim zakonima logike i razuma, potpuno je jasno da Apolonija nipošto ne bi trebalo gledati u tom svetlu. Ukoliko tijanski teurg sme da se smatra izmišljenom ličnošću, onda istorija nema pravo na svoje Cezare i Aleksandre. Potpuno je tačno da je taj mudrac, koji je sve do danas bez premca u čudotvornim moćima – na osnovu istorijski potvrđenih dokaza – stupio na poprište javnog života a da možda niko nije znao odakle je došao, i nestao iz njega a da možda niko nije znao kuda je otišao. Ali razlozi za to su očigledni. Upotrebljena su sva sredstva – naročito tokom četvrtog i petog stoleća naše ere – da se iz ljudskih umova izbriše sećanje na uzvišene i svete ljude. Hrišćani su sprečili kolanje njihovih biografija, koje su bile brojne i ushićujuće, i za to su, kao što ćemo videti, imali jake razloge. Na krajnje čudesan način je opstao Damisov dnevnik, i ostao jedini da ispriča priču. No, ne sme se zaboraviti da Justin Mučenik često govori o Apoloniju, a karakter i istinoljubivost tog dobrog čoveka su besprekorni, tim više što je imao valjan razlog da se oseća zbunjeno. Isto tako, ne može se osporiti činjenica da u prvih šest vekova jedva da je postojalo ijedno svešteno lice koje nije spomenulo Apolonija.

H.P. Blavacka