IZLAZI IZ ŠTAMPE DO KRAJA FEBRUARA 2024.

Za svoga dugog života Sadi je ostavio impozantno delo, koje je, nakon njegove smrti, sabrano u dvadeset i tri knjige proze i poezije. Među njima se, evo, vekovima, kao najpotpunija i najvrednija, ističu Bustan i Đulistan koja je napisao u najzrelijim godinama života.

Sadi je roden u Širazu 1213. godine, a umro je takode u rodnom gradu 1292. godine. Nakon završenog osnovnog obrazovanja, kao tipični istočnjak, životnu i stvaralačku zrelost stiče na putovanjima po širokim prostranstvima islamskog sveta u druženju sa  učenim, uglednim, kao i običnim ljudima, što je bio običaj mnogih učenjaka islamskog Istoka. Obilazi tako, zaustavljajući se kraće ili duže, Irak, Siriju, Egipat, Anadoliju, Horasan, Indiju, Mavarauneor do Kašgara u istočnom Turkestanu, a dosta dugo boravio je i u Indiji. Zadržavanje kod poznatih savremenih indijskih mislilaca bilo mu je od velikog značaja, a poseban uticaj na njega je izvršio glasoviti pesnik toga vremena Emir Husrev Dilevi.

Na ovim, skoro tri decenije dugim putovanjima, imao je i teških i neobičnih situacija, a svakako je najozbiljniji udarac doživeo kada je u Jerusalimu pao u ropstvo krstaša. Sticajem srećnih okolnosti uspeo je da se izbavi iz te nevolje i da nastavi svoja putovanja.

Sredinom veka 13. v. Sadi je ponovo u rodnom Širazu, a tada persijskog pokrajinom Fars vlada sultan iz dinastije Selgurijan – Ebu Bekr ibn Sa’d ibn Zengi vladao 1231-1260, poznati mecena pesnika i naučnika. Za njegove vladavine Šejh Sadi ima relativno miran i lagodan život. U znak zahvalnosti za zaštitu Sadi je 1257. godine ispevao svoje poznato delo Bustan i posvetio ga tome vladaru. Godinu dana kasnije nastaje njegovo najčuvenije, rekli bismo, životno delo, Đulistan, napisano takode u spomen tog vladara. Nakon što je dinastija Selgurijan izgubila moć i Persija 1264. godine potpala pod vlast Mongola, Sadi ponovo kreće na put. Jedna od stanica mu je i Meka gde je obavio hadž, hodočašće, koje je u životu izvršio četrnaest puta, zatim putuje po okolnim zemljama, da bi se, nakon nekoliko godina, zauvek vratio u rodni Širaz.

Mada je Sadi sa svojim književnim delima postao relativno rano poznat i izvan svoje zemlje, iako su mu se stihovi pronosili po svetu, piscu su svetski glas i nezaborav pribavila dva već spomenuta dela: Bustan i Đulistan.

Đulistan,  u doslovnom značenju – ružičnjak, gül – ruža, stan – sufiks za označavanje mesta gde se nešto događa ili gde se nešto nalazi, prozno je delo protkano stihovima; to je zbornik kratkih priča i pesničkih aforizama u kojima se rimovana proza prepliće sa stihovima; po karakteru tih aforizama i  sadržini priča, Đulistan spada u poučna didaktička dela.  Osnovni Sadijev cilj je dati savet moralne ili  čisto praktične naravi u formi ovih privlačnih priča, zanimljivih slika ili izreka prožetih dubokim humanizmom u kojima se nudi mnoštvo asocijacija o ljubavi, lepoti, pesmi, radosti… U Đulistanu zaista ima svega toga, a ipak najviše mudrosti, one iskonske, narodne, nataložene u ljudskom rodu valjda otkada on postoji. I zato nas Đulistan i danas, nakon punih osam vekova, poučava, razveseljava i zanosi, čini nas boljim, plemenitijim, mudrijim, i kao uhvaćeni u zamku, a da nismo svesni toga, počinjemo i sami razmišljati o onim primarnim pitanjima: dolasku na svet, smislu življenja i besmislu – a Sadi veruje u smisao, u ono dobro u čoveku.

Po svom dubokom misaonom sadržaju, zanimljivim motivima, slojevitosti, iscizeliranom stilu i nedostižnoj lepoti u jednostavnosti stila sehli mumteni’, Sadijev Đulistan je nadživeo vekove i zadivio civilizovani svet. U svakoj misli, svakom stihu, ogleda se autorovo životno iskustvo i mudrost. Za njega su moralne vrednosti društva i čoveka kao jedinke na prvom mestu. Komponenta koja dominira ovim delom je duhovna snaga, što pisac uvek i na svakom mestu naglašava. Odnos siromaštvo – bogatstvo, poštenje – nepoštenje, bogobojaznost – razvrat, darežljivost – škrtost, pravda – nepravda, i slične kategorije, jasni su simboli Đulistana.

Đulistan sa sastoji od Uvoda, Mukadima, osam poglavlja, bab, i kratkog završnog teksta, Hatima. Poglavlja sadrže priče, hikaje, pisane u prozi protkanoj stihovima. Znatan deo priča zapravo su plod autorovog životnog iskustva, a deo njih ima podlogu u onome što je on slušao ili čitao. Kazivanja vlastitog doživljavanja prepoznaju se po tome što je tu pripovedač, Sadi, u prvom licu. Stihovi nisu samo formalan ukras ovih u prvom licu ovih  priča, oni su organski vezani i za  sadržaj i za ideju, te su na neki način poenta, autorova poruka, pa bila ona savet, satirična žaoka ili ironija.

U idejnom pogledu Sadi nije predan samo mističkom razmišljanju, on se više okrenuo svakodnevnom životu, moralu i pouci. U Đulistanu se ovaj pesnik pokazuje kao istinski majstor naracije i suptilnih opservacija o životu i ljudima sve sa željom da pouči, razveseli, osmisli život i olakša.

Đulistan je, po svom duhu, pun života i ideja kako ga iskoristiti najbolje a biti i ostati ljudski čestit. Verovatno tim humanističkim osobinama i filozofski intoniranim porukama uspeo je da se probije izvan mesta nastanka, na istoku i na zapadu. Čitalac će sam najbolje osetiti vrednost i snagu Sadijevih misli. 

Popularnost Đulistan vidljiva je i po tome što danas gotovo nema velike biblioteke u svetu koja ne poseduje ovo delo, bilo rukopisno, ili štampano.