SILAZAK U DONJE SVETOVE 4

(…)

Hoće li ženska lepeza ublažiti silu okeana?

Hoće li molitva ganuti neosetljive Suđaje,

Ili skrenuti grom sa njegovog smera?

Hoće li sveće osvetliti mračni haos?

Uprkos vrlini i muzi,

Nemeza će postići svoje,

A sva naša borba i svi naši napori

Čvršće će namotati niti na

Njenom kosmičkom vretenu.

(Nemeza /deo/, Ralf Valdo Emerson, u mom prepevu)

Za razliku od iskonske mudrosti uvodnih Emersonovih stihova, jedan vrlo savremeni američki naučnik, Kracijus, glorifikovao je tehnologiju sledećim oveštalim rečima:

„Naša tehnologija omogućava da upravljamo vremenom i prostorom. Ona ništi udaljenosti, i čini da stvari rastu. Naša tehnologija je bliska upravljanju vremenom i prostorom, ali ne u fantastičnom smislu, već tako što brzinom smanjuje rastojanje, ubrzava sazrevanje biljaka i povećava efikasnost“.

I to je sve u svemu! Znači neprestano opetovanje istog kaste magova koja sebe smatra izabranicom svete Evolucije! Moj ogled se zasniva na potpuno drugačijim osnovama, i tako će biti do samog njegovog kraja. Navedenim rečima dr scient. Kracijusa protivstaviću sledeće stajalište:

„Ne mogu se merila napretka, rasta i razvoja ospoljiti zato što su ona lična, subjektivna i unutrašnja. Napredak za sve donosi stagnaciju ili nazadovanje za pojedinca, i obrnuto, pojedinačni napredak može značiti stagnaciju ili nazadovanje kolektiva. Materijalna merila napretka ne znače napredak u vrednosnom smislu. Napredak u vrednosnom smislu ne mora da podrazumeva materijalni napredak. Materijalna vrednost je protivrečnost u izrazu, zato što je materijalnost truležna koliko god bila golema, dok je vrednost kao takva večna jer nikada ne može istruliti. Iz tog razloga su merila vrednosti, kakva su danas ustanovljena, u celosti pogrešna.“

Čovekova nauka ima, možda neosvešćen, cilj da poništi Prirodu i da namesto nje tvori surogat, ili očovečenu, prirodu. Naime, tako nešto može se sagledati iz automatizma njenog delovanja, zasnovanog na osnovnim principima racionalizma, da ne mora čak ni da se potcrtava koliko je transparentno. To sam, u jednom od ranijih razmatranja ovog ogleda, nazvao „magijskom mašinom“.

U nastavku ovog razmatranja pripovedaću nimalo vedru priču o totalnoj anihilaciji, koja proishodi iz velelepnih naučnih postavki, veoma sličnu germanskom mitu o Ragnaroku.

Kad je reč o takozvanom progresivnom kretanju društva, možemo sagledati da je posredi beskrajno pravolinijsko kretanje ka zacrtanom cilju, uz povremene grčeve, oličene u ogromnim razaranjima i desetinama miliona žrtvovanih ljudskih stvorenja. Ali ono što je konstanta u ovom „progresivnom kretanju“, to jest, ono što se pojavljuje uporedo s njim, ili čak unutar njega, imenovao sam „silom anihilacije“ života, i to isprva onom drugih vrsta koje „hrane“ ovaj ljudski takozvani progres, no sa sve većim počovečenjem prirode, ova anihilacija sve više deluje unutar progresirajuće vrste, to jest, ljudske, pri čemu se, možda i preslobodno, može reći da je pokrenut proces anihilacije života uopšte.

Paradoksalno će zvučati, ali što je društvo na većem stepenu progresirajuće skale, sila anihilacije, ili urušavanja, dobija veći zamah. Ova postavka bi naizgled odgovarala predstavi ciklusa uspona i pada civilizacija, no u postojećim uslovima progresa planetarnih razmera, fenomen anihilacije, kao nus pojava istog progresa, samim tim je dobio planetarne razmere. Znači, da izvedem zaključak, što je društvo na većem stepenu progresirajuće skale, podložnije je samorazjedanju i urušavanju. Postavlja se pitanje, gde nastaje problem?

U postojećim okolnostima, kult racionalizma, tehnologija, AI, akademsko-građanska svest, načinili su magijsku mašinu, faustovštinu u punom pogonu, koja, zarad doktrinarnih postavki, proisteklih iz himera uma o ličnom izabraništvu svete Evolucije, kao sume demonizovanog ega, fabrikuje surogat prirodu, tako što sve postojeće prirodne datosti živog i neživog sveta prerađuje u srk čovekovog opojnog zadovoljstva, što za posledicu ima anihilaciju ovih datosti. Sve što postoji pod nebom uvršteno je u čovekov svet i određuje se po njegovim merilima i za njegovu korist. Budući da je ceo svet počovečen, anihilacija takođe postaje počovečena i stoga deluje iznutra kao sila obesmišljavanja i totalnog poništenja.

Predstaviću ovo stajalište na konkretnom primeru.

Čovek iz sebičnih poriva lične koristi uništava sve ono što je plemenito pod nebom i od planete pravi pustinju, koje postaje plodno tlo samo za rađanje i razvoj krdže, to jest, korovskog bilja, otrovnih insekata i poneke bizarne životinjske vrste.

Uzmimo, recimo, klimat koji nije apstraktna kategorija, već prirodna. Stoga na nju ne deluju samo kosmička kretanja, nagib Sunca ili Zemlje, nego i ljudski poslovi. Sav živi svet na Zemlji, ili Priroda u celosti, ima isti obrazac ponašanja kao i milionima godina unazad, jedino čovek menja obrazac svog ponašanja u pogledu nemerljivog sabiranja moći u svojim rukama, te posledično tome menjanjem uslova na planeti, promenom konfiguracije prirodnih datosti, geoloških, aluvijalnih i fluvijalnih, selektovanjem biljnog i životinjskog sveta itd, na taj način menjajući i klimu na Zemlji. Primera radi, kad čovek po svom merilu selektuje biljni i životinjski svet tako što eliminiše „štetne“ a uzgaja i neguje one „korisne“, on na taj način menja i klimat, jer neko „štetno“ bilje čuva u sebi, na primer, veću vlagu, ili deluje na pravac duvanja vetrova, ili pruža utočište za brojne životinjske vrste ili biljne podvrste itd, pa kad se ono ukloni, ili iskoreni, dolazi do promene klimata u neželjenom smeru – jaki vetrovi, suša, jalovina…

Izvan ovog, čovekocentričnog, stajališta ponudiću sledeće.

Sve što postoji pod nebom međusobno se prožima i stoga je to prožimanje uslov uzajamnog postojanja, po načelu da jedno ne može postojati bez drugog. Već sam u ranijem razmatranju pomenuo model Babuške. Ne postoje odeljene celine, vrste, rodovi razredi, klase itd, kako ih čovekova nauka ustanovljuje, već postoji jedan život, jedan živi svet koji je uslov svega ostalog. Postoji večni tok stvari uređen po nepromenljivom zakonu. To se ne može promeniti a da se ne uruše stubovi na kojima počiva svet. Ne može čovekova volja da promeni zakon neba. Ona može pokrenuti jedino silu sveopšte anihilacije. U germanskom mitu o Ragnaroku upravo se to dogodilo…

Ponoviću, za kraj ovog razmatranja, Emersonove predivne stihove:

Uprkos vrlini i muzi,

Nemeza će postići svoje,

A sva naša borba i svi naši napori

Čvršće će namotati niti na

Njenom kosmičkom vretenu.