METAPHYSICA

Prevodilac: /
Broj strana: 136
Pismo: Latinica
Godina izdanja:
Povez: Mek
Format: 13,5 x 20,5
ISBN: 978-86-87355-00-2

Bitak i jezik - filozofski esej

Kategorije:
Edicije:

Prevodilac: /
Broj strana: 136
Pismo: Latinica
Godina izdanja:
Povez: Mek
Format: 13,5 x 20,5
ISBN: 978-86-87355-00-2

Ovaj esej ima 8 poglavlja razvrstanih tematski u pojedine oblasti koje omogućuju, nakon razrade u njima, povezivanje u veću celinu na koju se odnosi naslov. U prvom poglavlju se iznose neke osnovne ontološke pretpostavke u pogledu same strukture bivstvujućeg i njegove realnosti, sa uvidom u nemogućnost njihove dokazivosti ili postuliranja, koje se nadalje ukazuju kao nebitne, obzirom da egzistiraju u saznajnoj strukturi, bez obzira da li su dokazivi ili nisu. Sama svetska ukazanja se posmatraju jednostavno kao informacije. Ovo omogućuje prelaz ka saznanju uvođenjem pojmova osećanja sveta i intuicione matrice, koja iz njega izvire, kao temeljnih za saznaje onog spoljašnjeg ili onog izvan njega. Drugo poglavlje donosi razrešenje u pogledu saznanja vezanog za svet, posmatranog bilo kao singularitet, partikularnost ili celovitost i ono vidi svetski smisao kao nešto što se pomalja kao shvatanje tek u susretu onog koji saznaje i onog što se saznaje. U trećem poglavlju se razmatra odnos intuicione matrice kao nosioca smisla saznanja i jezika koji se ispostavlja kao šifra bivstvenog, pri čemu je takva šifra tako dekodirana da omogućuje da njegova značenje budu pohranjena u tom jeziku, a da je takvo smeštanje moguće jedino putem intuicione matrice ili bolje rečeno intuicionih matrica, zato što one jesu pluralitet čije pojedinačnosti se odnose na pojedine i to različite regije bivstvenog, koje takvom značenju podaruju smisao. Ovde se daje dodatna i proširena definicija pojma osećanja sveta kao nečeg što objedinjuje i zapravo omogućuje takav fenomen kao skup: svet, intuiciona matrica i jezik. Jezik se posmatra kao osnovni uslov saopštavanja sveta, bio on verbalni ili neverbalni i između takvih oblika ne postoji razlika u pogledu njihove funkcije, već samo u pogledu njihovog izgleda. Četvrti deo donosi vezu između saznajnog objekta i umetničkog dela preko pojma estetizacije koji je druga strana osećanja sveta, zapravo jedan njegov derivat, tako da ono što radi estetizacija u umetnosti, radi i osećanje sveta u saznaju. Ovde se ponovo razmatraju pojmovi verbalnog i neverbalnog jezika, obzirom da su oni značajni za umetničke discipline, pa se bit umetničkog kao proizvod estetizacije nadaje kao smisao sveta, njegovo osećanje, zapravo kao atmosfera sveta. Na ovaj način se vrši priprema za posmatranje dela kao nečeg što je ontološki utemeljeno. U sledećem, petom poglavlju se analizira umetničko delo i uloga neverbalnih i verbalnih jezika u njegovom konstituisanju, u zavisnosti od njihove moguće primene u pojedinim umetničkim disciplinama. U ovom poglavlju se takođe razmatra i zaostajanje verbalnih umetnosti, prevashodno književnosti, u odnosu na ostale usled estetske retardacije koja je uzrokovana racionalnom prisutnošću u jeziku koji učestvuje u njenom fundiranju. Šesto poglavlje donosi pojam simulacije sveta kao onog što se nadaje kao krajnji produkt estetizacije i što zapravo dovodi delo u nezavisan ontološki status, kakav se smatra da ima i sam svet ili njegovi delovi. U ovom odeljku delo počinje da se posmatra na način ontologije. Pri tome se opet javljaju sada u građenju umetničkog dela, svet, informacija, intuiciona matrica i umetnički jezici u već poznatoj i naznačenoj i izloženoj saznajnoj shemi sa time da delo biva enkodirano ili enkriptovano jer je to jedini način da bi simuliralo svet, koji je takođe enkodiran pre saznajnog susreta sa njim.Tu se i nalazi razlika između umetničkih i uobičajenih jezika koji su koliko, toliko dekriptovani. Ovde je pripremljen teren za shvatanje ili doživljaj umetničkog dela u susretu, gotovo po istoj strukturi koja je bila izložena u vezi saznanja sveta. Sedmo poglavlje izlaže shvatanje umetničkog dela u susretu sa recipijentom i tek u takvom zahvatu ono zadobija svoju bit i smisao, bez obzira što je sam stvaralac očito stavljao neki smisao u to isto delo. Ispostaviće se da je taj prvotan smisao neprenosiv i podložan različitom doživljaju u zavisnosti od recipijenta, te može da se posmatra samo kao inicijalan, ne u pogledu samog sadržaja, već u pogledu bivstvene atmosfere koja je stavljena u delo kao smisao svetskog ili kao osećanje sveta. U osmom poglavlju se razmatra umetničko delo u pogledu njegove vrednosti i iznosi se nemogućnost zasnivanja vrednosne estetike, te tako i procene bilo kakve vrednosti kao objektivne, obzirom da se recipijent dela kao i recipijent sveta, naravno obojica u susretu sa tim entitetima sreću sa saznajnim nihilizmom koji ne pruža mogućnost kako za postuliranje vrednosti kod pojedinačnog dela, tako i za postuliranje bilo kakve pozitivne epistemologije u pogledu sveta. U ovom eseju pokušana je usporedba saznajnog i umetničkog doživljaja, da bi se pokazalo kako ne postoji razlika između njih, što zbog strukture tih, na prvi pogled različitih postupanja, koja se ipak ukazuju kao ista, što zbog same prirode predmeta uprtosti, u ovom slučaju, sveta i umetničkog dela, koji se ispostavljaju kao ontološki isti. Da bi se to pokazalo moralo je da se krene od ontoloških, saznajnih, značenjskih i jezičkih datosti da bi se stiglo do estetskih, tako da se nakon poduhvata sve ukazuje kao moguća celina.