Bio jednom vrlo uman i mudar čovek koji je proveo sav svoj život na putu po raznim krajevima sveta sakupljajući pripovetke o ženskim smicalicama, varkama, podvalama i marifetlucima.

Jednog dana put ga nanese u jedno arapsko naselje gde nabasa baš na šator starešine plemena. Tu ga vrlo usrdno dočeka prekrasna mlada žena, pa ga uvede u šator i posadi u pročelje. Ona odmah poče s njim ljubazno razgovarati i raznim dosetkama ga zabavljati, kao da mu je stara poznanica, a onda iziđe da mu štogod spremi za jelo. Muž te mlade žene bejaše izišao zbog nekog posla. Dok je žena spremala jelo, gost uze svoj veliki ćitab, u koji je beležio ženske podvale i marifetluke, pa ga poče prelistavati da vidi da nije sliučajno zaboravio koju dosetku. Kad se žena vrati i vide kako gost lista nekakvu veliku knjižurinu, upita ga:

„Oprosti, dični učenjače, kakva ti je to tolika knjiga?“

„Ovu sam knjigu ja napisao i ona mi je drug u tuđini a razgovor u samoć“, odgovori gost.

„Dični učenjače“, reče mu onda žena, „o čemu je sve pisano u toj knjizi?“

„To ti ne smem kazati“, odgovori joj gost.

„O, dobri učenjače“, reče mu na to žena, „ja mislim da se to što ti veliš ne može reći ni za jednu knjigu. Ta, knjige se pišu za to da ih svet čita. Alah je naredio da učeni poučavaju neuke a da neuki slušaju učene.“

„Tako je to, čarna lepotice“, reče joj mudrac, „samo ovo što je napisano u ovoj knjizi ne smeju da čitaju lepe žene.“

„A zašto, dični učenjače?“, upita ga žena. „Zar uzvišeni Alah nije stvorio žene isto onako kao muškarce, i zar žene nisu ravne muškarcima?“

„Sve je to tako, moja lepotice“, reče joj mudrac, „samo sadržaj ove moje knjige ne smeju da znaju žene.“

Ovaj odgovor još više zagolica mladu ženu, i ona se ne prođe mudraca dok joj ne reče:

„Ovakvu knjigu dosad još niko nije napisao. Ja sam u ovoj knjizi sakupio sve šeretluke i marifetluke ženske i opisao sve njihove dosetke, podvale i smicalice.“

Kad mlada žena ču šta joj reče mudrac, grohotom se nasmeja, pa mu uzvrati:

„Zar zaista tvoja knjiga sadrži tajne nepoznate ženama? E to je onda, vrli učenjače, čudo nad čudima. Samo ću ti odmah reći da ti je život uzalud prošao, da si se latio posla koji nisi u stanju da izvršiš. Ti, čoveče, seješ pustinjski pesak sitom, crpiš more rešetom, meriš brdo na drame, a biser na kantar; prođi se toga, jer su ženski marifetluci nebrojeni i ne mogu se svi popisati u knjige.“

„Bolje bi bilo da je to neko drugi rekao, a ne ti tako bistra i pametna“, reče joj mudrac. „Ti ne veruješ, a ja ti kažem da sam sabrao u ovoj svojoj knjizi sve marifetluke, podvale, varke i smicalice koje su ikad žene učinile, i meni sada ne može ni jedna žena podvaliti.“

Žena mu ništa ne odgovori na to, već poče da razgovara s njim o nečem sasvim trećem. Malo po malo ona navede razgovor na golicave stvari, pa ga iznenada upita:

„Reci mi, oštroumni čoveče, šta je pesnik mislio da kaže ovim svojim stihovima:

Meni preti kopljem srndač vitka stasa,

Vragolast je i ženama muti pamet.

Da je samo jedno koplje, ni po jada,

Al tu ima prvo, drugo, treće koplje.

„Prvo koplje“, reče onda mlada žena, „to je mladićev vitki stas; drugo koplje drži u ruci, a treće koplje, reci mi oštroumni čoveče, šta je pesnik podrazumevao pod tim?“

„Lepotice bajna“, reče joj mudrac, „u gornjim stihovima pesnik ne govori o onom koji sa tri koplja preti devojci, nego o mladiću čiji nam stas izgleda trostruk u hodu, isto kao što nam se čini da je i strelica trostruka kad se odapne na sunčanom danu.“

„Ne, oštroumni učenjače, nisi shvatio stihove“, reče mu mlada žena. „Pod trećim kopljem pesnik podrazumeva, znaš ono…“

Tad stari mudrac to ču, obli ga rumen od stida, ali mu mlada žena vragolasto reče:

„Ne stidi se i ne ustručavaj se, radi šta god te volja.“

Na te reči stari mudrac se razveseli i ponada, njegovo treće koplje se prenu, pa izgubi pamet i pruži svoju grešnu ruku put mlade žene, želeći da je zgrabi, ali mu se ona izmače, vragolasto mu se smejući. U taj čas njima se ote pogled i oni ugledaše kako se u daljini vitla prašina.

„Ko li je to?“, upita mudrac.

Moj muž, i on ti je veoma naprasit i nagao čovek“, odgovori mu mlada žena.

Našavši se u klopci, mudrac vide da će mu skočiti na nos mlada žena i njeno vragolasto izazivanje, pa se poče obazirati po šatoru ne bi li se gde sakrio. U jednom uglu šatora bejaše jedan veliki prekriven sanduk, dobro zaključan, pa mlada žena brže-bolje i pozva ga da uđe u nj. Kad onaj mudrac uđe u sanduk, žena ga zaključa. Domalo dođe muž, pa ga mlada žena dočeka veoma ljubazno, posadi ga u pročelje, a onda mu donese da jede.

„Znaš šta je, dragi moj“, reče mu zatim žena, „danas mi se desilo nešto vrlo čudno i neobičbno. Doša nam je u goste jedan vrlo učen mudrac, koga sam veoma lepo dočekala i ugostila. Uza se ima jednu veliku knjigu i ja ga priupitah kakva mu je to ćitab. ’Pitaš me za ćitab, ženo, je li? E kad hoćeš da znaš, evo da ti kažem: u ovoj knjizi zapisane su sve ženske smicalice i varke’, odgovori mi on. ’A zar je moguće zapisati sve ženske smicalice i varke? Toga ima toliko da, mislim, nije još niko stigao da sve zapiše’, odgovorih mu ja. On se ne složi sa mnom, uporno tvrdeći da je njegov ćitab pravo ogledalo svih ženskih marifetluka. Meni, posle njegovog upornog tvrđenja, ne preostade ništa drugo već da stvar okrenem na šalu i da ga nekako zagolicam da zatraži od mene ono na šta ti jedini imaš pravo. Uto i ti izbi i tako mi ne pođe za rukom da se sa njim dobro našalim.“

Onaj mudrac, koji bejaše zatvoren u sanduku, slušaše šta žena priča mužu.

„A gde je taj grešnik i bezobraznik?“, viknu muž sav zajapuren od od ljubomore i jarosti, „pokazaću ja njemu kako se zavode tuđe žene!“

Jadni mudrac premre od straha kad ču šta ovaj reče.

„Eno ga sakrivena u sanduku, osveti mu se što ti je udario žebni na obraz!“, reče mu žena.

„Daj ključ“, viknu muž i skoči.

Kad to ču, mudrac u sanduku skameni se od straha.

Međutim, muž i njegova mlada žena bejahu se još davno opkladili da će platiti dukat ko od njih dvoje pre otključa sanduk. Ljubomorni muž besno zgrabi ključeve i priđe sanduku da ga otključa, i upravo kad je obrnuo ključ u bravi, žena mu doviknu:

„Stoj, izgubio si opkladu, dragi, daj mi dukat!“

Muž se tek tada seti opklade, ne sumnjajući ni najmanje da je ona, da bi ga prevarila, izmislila priču o učenom mudracu, pa se nasmeja i baci ključeve ne otvorivši sanduk.

„Neka đavo nosi i tebe i tvoju podvalu!“, reče joj muž.

Žena onda odobrovolji muža i njih dvoje se počeše slatko smejati.

Muž uskoro ode nekud poslom, a mlada žena priđe sanduku i otvori ga. Iz sanduka izađe mudrac veseo i radostan što se spasao sigurne smrti.

„O, vrli učenjače“, reče mu žena, „da li si zabeležio i ovu žensku podvalu u toj svojoj dičnoj knjizi?“

„Nisam, tako mi Alaha“, odgovori joj mudrac. „Priznajem da vašim ženskim varkama i smicalicama nema kraja, da ih ima više nego peska u pustinji, pa zato ih više neću ni zapisivati!“

(Stara arapska pripovetka u prevodu Besima Korkuta)