SILAZAK U DONJE SVETOVE 5

Grubodušni će omesti ljude da otkriju
neprocenjiv dar besmrtnosti.
Filozofija će postati zbrkana
i stoga teško shvatljiva.
Doživeće da bude iskvarena
ispraznim razmišljanjem.
Doživeće da upadne u zamku
teško shvatljivih nauka…
(…)
(Jadikovka /strofa/, Hermes Trismegistos, u prepevu Zvonimira Baretića)

Ovo razmatranje će biti dugačko i njime nameravam da zaključim ne baš prijatnu temu o silasku u donje svetove. Zar nisam već rekao sve što sam imao po tom pitanju i ne postoji li bojazan da ću se ponavljati govoreći o istom na drugi način? To je donekle tačno, ali ne u potpunosti. Ponoviti na razne načine istinitu tvrdnju nije toliko na dosadu koliko je na korist, jer ako je čitalac nije prihvatio na jedan način može biti da će je prihvatiti na drugi, samo zanimljivije sročen. Stoga nastavljam dalje na istu temu bez zadrške, čak i laka koraka.
Sigurno nisam jedini, već jedan od mnogih, koji je proteklih decenija slušao apologete savremene epohe kako pišu i govore o tome da su naučne postavke, naučna otkrića i naučni pronalasci blagotvorni po sebi ali je problem u tome što se oni zloupotrebljavaju. Meni je ta reč „zloupotreba“ celog života rondala po svesti da bih konačno spoznao da je upravo zabluda koja leži u njenoj osnovi srž svekolikog problema savremene epohe. Smelo ću na ovom mestu reći da ne postoji nikakva zloupotreba naučnih postavki, naučnih otkrića i naučnih pronalazaka, nego to egzistira u samoj osnovi nauke. Dakle, nauka je sama po sebi zloupotreba. Možda ovo deluje kao protivrečnost u izrazu, ali ću u daljem delu razmatranja dokazati ovu tvrdnju. Opet, verovatno neću izneti neku novu i veliku istinu, ali ću je makar ponoviti, što za naše vreme vladavine naučnih dogmi i nije tako beznačajna stvar.
Otkako je ustanovljena, nauka je postala zajednička boginja svih ljudi bez razlike po pitanju rase, podneblja, nacije, vere, kulture i staleža. Kada su oci osnivači nauke dali nju na korist čoveku, ugradili su u njene temelje humanistička načela, da mu služi u svakoj situaciji i na svakom mestu zarad unapređenja njegovog života. Ali da bi to bilo moguće morao je da se razgradi postojeći svet, da se razore njegovi temelji, a da se izgradi novi, koji će biti saglasan sa postavkama racionalizma, i iz njega izvedene nauke. Svet koji se morao razoriti da bi se izgradio novi stajao je na duhovnim temeljima, metafizičkim, hijerarhijski zasnovan po skali autoriteta, od duhovnog ka praktičnom, i tako je bilo na celom zemaljskom šaru, a svet nauke morao je biti materijalan, praktičan, linearan, ili horizontalan, ne zasnivajući se na duhovnom autoritetu, nego na snazi razloga i koristi, a ujedno i na humanističkoj postavci jednake vrednosti i značaja svakog ljudskog stvorenja.
Nova sila ustanovila je prosvetiteljstvo, koje je bilo samo surogat prave duhovne obuke, ali je iz ove potonje preuzela celu nomenklaturu oduzevši joj dušu i svaki smisao, te je otud celokupno školstvo zapravo obuka đavoljeg šegrta. Radi pojašnjenja i poređenja, poslužiću se primerom iz stare Grčke, gde su postojali gorostasi filozofije, kao što su Pitagora, Heraklit, Anaksagora, Sokrat, Platon i drugi, ali su ujedno postojali i lažni filozofi kao što su sofisti, ili „kvaritelji omladine“, poput Gorgije, Hipije, Antifonta, Protagore itd. Kaže se da je u to vreme na jednog filozofa dolazilo devet sofista. E, celo savremeno prosvetiteljstvo zasniva se na tim sofistima. Preciznije rečeno, savremeni svet je institucionalizovao sofistiku i tako je ugradio u svoje temelje. Otud su „intelektualci“ sofističke perjanice našeg doba, nosioci prosvete, nauke, tehnike, progresa, kao i svega onoga što nam je opšte poznato u tom smislu, dok gorostasnih filozofa više i nema. Naime, ako je u staroj Grčkoj na jednog filozofa dolazilo devet sofista, danas ih ima „legion“ zato što se, kao što sam više puta isticao u ovom ogledu, fabrikuje intelekt na tonu, a tome služe univerziteti širom sveta.
Na taj način se iz stoleća u stoleće gradio novi svet, svet naše realnosti, koji pokazuje sve one grozomorne osobine kako vreme dalje odmiče.
Nastavljam u pravcu potpunog razjašnjenja. Stara metafizika u Indiji, Egiptu, Grčkoj, Persiji itd., učila je da je svet ustanovljen hijerarhijski, piramidalno, i da postoji idealni svet, koji je na vrhu, kao nebeski, ili božanski, a da na suprotnom kraju, materijalnom, postoji svet koji je izobličenje idealnog, kao slika u iskrivljenom ogledalu. Između ovih opozita postojali su mnogi nivoi, ali to sad nije tema mog razmatranja. Samim tim, postojala je društvena hijerarhija, gde su na vrhu bili mudraci, videoci, sveštenici, ili pak filozofi kod Platona; u staroj Barati je ta hijerarhija izgledala ovako:
bramani (rang prosvetljenih mudraca i sveštenika)
kšatrije (rang vladara i ratnika)
vajšije (rang trgovaca, preduzimača i poljoprivrednika)
šudre (rang radnika i sluga), i, na kraju,
parije (bezoblična masa podljudi izvan kaste)
Kod Platona, u njegovoj Državi, uz neznatne nijanse izneta je slična postavka. Tako je bilo i u Persiji, Kini, Egiptu itd.
Evo primera iz doktrine starog Egipta, po Jamblihovom svedočenju:
…doktrina Egipćana o principima, koja ide odozgo pa sve do poslednjih stvari, počinje od jednog principa i spušta se do mnoštva kojim upravlja taj jedan…
Zašto je ovakva podela društva bila potrebita? Pa upravo zbog metafizičkog ustrojstva sveta. Stari mudraci su znali da je materijalna ravan izobličujuća po sebi. Ona je sušto izobličenje ili distorzija, kako sam je nazvao u ovom ogledu. I sve što nastane u toj ravni biva izobličeno, jer takav je zakon postojanja. Jedina sila koja čuva ovu ravan od izobličenja je hijerarhija autoriteta, na čijem su vrhu stajali prosvetljeni mudraci, videoci, Bogu srodni duhovi. Potom se ta skala autoriteta ugrađivala u svaki aspekt društvenog ustrojenja.
No, naše vreme ne trpi autoritet. Jer mi imamo „slobodu govora“ i društvene mreže, gde svaka vreća kostiju može da iskaže svoje dragoceno mišljenje. Mi smo slobodni i sloboda je naš drečeći amblem, i tako će biti do potpunog samouništenja tom istom slobodom.
Dakle, u savremenom svetu, kao njegove noseće stubove, imamo neomeđenu slobodu, humanost, učenost, jednakost, svetu personu, relativnost, linearnost i – nauku, nasađenu u kočije sa četiri ata: razum, evoluciju, istoriju i progres. E, sad, nosilac progresa je nauka, smer progresa je evolucija (čovek kao njen izabranik) dok je istorija putokaz, obeležja na putu da ne bismo zalutali, dok razum drži uzde i upravlja kočijama po smernicama. Dobro, a šta je cilj nauke? Da ovlada prirodnim silama, kao i prirodom u celosti, te da od njenih izdanaka, u totalu, čoveku, humanoidu, obezbeđuje udobnosti, obilje, zadovoljstva, ispunjenje svih želja do samog ostvarenja evolucionog toka.
No, slabi su to stubovi u ovoj, izobličujućoj, ravni postojanja. Uzmimo za primer naučnika kao poslanika naučne delatnosti. On je sasvim profani čovečuljak, bez ikakvih pojmova o duhovnom podvižništvu i njegovim strogostima, dok o iskustvu te vrste neću ni da govorim. Taj čova radi svoj posao u jednoj od niša u koju ga je smestio njegov zakoniti pradeda, Frensis Bekon, i on izvan te niše ne zna ništa i ni o čemu. Radi činovnički posao nauke prepun humanih ideala da time doprinosi sreći čovečanstva. Jedan od takvih bio je i naučnička kreatura Stiven Hoking, našpanovani engleski scijentista. Nema nijednog čoveka od knjige a da nije čitao njegove Crne rupe i bebe vaseljene, profanu baljezgariju bez premca. On bi mogao biti oličenje svih naučnika u ovoj ravni distorzije. Pretpostavljam da ne postoji čovek na zemaljskom šaru a da nije čuo za čuveno Epštajnovo ostrvo, gde su, protiv svoje volje, dovođene lepe i zgodne devojčice da pruže seksualna zadovoljstva etabliranoj svetskoj eliti. I taj korifej nauke, za koga je i Kvazimodo neodoljivi dasa, gurao je svoju nakaznu glavu među bele nožice mlađanih moma, ne pitajući se uopšte da li je to moralno. E to je reprezentativni primer savremenih naučnika – intelekt u vreći govana, nakaza puna žudnje, neostvarenih putenih želja, perverzna i nemoralna persona. Par excellence distorzije kao takve. Sličnih njemu ima bezbroj. Podsetiću čitaoca na samo neke od njih: na Timotija Lirija, tvorca sajbersfere, Vilhelma Rajha, psihologa i tvorca mitskog orgonskog aparata, Džeka Parsonsa, raketnog inženjera, koji su svi bili osvedočeni ludaci, ili Džona K. Lilija, frika koji živi sa delfinima.
Na ovom mestu ću ponoviti ono što sam već isticao u dosadašnjem ogledu, ali će sada dobiti na punom značaju:
uz racionalističku nauku kao senka idu čulo vida i dodira, muladara čakra, seksualna opačina, vladavina masa, vulgarnost, sujeta, taština, slavoljublje, materijalizam, tehnički um, matrica, industrijska proizvodnja, formalna logika, fenomenon, užurbanost, interes, berza, raspomamljeni kapital, profit, prostaštvo, vazda nezadovoljni i buntovni duh, samovolja, obest…
Zabluda svih savremenih naučnika, Prometeja nove epohe, zasniva se na tome da su njihova otkrića zapravo preuzimanje načela iz nebeskih sfera i primena u zemaljskoj ravni. Podsetiću čitaoca na Stiva Džoba, koji je budističku predstavu o mreži primenio na svoje pronalaske. Svi oni „kradu“ vatru od bogova i daruju je čoveku iz humanih razloga, makar zbog toga platili veliku cenu podnošenja kazne neba. I to je prava slika poslanika nauke koji misle da je materijalizacija duhovnih istina dragocenost prvog stepena, a zapravo je njihova vulgarizacija. Ovim sam pogodio u samo srce problema: vulgarizacija jednako distorzija. Kao što mi je svedočio jedan inženjer svetskog glasa za izradu sajber mreže: „Ja sam zapravo radio na podizanju digitalnog zatvora, ali sam bio mlad i nisam to razumeo. Ispao sam korisna budala puna humanih ideala.“
Nu, da se vratim rasvetljavanju problema. Materijalna ravan je ravan izobličenja; nauka koja izvire iz ove ravni je izobličena; poslanici nauke takođe trpe izobličenja (sofisti – lažni filozofi); horizontalna organizacija društva, disperzivna po prirodi (demokratija), neprestano je pod izobličujućim strujama sila; sve što nastane u ovoj ravni biva izobličeno, ili podleže zloupotrebi, kako se obično govori. Jer celo ustrojstvo društva skrojeno je po meri šudra i parija. Za njih je izobličenje prirodno stanje stvari, ali ujedno ima i frankenštajnsko naličje. Drugim rečima, mora biti šizofreno. Stoga je sve u ovoj dičnoj i samohvaljenoj civilizaciji, koja je dobila planetarne razmere, ustrojeno tako bude u funkciji izobličenja i obmane: hramovi nauke, univerziteti, prosvetni sistem, vaspitne ustanove, javna glasila, mediji, pa čak i verske ustanove itd., ne zato što neko tako želi, nego zato što je nastala samokreirajuća matrica koja od svih delujućih vektora sila u ovoj ravni tvori najlogičniju moguću organizaciju. Stoga ono što je nekad bilo gore sada je dole, a ono što je bilo dole sada je gore. Svet po meri čovečuljaka od blata skrojen samokreirajućom matricom, dok su rišiji javno ismejani putem slobode govora i poslati u izgnanstvo.
Zamislimo u ovakvoj postavci stvari dete koje ulazi u žrvanj vaspitnog i prosvetnog sistema; taj žrvanj iz njega iscedi sve životne sokove a usađuje mu intelekt Frankenštajna. I kada, posle 20-25 godina provedenih u školskoj klupi, sluđen stupi u život, on ne zna ni gde je levo a gde desno, ni šta je gore a šta dole, nego je otesan kao drveni lutak bez ikakvog osećaja za stvarni svet. Ako ne postigne cilj za koji je toliko dugo pripreman, on postaje ogorčen, prepun nezadovoljstva, gneva, zavisti i zlobe. Tako nastaje „legion“ promašenih života, buntovan i uvek spreman za haos i rušenje.
Takav čovečuljak, kome nauka olakšava i poboljšava život, postao je preosetljiv i razmažen želeći uvek više, nikad stoga zadovoljan sobom niti onim što ima. I da ostane na tome, ni po jada, ali on se bahato i rastrošno odnosi prema svetu oko sebe, prema elementarnim prirodnim datostima od kojih zavisi sav život na Zemlji, pa i njegov. Ali on živi samo za danas, kao da sutra nikad neće svanuti, što govori o niskom nivou njegove svesti. I zarad takve kreaturice rabi se milje boginje Utu do potpunog zatiranja sveg života. A drevni mudrac Mahavira, jedan od đainskih tirtinkara pre mnogo hiljada godina je upozoravao da:
Onaj ko zanemaruje ili ignoriše postojanje zemlje, vazduha, vatre, vode i vegetacije, zanemaruje sopstveno postojanje koje je isprepleteno sa njima.
S druge strane, zbog svoje preosetljivosti, taj čovečuljak vazda ima osećaj da mu neko ugrožava život, i da su u pitanju svojevrsne zavereničke strukture. Otud se kod njega javlja paranoja, koju sam istakao na početku ovog ogleda, teskoba i večiti osećaj nesigurnosti. Međutim, on ne razume da živi u epohi racionalističkog totalitarizma, koji je svojim demonskim intelektom obuhvatio i nebo i zemlju, a njegova izobličena senka se čoveku prikazuje kao bauk, zaverenik protiv njegovog života, podmukli entitet koji mu radi o glavi. I ceo svet je ispunjenom tim zaverenikom da se od njega nema gde skloniti… Naime, kao što je u monoteističkim religijama naličje Boga bio đavo, koji je sobom ispunjavao sav svet, tako je u epohi totalitarnog racionalizma sveprisutni um zaverenik taj koji iz potaje zagrožava čovekov život.
U metafizičkoj postavci stvari, pak, sa hijerarhijskim stepenima autoriteta, sa mudrošću, disciplinom, podvižništvom, etikom, uzoritošću karaktera – izobličenje biva savladano kao zlodejni zmaj obmane. Jer ako je prosvetljeni mudrac na vrhu hijerarhije autoriteta, izobličenje nije moguće. Najbolja ilustracija toga izneta je u delu Joga Vasišta Maharamajana, gde će savremeni čitalac sa zaprepašćenjem prepoznati današnju distorziju uma, postojeće ravni i sveta u celini, ali je mudrac Vasišta s lakoćom usklađuje zahvaljujući tome što je prosvetljen.
Da bismo se vratili na iskonski poredak valjalo bi da usvojimo mudru pouku Ašvagoše:
Prava duša je priroda svih stvari. Ova duša sija u svim umovima. Ona poseduje veliku mudrost na bezbroj načina, u skladu sa različitim potrebama ljudi, kako bi ih poučila na sve moguće načine. Zbog toga je nazvana semenom svake mudrosti.
A na njega se nadovezuje Dan-o Kokuši koji podučava:
Postoji stvarnost čak i pre neba i zemlje…
Apsolutno tiho, a ipak prosvetljujuće na misteriozan način…
To je Darma, uistinu izvan oblika i zvuka…
Tako ću završiti raspravu o zloupotrebi nauke. Mi više ne silazimo u donje svetove, nego smo dospeli u samo njegovo središte. Pred sobom imamo izbor: put povratka, a to znači oživljavanje drevne metafizike, ili ostanak u samim čeljustima pakla i prihvatanje najcrnje sudbine koja će iz toga uslediti, a koja se već dešava.