Knjiga Vril bila je prilično popularna krajem 19. veka, a jedno vreme se reč „vril“ povezivala sa „eliksirom koji daje život“. Knjiga je imala veliki uticaj i na druge savremene autore. Kada je 1895. godine objavljena novela H. Dž. Velsa Vremeplov, The Guardian je u svojoj recenziji napisao: „Uticaj autora Dolazeća rasa je i dalje veliki, i nijedna godina ne prođe bez pojave priča koje opisuju manire i običaje naroda u imaginarnim svetovima, ponekad u zvezdama iznad, ponekad u srcu nepoznatih kontinenata u Australiji, ili na polu, a ponekad ispod voda okeana.“

Nedavna istraživanja su pokazala da je Bulver-Liton svoje ideje o „vrilu“ razvio na osnovu svoje duge preokupacije okultnim prirodnim silama, o kojima se u to vreme naširoko raspravljalo, posebno u vezi sa životinjskim magnetizmom, ili, kasnije, spiritualizmom. U svojim ranijim romanima Zanoni (1842) i Čudna priča (1862), Bulver-Liton je raspravljao o elektricitetu i drugim „materijalnim silama“ kao mogućim prirodnim uzrocima okultnih fenomena. U Dolazećoj rasi, te ideje se nastavljaju u kontekstu satirične kritike savremenih filozofskih, naučnih i političkih tokova. U pismu svom prijatelju Džonu Forsteru, Bulver-Liton je objasnio svoje motive:

„Nisam video vril kao mesmerizam, već kao elektricitet, a razvio se u upotrebe o kojima se samo nejasno nagađa, uključujući sve ono što može biti istinito u mesmerizmu, za koji držim da je puka struja ogranka jednog velikog fluida što prožima celu prirodu. Ja, međutim, nipošto nisam venčan sa vrilom, pa ako možete da predložite neku drugu ideju umesto ove, naime, da je dolazeća rasa, iako nam je srodna, ipak naslednim putem, itd., stekla određena različita svojstva, koje je čine drugom rasom, te sadrži moći do kojih mi nismo mogli da dođemo usled sporog razvoja u vremenu, ova rasa ne bi mogla da se spoji sa nama, nego bi nas uništila. […] Sada, pošto su neka tela napunjena električnom energijom, kao što je torpedo ili električna jegulja, i nikada ne mogu da prenesu tu moć drugim telima, tako pretpostavljam da postoji rasa napunjena tim elektricitetom, ali koja je stekla veštinu koncentracije da ovu silu usmeri kao provodnik njene sile. Ako možete da predložite bilo koju drugu ideju o uništavajućoj rasi, biće mi drago. Verovatno bi čak i pojam vrila mogao biti više očišćen od misticizma ili mesmerizma tako što bi se jednostavno definisao kao elektricitet, kontrolisan tim štapovima ili šipkama, a izostavljajući priču o mesmeričkim tokovima, itd.“

Bulver-Litona su ezoteričarari smatrali „posvećenom“ ili „adeptom“, posebno zbog njegovog rozenkrojcerskog romana Zanoni (1842). Međutim, ne postoje istorijski dokazi koji sugerišu da se Bulver-Liton može posmatrati kao okultista, ili da je bio član bilo koje vrste ezoterijskog udruženja. Umesto toga, pokazalo se da je Bulver-Liton „ezoterizovan“ od 1870-ih. Godine 1870. Društvo rozenkrojcera u Engleskoj je imenovala Bulver-Litona za svog „Velikog majstora“. Iako se Bulver-Liton žalio na ovo pismom 1872. godine, tužba nikada nije opozvana. Druge tvrdnje, kao što je njegovo navodno članstvo u nemačkoj masonskoj loži Zur aufgehenden Morgenrothe, pokazale su se pogrešnim.

Te tvrdnje, kao i ponavljajuće ezoterične teme u Bulver-Litonovim delima, uverile su neke komentatore da je literarni vril zasnovan na stvarnoj magijskoj sili. Helena Blavacka, osnivač teozofije, potvrdila je ovo gledište u svojoj knjizi Razotkrivena Izida (1877) i ponovo u Tajnoj doktrini (1888). Po Blavackoj, moć vrila i njeno postizanje od strane nadljudske elite prerađeni su u mističnu doktrinu rase. Međutim, karakter podzemnih ljudi se promenio. Umesto potencijalnih osvajača, oni su bili dobronamerni (ako ne i misteriozni) duhovni vodiči. Stalni omaž Blavacke Bulver-Litonu i vril sili je izvršio trajan uticaj na druge ezoterične autore.

Kada je teozof Vilijam Skot-Eliot opisao život na Atlantidi u Priči o Atlantidi i Izgubljenoj Lemuriji (prvo izdanje), 1896, pomenuo je atlantske letelice pokretane vril-silom. Njegove knjige i dalje objavljuje Teozofsko društvo. Skot-Eliotov opis atlantskih aviona identifikovan je kao rana inspiracija za autore koji su povezivali vril silu sa NLO-ima posle Drugog svetskog rata.

Postojanje Vril društva su 1960. godine naveli Žak Beržije i Luis Pauels. U svojoj knjizi Jutro čarobnjaka, oni su tvrdili da je Vril društvo bila tajna zajednica okultista u prenacističkom Berlinu, koja je bila neka vrsta unutrašnjeg kruga Društva Tule. Takođe su mislili da je u bliskom kontaktu sa engleskom grupom poznatom kao Hermetički red Zlatne zore. Informacije o vrilu zauzimaju oko desetinu knjige, a ostatak sadrži detalje o drugim ezoterijskim spekulacijama, ali autori ne uspevaju da tačno objasne da li je ovaj deo činjenica ili fikcija.

U svojoj knjizi Monsieur Gurdjieff, Luis Pauels tvrdi da je Vril društvo osnovao general Karl Haushofer, učenik ruskog maga i metafizičara Gurđijeva.

U svojoj knjizi Crno sunce, profesor Nikolas Gudrik-Klark se poziva na istraživanje nemačkog autora Petera Bana. Ban piše u svom eseju iz 1996. „Das Geheimnis der Vril-Energie“ („Tajna vril energije“), o otkriću opskurne ezoterične grupe koja sebe naziva „Reichsarbeitsgemeinschaft“ u retkim  publikacijama o vrilu iz 1930-te godine, Die Kosmische Urkraft (Vril, kosmička elementarna moć), koju je napisao član ove grupe sa sedištem u Berlinu, pod pseudonimom „Johannes Taufer“ (nem. „Jovan Krstitelj“). Naime, uticajni astrološki izdavač, Oto Vilhelm Bart (za koga Ban veruje da je bio „Tojfer“), objavio je pamflet od 60 stranica gde ne govori naročito mnogo o grupi, osim da je osnovana 1925. da proučava upotrebu energije Vril.

Ezoterični neonacizam

Posle Drugog svetskog rata, grupa koju Nikolas Gudrik-Klark naziva Bečkim krugom razradila je ezoterični neonacizam koji je doprineo kruženju teme vril u novom kontekstu. U njihovim spisima, vril se povezuje sa nacističkim NLO-ima i konceptom Crnog sunca. Julijan Strube je pisao da je mlađa generacija vezana za Tempelhofgesellschaft, nastavila rad Bečkog kruga i vrši kontinuirani uticaj na najčešće predstave o vrilu.