Dakle, ustanovili smo postojanje normativne književnosti u herojskoj dobi čovekovog bitisanja. Drugu njenu karakteristiku ćemo preuzeti od Pseudo-Longina, a to je – uzvišenost. Reč je o književnosti koja se napajala ambijentom mita, sudbine, heroizma, etosa i tragičnosti. Junak, kao što je Ahil, odlazi u boj i ako zna da će u njemu poginuti, ali odlazi da ispuni svoju sudbinu. Mi vidimo i da su trojanski junaci plemeniti, etični, mudri, poput Hektora, Eneje, Prijama, Hekabe, i oni nas nadahnjuju, i prema njima osećamo divljenje, i ganutost, i žal, jer svi služe sudbini. Lepa Helena je više od žene oko koje se vojuje bitka, ona je aspolutna estetska norma, koja se osvaja pobedom ili gubi porazom, ona je mera života, bujne snage, vrednosti, svrhe i smisla. Ona je spiritus movens ljudskog bivstva, i ne samo ljudskog već sveopšteg. Zato ni trojanski junaci, uprkos tome što su svi stali u odbranu naizgled nepravednog Paridovog čina da otme lepu Helenu, nisu podlaci i ne izazivaju u nama odijum, nego pijetet. Ali upravo se u tome i sastoji tajna nit sudbine. Borba za vrednost koja nadilazi lično, pojedinačno, pa i sam život. Jer nikome ništa nije zagarantovano. Junak gubi nadnaravni ideal – Jelenu, Situ, Gral – ali ga kroz samoprevazilaženje, borbu sa ličnim ograničenjima i sudbinskim iskušenjima, on ponovo zadobija ili trajno gubi zajedno sa životom, iz koga iščezava svaki smisao. To je zlatna nit koja se provlači kroz sva uzvišena dela svetske književnosti – Ilijadu, Ramajanu, Gitu, Parsifala…

U grotlu postojanja, gde se život kovitla u haotičnom magnovenju, pesnik tvori norme, meru, vrednosti po kojima i za koje će ljudi živeti. Znači pesnik uvodi red u haos, uvodi meru i vrednost u postojanje. I tek tada život dobija smisao. Pre toga je bio puko beslovesno bivanje.