Ostala razmatranja o knjizi, u koja su uključena i stajališta poznatih literata

Knjiga je i Veliko delo, rečeno najčistijim alhemijskim jezikom. Samim tim svaki od učesnika u nastajanju knjige, makar i ne bio svestan toga, uključen je u tvorenje alhemijskog Velikog dela, ili Magnum Opus-a. Veliko delo je sinteza svih kosmičkih sila u smisleno jedinstvo. Čak i ako uzmemo za prihvaćeno da je knjiga objava (judeohrišćanska tradicija), ili je, pak, atribut boga (islamska tradicija), ovaploćenje knjige u ovoj ravni postojanja je alhemijsko delo kojim se sazdava vaseljena (Sefer Jecira, Tantra Šastra). Ona je esencijalni izraz sveukupnog čovekovog duhovnog bića nastao iz korespondencije sa apsolutnim duhom. Dalje, čak ako se i uzme za prihvaćeno da je knjiga,  samim tim što je satkana od slova, magijski čin (Sefer Jecira i Tantra Šastra su po mnogim učenjacima i autoritetima za hermetičku filozofiju – magijski spisi), opet je ovaploćenje knjige alhemijsko delo par excellence. Knjiga je dakle suma kreativnih moći misaonog bića što sazdava, to jest daje značenje i svrhu sveukupnom postojanju. Drukčije ne može da bude. Bez knjige bi svet bio inertno, trpno i uspavano postojanje. Stoga je ispravno reći da ona oduhovljuje bivstvo.

Ovakvo stajalište, reklo bi se, negira ono s početka našeg ogleda, po kome je knjiga samo zapis usmene predaje kako bi se sačuvala od zaborava. No, ovaj ogled je i nastao kao rasprava između dva prividno nepomirljiva stajališta. U osnovi jednog i drugog je reč, bilo da se radi o usmenoj predaji ili zapisu. Reč je logos, um, duh, smisao. Kad je usmena predaja u pitanju, reč se obraća uhu, a kad je pismena predaja u pitanju, reč se, prema uvreženom shvatanju, obraća oku. Ovome ćemo se vratiti docnije u ogledu i razviti ideju do kraja.

U Starom svetu, ako uzmemo helensku civilizaciju, spev Ilijada davao je smisao u uređivao život grčke ekumene, kako u etičkom tako i u estetskom duhu, u rasponu od najmanje hiljadu godina; u Barati, ili današnjoj Indiji, spev Ramajana davao je smisao i uređivao mistični svet hindusa, kako u etičkom tako i u estetskom duhu, u rasponu od nekoliko hiljada godina; u starom Vavilonu bio je to Spev o Gilgamešu; ratnički Rim se zasnivao na Vergilijem spevu Eneida, a najviši književni domet ispoljen je u Ovidijevim Metamorfozama; Germani su imali svoj Spev o Nibelunzima, Finci Kalevalu, itd. Sve navedene književne tvorevine su istkale Veliko delo i na mnogo vekova su davale čoveku smisao i svrhu postojanja.