IZ UVODA PRIREĐIVAČA

Među učenicima teozofije i okultizma dobro je poznato da su filozofske doktrine i etika, koje su svetu date kroz Teozofsko društvo tokom 16 godina od njegovog osnivanja, 1875. godine, poticale od izvesnih učitelja sa istoka. Za njih se kaže da pripadaju Okultnom bratstvu koje živi u transhimalajskim oblastima Tibeta. H. P. Blavacka, koja je, zajedno sa pukovnikom Olkotom, osnovala Teozofsko društvo, priznala je ovu istočnjačku braću kao svoje učitelje, navodeći ne samo da Oni postoje, već da je i ona sama tokom svog boravka u Tibetu primila obuku i instrukcije od njih i stoga je mogla da govori iz sopstvenog znanja i ličnog iskustva. Tek 1880. godine postala su dostupna dalja svedočanstva. Te godine, pokojnom A. P. Sinetu, koji je tada živeo u Indiji, omogućeno je, preko gospođe Blavacki, da stupi u prepisku sa svojim Učiteljima, koje je različito nazivao „Braća“, „Mahatme“, a kasnije „Učitelji mudrosti“. Tokom ove prepiske, koja se protezala tokom godina od 1880. do 1884. godine, gospodin Sinet je primio mnogo pisama od Mahatma M. i KH, dotičnih Učitelja, i upravo su ta originalna pisma objavljena u ovoj knjizi pod naslovom „Pisma Mahatma“. Okolnosti koje su pratile njihov prijem gospodin Sinet je u potpunosti obradio u svom delu „Okultni svet“ i stoga ih nije potrebno ovde ponavljati.

(…)

Knjige gospodina Sineta „Okultni svet“ i „Ezoterični budizam“ zasnovane su gotovo u potpunosti na materijalu sadržanom u odeljcima I i II ove knjige. Pažljivo proučavanje izlaganja učenja iznetog u tim ranim delima, kao i kod modernijih teozofskih pisaca, daje neke zanimljive rezultate kada se uporede sa originalnim učenjem sadržanim u ovim pismima. Mnoge teorije koje su postale prihvaćene dogme modernih teozofskih doktrina jasno su se pokazale kao netačne i obmanjujuće, i stoga može biti korisno ako se čitaocu ukaže na glavne razlike.

Mora se priznati da je u Društvu tokom poslednjih dvanaest godina postojala sve veća tendencija da se preterano oslanja na ceremonijale, redove, crkve, verovanja i njihove ekvivalente, žrtvujući time muževnost individualnog napora i slobodu misli, što je bilo tako primetno u ranim danima pokreta. Učitelj KH piše veoma jasno o ovoj temi, i možda je dobro citirati njegove reči. „A sada, nakon što sam uzeo u obzir zla koja su prirodna i ne mogu se izbeći… ukazaću na najveći, glavni uzrok…“ od skoro dve trećine zala koja progone čovečanstvo otkako je taj cilj postao moć. To je religija u bilo kom obliku i u bilo kojoj naciji. To je sveštenička kasta, sveštenstvo i crkve; upravo u tim iluzijama čovek smatra svetim, upravo u tim iluzijama mora da traži izvor tog mnoštva zala, veliko prokletstvo čovečanstva koje ga gotovo preplavljuje. Neznanje je stvorilo bogove, a lukavstvo je iskoristilo priliku.“ (Pismo br. X.) I opet „Neka večito bude daleko od naših misli podizanje nove hijerarhije za buduće ugnjetavanje sveta prepunog sveštenika.“ (Pismo br. LXXXVII.) Zaključak i poruka ovih reči u našem vremenu su dovoljno jasni.

Takođe je postojala primetna tendencija da delovi Društva skrenu ka onome što Učitelj KH naziva „najluđim i najkobnijim od sujeverja — spiritualizmom“. (Pismo br. XLIX.) U drugom pismu kaže da se „osniva psihičko Društvo… ono će rasti, razvijati se i širiti i konačno će Teozofsko društvo Londona biti potopljeno u to i izgubiti prvo svoj uticaj, zatim – svoje ime – dok Teozofija u samom svom imenu ne postane stvar prošlosti“. Žalosno je što su ove reči istinite danas kao i kada su napisane. Čitavo pitanje je razrađeno sa svake tačke gledišta u ovim pismima, tako da za nepristrasnog učenika nije moguć nikakav nesporazum. Nesreća leži u nerazumevanju prave prirode spiritualističkih fenomena. Oni koji se pridržavaju metoda spiritualizma tvrde da se komunikacija sa dušama i duhovima preminulih može uspostaviti putem pravilno kvalifikovanih medijuma. Da se komunikacija između živih i mrtvih može ostvariti, prihvaćena je kao dokaziva činjenica u ovim pismima i ni na koji način se ne osporava. Ali komunikacija sa čime? Ovde leži suština cele stvari. Učitelj KH ne jednom, već uvek iznova, navodi da je komunikacija sa dušama i duhovima mrtvih nemoguća. U smrti, svest koja se odnosi na sedmi, šesti i peti princip čoveka (a u njih su uključeni duša, duh i sve što čoveka čini ljudskim) povlači se u nesvesni period gestacije koji prethodi ponovnom rođenju u Devahanu ili nebeskom svetu. Za sobom ostavlja fizički leš, eterični pandan ili dvojnika, i na kraju emocionalnu i mentalnu ljusku koja je korespondencija u suptilnijoj materiji fizičkog tela, i koja se može nazvati nosiocem svesti na sopstvenom planu, baš kao što je fizičko telo nosilac svesti u fizičkom svetu. Međutim, mora se jasno razumeti da svaka od ovih praznih ljuski ima određenu iluzornu svest ili svest o sebi, koja je kolektivna svest o agregaciji atoma i molekula od kojih su sastavljene, i sasvim različita od svesti pojedinca, ili stvarnog entiteta, koji ih je informisao u životu. Fizičko telo ima sličnu svest onoj koja je čisto životinjske i instinktivne prirode. Pri smrti, svest napušta čak i ljušturu na neko vreme i ne vraća joj se sve do povlačenja Petog, Šestog i Sedmog principa. Tek nakon što se to postigne, izvesna svest o postojanju se vraća u praznu ljušturu. Upravo ti raspadajući leševi mogu biti privremeno pokrenuti naporima medijuma; oni mogu i da komuniciraju, ali samo iz sećanja na ono što je bilo, a ne iz svesti o sadašnjim činjenicama. To je razlog za često glupe, besmislene, neduhovne poruke s druge strane smrti, koje se toliko gade tragaoca za pravim znanjem. Kratka analiza data gore je pravilo za celo čovečanstvo, sa izuzetkom žrtava nesreća i samoubistava s jedne strane, a s druge, onih retkih pojedinaca (samo obučeni okultista zna koliko su retki) koji su stekli besmrtnost.

(…)

Značaj ispravnog razumevanja doktrina koje se odnose na postmortalna stanja može se proceniti značajnom frazom Učitelja KH „da onaj ko drži ključeve Tajni smrti poseduje ključeve života“. Dvostruko značenje i primena teozofske doktrine koja se odnose na smrt izgleda da su previđene – zaobiđene. Ulaz u misterije je oduvek bio kroz dveri smrti; kao i u egipatskoj „Knjizi mrtvih“ – pod simbolikom prelaska Duše iz života kroz smrt u Devahanu, krije se dragoceno učenje koje će, pravilno shvaćeno, dovesti do ponovnog rođenja aspiranta koji je prošao kroz agonije smrti u životu.

Pisma u odeljku pod nazivom „Iskušenja i učeništvo“ duboko dopiru do srca i mistika i okultiste. Mudrost, pouka, mnogi intimni detalji, sve se to kombinuje da baci novo svetlo ne samo na same Učitelje, već i na celokupno pitanje učeništva. Dok se čitaju ove stranice napisane pre 40 godina, stiče se uverenje da je put do Učitelja otvoren i danas kao što je bio tada. Ali mogućnost postignuća za pojedinca ne leži u praćenju i zavetovanju na lojalnost bilo kom ličnom vođi, već u beskompromisnoj posvećenosti Ideji, — principima. Učitelj KH piše o ovoj temi: „Postoji tendencija obožavanja heroja koja se jasno pokazuje, a ni ti, prijatelju moj, nisi sasvim slobodan od nje… Ako želiš da nastaviš sa svojim okultnim studijama i književnim radom, onda nauči da budeš lojalan Ideji, a ne mom jadnom ja. Kada nešto treba da se uradi, nikada ne razmišljaj da li to želim pre nego što delujem;… daleko sam od savršenstva, stoga nisam nepogrešiv u svemu što radim… Videli ste da čak ni Adept, kada deluje u svom telu, nije van grešaka zbog ljudske nepažnje.“ (Pismo br. LV)

(…)

U životu Teozofskog društva jedan ciklus se zatvara, i pre nego što čitalac otvori ovu knjigu, on će doći do svog neizbežnog završetka. Za sobom ostavlja nasleđe stvari koje su urađene, a koje je bolje da su ostale nedovršene, i zapis pogrešne revnosti i propuštene prilike na koju malo ko može biti ponosan. Snažan novi život ciklusa koji počinje da teče venama starog tela, nužno je objektivizovao i učinio očiglednim sve što je u njemu bilo sadržano, a koje je imalo prirodu što je podrivala istinski napredak.

(…)

Iz neizbežne olupine izroniće oblik koji može biti dostojan besmrtnosti. Neka oni koji su se popeli na brdo i videli viziju, i u tom čistom, slatkom vazduhu čuli ključnu notu ciklusa zore – držite se čvrsto – i pamtite u danima koji dolaze – slast, lepotu i istinu koju su videli.

Trevor Barker, član Teozofskog društva.

IZLAZI IZ ŠTAMPE maja meseca 2026.