SILAZAK U DONjE SVETOVE 2

Ljudi! Pod nebesima Smrt vam se svuda divi
I vaš grč oponaša, vašu komediju,
I, mirtom se mirisnom kiteći kô i vi,
Stapa s vašom ludošću svoju ironiju!
(Mrtvački ples /deo/, Šarl Bodler, u prepevu Nikole Bertolina)

Duhovna učenja su podsticala uzdržanost, obuzdavanje želje, telesnih strasti, požude, impulsa, kao i smirenje, umerenost, trpljenje, odricanje, veru, zatim očuvanje života uopšte, njegovu raznovrsnost i bujnost, smatrajući ga Božjom tvorevinom. Takođe su ova učenja obuzdavala samovolju, ego, samoljublje, sujetu, ponos, podređujući ih zajedništvu ili povlačenju u osamu. Najizrazitiji tip koji predstavlja ovo učenje je isposnik, mudrac, a kad je reč o zajednici, u njenoj osnovi je sveta porodica i hram Božji kao ono večno i ujedinjujuće što zrači smislom.
Kad je reč o modernoj sekularnoj nauci, ona se bazira na želji, pri čemu podstiče samovolju, egoizam, sujetu, ličnu važnost, porok, razuzdanost, telesnu strast, požudu, zadovoljstva, uživanja, posedovanja, gramzivost, sladostrašće, raskoš, udobnost… Stoga nauka vrši redukciju Prirode fabrikujući od njenih izdanaka proizvode uživanja kako bi udovoljila prohtevima svakog pojedinca i njegovoj neuporedivoj personalnosti. Ona jedini smisao nalazi u „neprestanom rastu“, pomeranju granica, stvaranja uslova za udobnosti i uživanja itd.
Kada se od duhovnog učenja osnuje religija, dolazi do problema sledeće vrste:
Večina monoteističkih religija sveta zasnovane su na supremaciji maskulinog principa, pri čemu su prepoznale ženu kao najveći problem, zbog čega se prema njoj postavlja krajnje negatorski, čak i poništavajući njenu prirodu. Podsetiću se da sam ženu, u jednom od razmatranja ovog ogleda, okarakterisao sinonimnom sa željom. I ne samo da je žena sinonimna sa željom, ona je sinonimna i sa putenošću, zavođenjem, požudom, začećem i rađanjem. Slikovito rečeno, ona je vir koji uvlači čoveka u vrtlog svojih privlačnih atributa zbog čega on gubi sebe i postaje igračka raspojasanih telesnih strasti. To se zasniva na sili polne privlačnosti. Isto tako, žena, ili žensko načelo, po monoteističkim religijama, sinonimno je sa materijom. Osim toga, bezmalo svaka kultura zasnovana na herojstvu, borbi, volji, snazi, odricanju, žrtvi, a to znači muževnosti, vrlini, potčinjavala je, ili čak poništavala, žensko načelo.
Drugi problem ovih religija sačinjava kasta sveštenika, koja u potpunosti stoji iznad jurisdikcije zemaljskog zakona. To joj pruža gotovo neograničenu moć, koja pri tom najčešće ne proishodi iz lične vrednosti, duhovne pročišćenosti i moralne ispravnosti, već iz lojalnosti verskoj organizaciji i poglavarima svešteničke hijerarhije, što neumitno sklizne u zloupotrebu koja rađa zločin. Postoji nebrojeno primera koji mogu da potvrde navedeno stajalište. Uglavnom je reč o činovnicima verske dogme, što revnijim to povlašćenijim.
Treći problem je obredni formalizam religije, koji u korenu ubija svaku mogućnost duhovnog iskustva i nadilaženje kuće sa devet ulaza od mesa i kostiju, kao i brojnih drugih uslovljenosti ljudskog bitisanja. Sama pripadnost određe-noj konfesiji ne osigurava, po automatizmu, duševni spokoj, sreću i smisao, nego su potrebni lična težnja, lično pregnuće kao i borba sa ometajućim silama kako spolja tako iznutra da bi se postigao, da tako kažem, satori, ili prihvatanje života u njegovoj sveukupnosti.
Kad je reč o sekularnoj nauci, ona, u krajnjem ishodu, potpuno obesmišljava život nemilice pustošeći svet prirode proizvodeći od njega „igračke“ za čovekova efemerna zadovoljstva. Hinduistička duhovnost je još u drevno doba sagledala da želja rađa želju, a da nakon neprestanog uživanja nastupaju stanja potištenosti, praznine i besmisla. Druga pretnja leži u činjenici da „sitost rađa bes“, kako su to lepo sročili starogrčki mudraci, pa dolazi do uznetosti pojedinaca ili zajednica, što neumitno rađa sukob sa ostatkom „prezrenog i nedostojnog“ sveta.
Mislim da nije pogrešno uporediti ova kretanja sa talasom plime i oseke. Mi se nalazimo u onoj fazi ciklusa gde je plimski talas prešao svoj vrhunac i počinje da se sunovraćuje… Ne treba ni reći kakve mračne slutnje proishode iz te predstave.
Izneću svoju kratku i svedenu analizu toga kako dolazi do vrhunca i sloma ideje boljeg života.
Ustanovljeno je merilo poboljšanja životnog standarda jedne države i njenih žitelja kroz ekonomski rast, koji se izražava stopom BDP-a. I tad kreće svakovrsna kampanja političkih, ekonomskih, finansijskih i drugih stučnjaka o rastu, razvoju i podizanju životnog standarda. No, iza te kampanje, ili u njenoj senci, dolazi do stvaranja finansijskog mehura, koji je suma pojedinačnih mehura uobrazilje prisutna kod svakog čoveka. Da bi se održao takav rast potrebni su krediti, znači zaduživanje raznih oblika, za šta kao obezbeđenje služe hartije od vrednosti, državne obveznice,  itd. Što veći ekonomski rast i podizanje životnog standarda znači ujedno i veće zaduženje. Stoga, kad čujemo „radosnu vest“ o rastu BDP-a, refleksno treba da nam sevne u svesti zaduženje! Danas je ljudska porodica u potpunosti sapeta zaduženjem zato što je usvojena dogma o ekonomiji duga. Primera radi, ukupni trenutni globalni dug, koji će, dok finansijski mehur ne pukne, vazda rasti po stopi od 5% godišnje, prema podacima Instituta za međunarodne finansije, iznosi ogromnih 338 hiljada milijardi američkih dolara. Pretpostavljam da prosečan čovek ne može ni da stvori predstavu u svesti o takvom iznosu. Evo, pokušaću da mu je približim kroz slikovit primer: zamislimo da je jedan kontinet, kao što je recimo Afrika, potonuo u okean i da ga više nema. Zašto sam dao ovakav primer? Novac je apstraktan ekvivalent materijalne vrednosti. Zaduženje, vrlo konkretno, znači pustošenje Prirode, od koje čovek uzima zajam bez namere da ga ikad ne vrati. Ali kamata na dug je surova jer se plaća golim životom…
E, tu sad sledi nastavak analize. Kad neka državna sila zapadne u problem duga a nema prirodna bogatstva koja će iscrpljivati kako bi servisirala dug, ona mora da pokori i pljačka državu koja ima prirodna bogatstva ali nema i recipročnu moć. Uvek postoji dobar izgovor zašto se preduzima agresija. No, pravi problem nastaje kad se države sličnih snaga, iz istih pobuda, sukobe, pa u sukob uđu savezničke zemlje s jedne i s druge strane, tad dolazi do armagedona, uzimajući u obzir stepen razaranja oružanih moći. Uzeću još jedan primer da potkrepim ovo stajalište. Svi svetski mediji gromoglasno objavljuju da je konstruisan voz koji ide brzinom od 600 kilometara na čas, kao neverovatan tehnološki iskorak. Lepo, ali opet u senci te vesti stoji da je konstruisana raketa neverovatne razorne snage koja za dvadeset minuta može da uništi bilo koju udaljenu metu na Zemlji, a one mete u bližem okruženju bivaju uništene za jedan minut! A mete su gradovi, regioni, države… Znači, za toliko se približavamo totalnom uništenju. Jer kad se brzina leta razorne rakete dovede do vremenske jedinice koja se meri sekundama, ničeg više neće biti. Setimo se onoga da je sve u kosmosu normirano svojom vremenskom jedinicom u ukupnoj vremenskoj skali celine. Kada dođe do ubrzanja ma kojeg činioca u celini, nastaje poremećaj koji se ispoljava kao agresija, remećenje, sukob, razaranje. Zamislimo, na primer, da Sunce odjednom udvostruči svoju brzinu u sistemu Mlečnog puta. Kakve bi to imalo posledice?
Da izvedem zaključak: kad plimski talas pređe svoj vrhunac, to znači nagomilan dug, ili tešku frustraciju koja ne može da se podnese zbog vremenske oskudice, to jest, sabijanja života neke zajednice u stotinku sekunde, što proizvodi nezamisliv pritisak i pretnju implozije, tad dolazi do eksplozije besa, poput obrušavanja cunamija nezamislive sile. To je, uslovno rečeno, mogući kraj svih snova racionalističke filozofije, ili filozofije boljeg života, višestruko našpanovane egoizmom i pohlepom. Ako išta preostane iza tog armagedona, biće očaj, strah i dizanje pogleda u nebo.
Evo još jednog primera bede savremenog čoveka. Današnji finansijski i poslovni moguli, kome se sve kreaturice dive i žele budu kao oni, jer su eto postali etalon potpunog uspeha, dakle, ti moguli prave bezbedna skloništa za slučaj armagedona, ne žaleći da prospu ogromne sume novca u te svrhe. Ali gde grade ta skloništa? U nedrima Majke prirode! U nedrima one poharane, opljačkane, silovane, ponižene Majke prirode, na kojoj su se iživljavali napastvujući je poput najperverznijih seksualnih sadista – upravo ti isti finansijski i poslovni moguli. Nije li reč o ironiji krajnje prostačke vrste?