Bejaše mesec lipanj kada Ga videh prvi put. Šetao se pšeničištem kad naiđoh sa svojim dvorkinjama, a bejaše sam. Ritam koraka bejaše Mu drugačiji nego u drugih ljudi, a takvo kretanje tela kao u Njega još nikad do tad nisam videlal. Ljudi ne koračaju zemljom tako. A čak ni sad ne znam hodaše li brzo ili sporo. Moje dvorkinje upirahu prstom u Nj i stidljivo šaptahu među sobom. A ja zastadoh natren i podigoh ruku da Ga pozdravim. Ali se on i ne osvrte niti me pogleda. I omrznuh Ga. Bejah odbačena natrag u  se, i bi mi hladno kao snegom zavejanome. I zadrhtah. Te noći videh ga u snu; posle mi rekoše da sam u snu vrištala i premetala se po postelji. Bejaše mesec vožanj kada ga opet videh, kroz prozor. Seđaše u senci čempresa naspram mojega vrta, i nepomičan bejaše kao da je od kamena isklesan poput kipova iz Antiohije i drugih gradova Severne Zemlje. Moja robinja, Egipćanka, pristupi mi i reče: „Onaj je čovek opet ovde. Eno ga sedi naspram tvojega vrta.“ I ja se zagledah u Nj, a duša mi ustrepta jer bejaše divotan. Telo mu bejaše skladno, kao da mu je svaki deo u ljubavi sa svim ostalima. Obukoh damastnu haljinu, iziđoh iz kuće i pođoh k Njemu. Beše li to moja osamljenost, ili pak miomiris Njegov što me privuče k Njemu? Beše li to čežnja očiju mojih što žuđahu za lepotom, ili to beše divota njegova što potraži sjaj očiju mojih? Čak ni sada to ne znam. Koračah prema Njemu u svojoj odeći mirisnoj i sandalama zlatnim, sandalama što mi ih darova rimski kapetan, upravo ovim sandalama. A kad mu priđoh, kazah: „Dobro ti jutro“. A on odgovori: „Dobro ti jutro, Mirjam.“ I zagleda se u mene, svojim poput noći tamnim očima proniknu me kao ni jedan muškarac dotad. I odjednom bejah kao naga, i bi me stid. A ipak bejaše samo rekao: „Dobro ti jutro.“ Onda ga upitah: „Zar nećeš doći u moj dom?“ A on odgovori: „Nisam li već u tvom domu?“ Tada nisam shvatila značenje Njegovih reči ali sada shvatam. I rekoh: „Zar nećeš sa mnom obedovati hleba i vina?“ A on odgovori: „Hoću Mirjam, ali ne sada.“ Ne sada, ne sada, rekao je. A u tim dvema rečima bejaše huk mora, bejaše pev vetra i drveća. I kad ih je uputio meni, život je progovorio smrti. Jer, ne zaboravi, prijatelju moj, ja bejah mrtva. Bejah žena rastavljena od svoje duše. Živeh daleko od ovoga „ja“ koje sada gledaš. Pripadah svim muškarcima i ni jednome. Zvali me bludnicom, ženom opsednutom sa sedam duhova. Proklinjali me i zavideli mi. No kad su se Njegove oči poput zore upile u moje, sve zvezde moje noći utrnuše, te postadoh Mirjam, samo Mirjam, žena što više ne zna za svet koji je poznavala i nađe se na novim obalama. I tada mu ponovo rekoh: „Dođi u moj dom i podeli sa mnom hleb i vino.“ I On upita: „Zašto me pozivaš da ti budem gostom?“ A ja mu odvratih: „Ja te molim da dođeš u moj dom.“ A  zvao ga iz mene sve ono što bejaše zemlja i sve ono što bejaše nebo. Onda se on zagleda u mene, a podne očiju Njegovih obasjane, i reče: „ Imaš mnogo ljubavnika, a ipak te samo ja volim. Drugi muškarci u tvojoj blizini vole sebe. Ja u tebi volim tebe. Drugi muškarci vide u tebi lepotu koja će uminuti pre nego li njihove godine. No ja u tebi vidim lepotu koja neće uminuti, i u jesen tvojih dana ta će se lepota bez straha ogledati u zrcalu i neće joj biti neugodno. Ja jedini volim ono nevidlivo u tebi.“ Zatim reče tihim glasom: „Odlazi sada. Ako je ovaj čempres tvoj, a ti ne želiš da sedim u njegovoj senci, poći ću svojim putem.“ A ja mu vapijući rekoh: „Učitelju, dođi u moj dom. Zapaliću ti tamjan i oprati noge u srebrnom umivaoniku. Stranac si a ipak nisi stranac. Zaklinjem te dođi u moj dom.“ Onda On ustade, pogleda me isto kao što će godišnja doba gledati dole u polje i nasmeši se. I opet reče: „Svi te muškarci vole radi sebe. Ja te volim radi tebe.“ I s time ode. Ali nikad niko nije koračao kao što On koračaše. Beše li to lahor što iz mojega vrta krenu put istoka? Ili to beše oluja što će sve protresti do temelja? Nisam to znala, No onaj dan smiraj njegovih očiju ubi đavola u meni i ja postadoh žena Mirjam, Mirjam iz Magdale.