Postoji jedno pitanje koje je starije od svakog pisanog teksta, starije od svakog hrama i svakog zakona — pitanje koje je prvi čovek postavio ne drugome čoveku, već mraku samom: Šta si ti? To pitanje, upućeno nepoznatom, nevidljivom, onom što se oseća ali ne vidi, onom što preti ali nema telo — to pitanje je rodno mesto demonologije. Ali pre nego što je demonologija postala disciplina, pre nego što je dobila svoje grimoare i svoje egzorciste, svoje inkvizitore i svoje klasifikatore, ona je bila nešto mnogo fundamentalnije: bila je prvi oblik filozofije. Tvrdnja da su demoni stariji od bogova nije retorička provokacija. Ona je istorijska i antropološka činjenica čije implikacije još uvek nisu u potpunosti sagledane. Bogovi su, po svojoj prirodi, strukture reda — oni organizuju kosmos, uspostavljaju zakone, dele nebo od zemlje, svetlost od tame. Ali pre nego što je red mogao biti uspostavljen, morao je postojati nered koji ga je zahtevao. Pre nego što je čovek mogao zamisliti boga, morao je najpre osetiti demona. Ovo nije teološka spekulacija. Najraniji tragovi ljudske simboličke misli — daleko pre sumerskih tablica, pre egipatskih hijeroglifa — ukazuju na to da je numen tremendum, ono zastrašujuće sveto o kojem je pisao Rudolf Oto (1917), bilo prva kategorija ljudskog iskustva nadprirodnog. Pre nego što je čovek ikada zamolio boga za pomoć, on je već pokušavao da se zaštiti od demona.

Nijedna ozbiljna filozofska studija, međutim, ne može opravdati svoje postojanje pukim izborom teme — mora opravdati i način na koji toj temi pristupa, modus operandi koji čini razliku između još jedne knjige o demonima i dela koje menja način na koji razumemo jedan od najstarijih fenomena ljudske civilizacije. Metodološki pristup ove knjige je, u svom najdubljem jezgru, fenomenološki — u smislu u kojem je Edmund Huserl (1913) razumeo fenomenologiju: ne kao učenje o pojavama u vulgarnome smislu, već kao rigoroznu disciplinu vraćanja zu den Sachen selbst, ka samim stvarima, ka onome što se pokazuje u iskustvu pre svake teorije, pre svake dogme, pre svakog prethodno donesenog suda. Demon, u ovoj knjizi, nije tretiran kao ontološka stvarnost čije postojanje treba dokazati ili opovrgnuti — takvo pitanje pripada teologiji ili ateističkoj polemici, a ni jedno ni drugo nisu zadatak filozofije. Demon je ovde tretiran kao phainomenon (φαινόμενον) — kao ono što se pokazuje, što se javlja u ljudskom iskustvu sa takvom upornošću, takvom kulturnom širinom i takvom egzistencijalnom težinom da zahteva filozofsko ispitivanje neovisno o pitanju da li iza tog iskustva stoji nešto ontološki realno ili ne. Huserlov princip svih principa — da svaka izvorno dajuća nazočnost (originär gebende Anschauung) jeste izvor prava spoznaje — ovde znači da iskustvo demona, ponovljeno u svakoj poznatoj ljudskoj kulturi bez izuzetka, predstavlja fenomen prvog reda koji filozofija ne sme ignorisati samo zato što ga savremena nauka ne može meriti.