PODNEVNI SUMRAK 5

Prezirati svet i uživati u njemu stvari su suprotne jedna drugoj. Kako onda možemo prezirati svet za koji smo rođeni da u njemu uživamo? Zaista postoje dva sveta. Jedan je stvorio Bog, drugi ljudi. Onaj koji je stvorio Bog bio je velik i lep. Pre pada bila je to Adamova radost i Hram njegove slave. Onaj koji su stvorili ljudi je Vavilon pometnje: izmišljeno bogatstvo, pompeznost i sujeta – porod greha. Daj sve (kaže Toma Kempijski) za sve. Ostavi jedan da bi mogao uživati u drugom. 

(iz Prve stotine /pesma broj 7/, Tomas Trahern, u mom prepevu)

U prošlom razmatranju izneo sam stajalište da postoji sveopšti zakon koji sledi liniju što povezuje u jedno Boga, Kosmos i Prirodu. Upravo isto ono što pesnik navodi u svojoj Stotini. Pokušaj da se taj zakon prekroji vodi u razaranje, kao što kaže staro učenje, više puta ponovljeno u ovom ogledu:

Prirodni poredak je nepromenljiv, zato bi sve doktrine koje bi neko pokušao da izgradi na promeni ovih zakona bile zasnovane na grešci…

Mi danas na delu imamo sukob dve doktrine, dva koncepta društva: doktrinu grabljive zveri i doktrinu zadovoljne životinje (videti razmatranje U potrazi za uporištem 4 ovog ogleda), ali one se zasnivaju na istom, a to je pokušaj promene prirodnog poretka, a samim tim kosmičkog i božanskog. Da li će izabrani ljudi uživati u raskoši i obilju, ili će većina imati svoj delić komfora i potrošačke rajeve, za šta će se do poslednjeg atoma žrtvovati biljni i životinjski svet, tlo, reke, vazduh itd, malo je važno, akcenat je na žrtvovanju.

I stoga je kucnuo čas istine! Lažnu doktrinu prosvetiteljstva, surogat umnosti, izanđalu alatku gore navedenih koncepata, zamenjuje veštačka inteligencija, čet džipiti, sintetički racio, neuporedivo efikasnija alatka, ono što je od početka tako i zamišljeno, od ustanovljenja doktrine racionalizma, pa čak i ranije ako koraknemo u 13. vek i pogledamo rad Ramona Ljulja sa Majorke, njegovo rudimentarno progamiranje samomislećeg automata. Ali sve je to bilo uzgredno, jer se pominje i u slavnom delu Filostrata Život Apolonija iz Tijane, gde tijanskog mudraca kod Jarha indijskog uslužuje automat, i tome slično na drugim mestima, što je nalik izvesnom koketiranju sa surogatnim mogućnostima koje obitavaju u stvarnosnom, ali ne i sistematskim postvarenjem surogata koji će zameniti stvarnosnost. To bi, po kabali, bila kelipa, a po divnoj pripovedačkoj tradiciji, lažni car koji je uzurpirao tron i zavladao silom, bez blagoslova neba.

I dok zilotski poklonik kulta racionalizma slavi podne ljudskog postojanja, nad svetom se nadvila zlokobna senka sumraka u nedoba. Sila razaranja postaje demonska. Čovek je izgubio osećaj straha sve više žudeći za besmrtnošću, vapeći za njom poput Bajronovog Manfreda. Ali uz besmrtnost idu obest i osionost, koje su i ovako uveliko prisutne u beslovesnoj gomili ljudskoj, u „pučini gojnoj“. Da ponovim reči opomene poglavice Sijetla, tada upućene belom čoveku, a danas važe za beslovesnu rulju začaranu doktrinom racionalizma bez obzira na rasnu, versku ili nacionalnu razliku:

„Mi znamo da beli čovek ne razume naše običaje. Za njega je svaki komad zemlje isti, jer je on stranac koji dolazi noću i pljačka zemlju. Ona nije  njegova sestra, već njegov neprijatelj – i kada je pokori, on odlazi dalje, ostavljajući iza sebe grobnice svojih predaka, ali to ne grize njegovu savest. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu rađa decu zaboravljeni su.  Ponaša se prema svojoj majci zemlji i prema bratu nebu kao prema stvarima koje se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegova pohlepa će jednog dana prožedrati zemlju i ostaviti samo pustoš.“

A ta grozničava pohlepa proishodi iz jedne od onih „zverskih filosofija“, kako peva Rembo, čija poruka glasi da smo mi, ljudska bića, gospodari zemlje i da njome vladamo, kao i svim bićima u vazduhu, na zemlji i u vodi.

Od te poruke do pohlepe i pustošenja stajao je samo koračić. A poglavica Sijetla kaže:

„Vređanje (pustošenje) zemlje je preziranje Boga.“ Glagolska imenicau zagradi je moja. 

I na kraju opominje osvajača:

„Tvoj pad je možda daleko, ali će sigurno doći. Jer čak i beli čovek, pa kad bi se i sa samim Bogom družio i razgovarao kao sa prijateljem, ne može izbeći zajedničku sudbinu. Beli čovek će takođe otići, možda i brže nego sva druga plemena…“

Da, pošto je posejao pohlepu kao najveću vrednost pod nebom. Jer, mudri poglavica kaže da smo mi samo gosti na zemlji, da imamo suživot sa svim bićima koja obitavaju na njoj, da je zemlja rajsko stanište sa svim lepotama i raskoši prirode, a nije spremište resursa koje se izražava u milijardama dolara dobiti.

Plemeniti Buda je rekao:

Ljudi vide samo svoja dobra dela govoreći: „Učinio sam ovo dobro delo.“ Ali ne vide svoja zla dela govoreći: „Učinio sam ovo zlo delo“ ili „Ovo se naziva zlom“. Ali ovo (sklonost) je teško videti. Treba razmišljati ovako: „Upravo te stvari vode do zla, do nasilja, do okrutnosti, besa, ponosa i ljubomore.

Savremeni magizam nauke nikad nije preispitivao svoje postavke zato što se temelji na doktrini da čoveka učini bogom, besmrtnim gospodarem sveta, kosmokratorom.

Ali kad bi čovek bio besmrtan, on bi činio užasne zločine. Stoga je smrt najveći Božji blagoslov! Zašto? Zato što strah od smrti drži čoveka zauzdanim. Strah od smrti je praotac svih ljudskih strahova, praizvor iz koga se račvaju žilice svih postojećih strahova. Ako ne bi osećao strah, čovek bi bio ravan zlim demonima, rakšasama iz drevnih indijskih mitova. No, s razvojem materijalističke nauke i tehnologije, ljudski rod, čovek uopšte, gubi strah i postaje zli demon, uništavajući sve oko sebe. Iz kriminalističkih hronika možemo videti da su ljudi lišeni straha činili najmonstruoznije zločine. Tako danas čini nauka opremljena tehnologijom. Čovek je nekad smrt doživljavao kao kaznu, bilo zbog praotačkog greha ili zbog svoje poročne i grešne prirode, što su bile nevidljive verige koje su ga držale zauzdanim. Navodni raskid od takvog nasleđa ne čini čoveka slobodnim, nego ga demonizuje. Stajati izvan Boga znači koreniti se u zlu!

Pesnik opominje:

(Svet) koji su stvorili ljudi je Vavilon pometnje: izmišljeno bogatstvo, pompeznost i sujeta – porod greha. Daj sve (kaže Toma Kempijski) za sve. Ostavi jedan da bi mogao uživati u drugom.

Znači, prigrli Božji svet!