PO MOTIVIMA SUMERSKOG MITA

Ubrzo pošto je boginja Inana, kraljica neba, uzela Dumuza za muža, čula je da je umro muž njene sestre Ereškigal, kraljice podzemlja. Stoga je odlučila da ode u posetu Ereškigal i bude sa njom u podzemnom svetu da joj blaži tugu. Ali kada je pozvala svog glasnika i savetnika Ninšubara da joj pomogne da se spremi za putovanje, on ju je odvraćao od nauma.

„Moja kraljice, molim te, ne idi“, reče joj Ninšubar. „Pošalji glasnika da tvojoj sestri izjavi saučešće.“ 

„Ninšubar“, uzvrati Inana, „poruka nije isto što i moje prisustvo. Moram da idem do nje.“

„Voljena Inana“, reče Ninšubar. „Ereškigal ti je poslala poruku. Možeš joj uzvratiti na isti način. Bojim se da je ona vladarka carstva koje će od tebe, ako odeš, tražiti sve što imaš. Inana, molim te, opasno je ići u Ereškigalin podzemni svet. Stražari će uzeti tvoju lepu odeću. Tražiće od tebe da platiš cenu za ulazak u podzemni svet. Mogu da traže i tvoj život, Inana.“

„Ninšubar, odlučila sam da idem“, reče mu Inana. „Ali pošto vidim koliko si zabrinut, pristajem na jedan uslov: ako se ne vratim za tri dana, pošalji nekoga da pođe za mnom.“

Tako je i dogovoreno. Ninšubar je pomogao Inani da odene haljinu koja je najbolje isticala njeno kraljevstvo dostojnstvo. Zvezdani somotski plašt preko haljine lebdeo je za njom dok su ona i njene sluge napuštale nebesko carstvo i odlazili u podzemni svet.

Na kapiji podzemnog sveta Inana je ostavila svoje sluge.

„Dalje idem sama“, rekla im je i krenula do palate svoje sestre.

Kada se spustila prvih hiljadu koraka u podzemnom carstvu, došla je do prve kapije. Nije mogla da vidi lica stražara, ali je čula njihove glasove.

„Daj nam svoju krunu!“, naredili su joj.

„Znate li kome se obraćate?“, upitala ih je Inana.

„Znamo“, odgovoriše joj glasovi. „Ne možeš proći kroz kapiju a da ne platiš cenu. Odrekni se svoje krune!“

Inana je skinula zlatnu krunu s glave i dala je stražarima.

Kapija se otvorila.

Inana se spustila još hiljadu stepenica niže. Više nije bilo svetla, osim onog što je ona zračila iz sebe. Došla je do druge kapije. Tu su stražari od nje tražili minđuše.

„Ne planiram da ostanem ovde“, reče im Inana. „Ja sam samo gost.“

„Ereškigal zahteva plaćanje od svakog ko uđe u podzemno carstvo, pa i od gostiju“, uzvratiše čuvari.

Inana je skinula minđuše sa ušiju i dala ih čuvarima. Druga kapija se otvorila.

Na trećoj kapiji, Inana je morala da preda svoju ogrlicu. Osetila je težinu u rukama dok ju je pružala stražarima. Kapija se otvorila.

Inana se spustila još hiljadu koraka. Tamo su uzeli njen somotski plašt sa zvezdanim ukrasima. Zadrhtala je od hladnoće. Četvrta kapija se otvorila.

Na petoj kapiji stražari su tražili njen dijamantski pojas. Inana je ponosno držala glavu, ali joj je glas drhtao.

„Uzeli ste mi krunu i sve dragulje. Skinuli ste plašt sa mojih ramena i grudi. To je sigurno dovoljno. Nećete valjda uzeti i pojas koji drži moje skute?“

„Cena ulaska na ovu kapiju je tvoj pojas“, uzvratili su joj stražari glasom koji nije podrhtavao. Inana im je predala pojas pridržavajući rukama skute.

Na šestoj kapiji, Inana je rekla: „Biću gola bez svoje haljine.“

„Moraš nam je predati!“, bili su neumoljivi stražari.

Inana je obavila ruke oko sebe kako bi se utoplila i prekrila stid. Njena haljina je skliznula na pod, a ona je iskoračila iz nje. Kapija se otvorila.

„Ovo je poslednja kapija“, rekli su joj stražari na sedmoj kapiji. „Da bi ušla, Inana, kraljice neba, moraš se odreći svojih poslednjih dragocenosti.“

Desnom nogom je skinula cipelu s draguljima sa svoje leve noge. Ali prsti njene bose leve noge nisu mogli da skinu desnu cipelu. Stoga se sagnula i obema rukama uklonila poslednji komad odeće sa sebe.

Pod je bio ledeno hladan. Poslednja kapija se otvorila i Inana je ušla u palatu kraljice podzemlja.

Ereškigal je sedela na svom prestolu. Licem je bila okrenuta na drugu stranu. Ruke su joj mlitavo ležale na kolenima. Inana je videla da se strop ogromne mračne sobe nadvija gotovo nad praznom odajom, izuzev njene sestre na prestolu, kovčega pred njom i vedra krvi.

„Sestro!“, prošaptala je Inana. Njena reč je odjeknula u praznoj odaji.

„Sestro!“, ovoga puta je pozvala glasnije, no glas joj je zvučao tanušno i uplašeno.

Ereškigal je jedva primetno pomerila lice iz senke. Pomerio se samo boginjin vrat, dok joj je telo na prestolu ostalo mirno.

Inana je koračala napred po hladnoći sa ispruženim rukama. „Sestro“, rekla je. Lice su joj oblile suze.

Zastala je kada se njen pogled susreo s Ereškigalinim, čije lice je bilo bezizražajno. Inana je videla da su u zenicama Ereškigalinih očiju bile male ljudske lobanje sa očima koje su zurile u nju. Pala je na kolena.

„Sestro!“, plačnim glasom joj doviknu: „Ti me i ne pozdravljaš a došla sam da te utešim! Sestro, pozdravi me! Dozvoli mi da tugujem sa tobom.“

Užasne Ereškigaline oči nisu odgovorile. Samo su je gledale.

„Ereškigal!“, kriknula je Inana. „Zar me ne poznaješ?! Ja sam tvoja sestra!“

Ereškigal reče.

„Znam ko si“, čuo se njen jednolični glas. „Ti si moja sestra, Inana, Kraljica neba, i došla si ovde da umreš.“

„Došla sam da ti pomognem u žalosti, Ereškigal, a ne da umrem! Da tugujem! Da plačem sa tobom! Da te utešim. Ereškigal! Prestani da me gledaš!“

Ereškigal je uhvatila šakama naslon za ruke svog prestola. Prsti su joj se grčili od siline stezanja i gurali joj telo napred. Delovalo je da njene oči, s lobanjama u njima, probijaju Inanu.

„Niko ne može pobeći iz Kuće smrti! Niko! Umrećeš, Inana!“

Inana je počela da se njiše napred i nazad. Njena ramena su podrhtavala. Vrat joj se povio. Pokušala je da odvrati lice od lica svoje sestre, ali njenu glavu držala je sila očiju kraljice podzemnog sveta. Uz strašne krike Inana je umrla.

Ereškigal je podigla telo svoje sestre i na rukama ga odnela do zida. Tamo je okačila na veliki klin i vratila se na presto.

Prošla su tri dana u palati nebeske kraljice a Inana se nije vratila. Ninšubar je zadenuo nož za pojas ispod tunike i otišao po pomoć. Prvo jednom Bogu, pa drugom. Obojica su odbili da pomognu.

Ninšubar je pojurio i zadihan stigao do Enkilove kuće.

„Enkile!“, dahtao je, „Inana se nije vratila od Ereškigal! Molim te, pomozi mi!“

Enkil je bio smiren. Sipao je Ninšubaru čašu hladne vode i rekao mu da je popije i da se odmori. Ninšubar je žedno ispio vodu i malo se smirio. Enkil se osmehnuo.

„Sad ću videti šta mogu da učinim“. Sedeo je u tišini nekoliko trenutaka, a zatim je pogledao u svoje ruke. „Aha!“, rekao je. „Znam šta ćemo!“ Ispod nokta svog malog prsta iščačkao je dve mrljice zemlje. Stavio ih je na vrh kažiprsta i oduvao ih u vazduh. Odjednom su se te dve mrljice pretvorile u dva mala demona sa zašiljenim ušima, nožicama i jezicima.

„Pođite u podzemno carstvo“, reče im Enkil, „i vratite se sa našom kraljicom Inanom.“

Demoni su odleteli na svojim malim krilima. Sišli su dole, tako mali i brzi, da ih stražari na sedam kapija nisu ni primetili dok su prolazili kroz rešetke svake od njih.

U prestonoj sobi Ereškigal demoni su videli užasan prizor. Kraljica Inana je visila beživotno na klinu. Elijes je zujao oko njenog tela. Vedro se prevrnulo, krv se prosula, a kraljica Ereškigal je, nasred odaje, bila povijena preko ivice kovčega jecajući i naričući od bola i tuge. Demoni su joj na trenutak dodirnuli ruke, a zatim stali sa obe strane kraljice koja je jecala.

„Muž mi je mrtav!“, kukala je Ereškigal.

„Tvoj muž je mrtav, o kraljice“, ponavljali su za njom demoni.

„Muž mi je mrtav. Moja sestra je mrtva. Ja sam najponiznija od poniznih“, jecala je Ereškigal.

„Muž ti je mrtav. Tvoja sestra je mrtva. Ti si najponiznija od poniznih, o kraljice“, ponavljali su demoni.

„Poniznija sam od najponiznijih. Stomak mi se vuče po podu“, stenjala je Ereškigal.

„Poniznija si od najponiznijih. Stomak ti se vuče po podu“, ponavljali su demoni.

Ereškigal je dugo jecala.

Demoni su tiho lebdeli.

Ereškigal je još dugo bezglasno ležala. Najzad je podigla glavu i pogledala demone. Oči su joj bile vlažne i upale, ali u njima više nije bilo lobanja.

„Ko ste vi?“, upita ih Ereškigal.

„Došli smo po kraljicu Inanu“, uzvratili su.

Ereškigal je štucala.

„Imate umilne glasove, mališani“, rekla im je.

„Pomozi nam da je skinemo.“

Ereškigal i demoni su skinuli Inanino telo sa grozne kuke.

„Umrli smo zajedno, moja sestra i ja“, rekla je Ereškigal. „Takav je zakon podzemnog sveta.“

„Protumači nam taj zakon, kraljice Ereškigal“, zamolili su je demoni.

„Moja sestra odlazi, ali zakon je takav da mora poslati nekog drugog umesto nje“, objasnila im je Ereškigal.

„Mora da pošalje drugog umesto nje“, ponavljali su demoni. „Takav je zakon.“

Nosili su telo kraljice Inane kroz sedam kapija. Na svakoj kapiji stražari su vraćali Inaninu odeću.

Zatim, na površini Gornjeg sveta, demoni su posmatrali kako Inana oživljava. Budna i pune svesti pridigla se, a demoni su je kupali i hranili. Kad su je odenuli, preneli su joj uputstva Ereškigal.

„Moraš da pošalješ nekoga dole, o kraljice, da zauzme tvoje mesto“, rekavši to odoše.

Inana je raširila ruke prema drveću i nebu i krenula divskim koracima u svoju palatu. Na prvom nadsvođenom prolazu srela je svog brata kako gorko plače zbog gubitka sestre.

„Brate“, reče mu Inana, „ne tuguj! Ovde sam! Vratila sam se! Igraj sa mnom od radosti!“

Kod drugog nadsvođenog prolaza Inana je srela svog sina gde maže lice pepelom zbog gubitka majke.

„Sine moj, ne tuguj“, reče mu Inana. „Vratila sam se! Vratila sam se! Igraj sa mnom od radosti.“

Tada je Inana videla Ninšubara. Pružila je ruke i privila ga uz sebe.

„Vratila si se, kraljice moja“, reče Ninšubar.

„Gde mi je muž?“, upita ga Inana. „Žudim za njim. Gde je?“

Ninšubar je skrenuo pogled i odmahnuo glavom.

„Ninšubar! Gde mi je muž?“, upitala je Inana. „Poći ću k njemu u polje sa ovcama. Silno žudim da budem u njegovom zagrljaju!“

„Inana“, reče joj Ninšubar. „Dumuzi nije na svojoj poljani.“

„Pa, gde je onda?“, upitala je Inana.

„U tvojoj prestonoj palati“, odgovori Ninšubar.

Inana je zadigla haljinu i otrčala u palatu. Tamo je na prestolu ugledala svog muža. Ali Dumuzi nije plakao. Niti mu je lice bilo umazano pepelom. Umesto toga se smejao i zapovedao muzičarima da sviraju iznova i iznova…

„Jedite, pijte i veselite se!“, uzvikivao je na narodnom slavlju. „Ja sam kralj!“

Dumuzi je zanemeo kada je ugledao svoju kraljicu. Inanino lice se zaledilo. Stajala je nepomično.

„Inana?!“, uzviknu Dumuzi. „Vratila si se!? Inana, ja…“

Ljutito uperila kažiprst u njega.

„Ti“, reče mu Inana. „Ti! Ti ćeš zauzeti moje mesto kod Ereškigal!“

Dumuziju je jurnula krv u lice.

„Kraljice moja…“, zamuckivao je Dumuzi.

„Kraljice Inana!“

Jedna žena je istrčala iz gomile i bacila se na kolena pred Inanom.

„Znaš me, o Inana! Ja sam Geštinana, Dumuzijeva sestra. Pogrešili smo što te nismo žalili, o kraljice. Ali, Inana, mi smo ljudi, a život je tako kratak. Danas smo igrali i veselili se jer ćemo već sutra možda umreti. Plašili smo se, Inana. O kraljice, pokaži milost prema meni i mom bratu. Dopusti nam da podelimo vreme u podzemnom carstvu.“

Inana je pogledala Geštinanu, a zatim i Dumuzija.

„Neka bude tako“, reče nebeska kraljica.

Otad, pola godine pastir Dumuzi provodi čuvajući ovce dok njegova sestra živi u Podzemnom svetu. Drugu polovinu godine Dumuzi živi u carstvu Ereškigal, dok njegova sestra Geštinana živi u Gornjem svetu. Svake godine brat i sestra prolaze stepeništem od sedam kapija i čvrsto se drže pre nego što se ponovo razdvoje.

(Motiv iz knjige Magna mater)