Književno delo Boriše Aprcovića – Lisabonska lutka, moćno je ezoterijsko troglasje novela: „Moj čudesni prijatelj“, „Lisabonska lutka“ i „Petronela“.

Smehotvoran i mračan stil pripovedanja (u duhu Džozefa Helera, čak), u Aprcovićevoj noveli „Moj čudesni prijatelj“, iz realistične lapidarnosti u opisima rata iz devedesetih, s maestralnim kalamburima i jezičkim sačekušama, uplovljava u ćopićevsku detinje-bezazlenu naraciju natopljenu osećajnošću, a onda opet klizi u helerovsko pripovedanje, da bi se, na kraju, uz grumenje mudrosti i začetke impresionističkog književnog živopisanja, ukotvilo u setnim vodama magičnog realizma.

U osnovi ove novele, zri začudni odnos između dva bića: Simona (koji je mimo sveta) i Danijela (koji ima naročite duhovne moći: da proriče i režira buduća zbivanja).

„Danijelova magija mogla je imati i logično objašnjenje, a tad bi logika izbrisala svu čaroliju koju je Danijel doneo u Simonov život.“ Tako veli Simon, na jednom mestu u noveli, a onda, posle Danijelovog iznenadnog nestanka koje je obrisalo sve boje iz njegove stvarnosti – život mu je postao nalik crno-belom televizoru. Nestalo je u njemu radosti i moćnog samopouzdanja koje mu je davalo snagu da se odupre sveopštom sivilu. Otišao je u rat koji „… kao da je bio novi početak i dobrodošlo bekstvo od promašenog života, nova šansa, smisao u besmislu“.

Na umoru, posle ranjavanja na ratištu, Danijel govori Simonu: „Živim i volim, srce mi igra od sreće i svaki dan mi je obasjan suncem, jer znam da imam beskrajne šanse i večni život pred sobom!“

Glavni junaci Aprcovićevih novela posebna su bića: čudotvorci, vidovnjaci, demoni, veštice… koji bezazlene duše uvlače u svoje magnetične, demonske virove.

Magični realizam, hofmanovskog i poovskog tipa, buja u vodotokovima ove knjige, snažeći zlokobnu, bolesnu atmosferu i presnu ritualnost veštičarenja i čarobnjaštva.

U noveli „Lisabonska lutka“, priča se spliće oko zaslepljene ljubavi Raše, kontrolora kvaliteta u fabrici za izradu dizel-pumpi, prema prelepoj Maši, službenici iste te fabrike. „Maša je probudila nešto u njemu, kao da je nakon dugogodišnje suše jedva vidljivi bljesak munje na dalekom horizontu najavio oluju i uzbuđenje – Raša se zaljubio“, reći će glavni junak, jednom prilikom, zaodevajući se u ruho naratora. A Maša, srdačna i pristupačna, ali „ograđena zidom svoje savršenosti“, bila je izazov za njega jer su ga privlačile samo ozbiljne žene koje je mogao da idealizuje i pretvori u predmet svog maštanja (da ih urami u sliku), pre nego što bi krenuo u osvajanje.

Maša je dopustila da je demon zaposedne i pretvori u lutku, kako bi sebe učinila neosetljivom na bol koji joj je otac-napasnik zadavao u detinjstvu. Noću porculanska lutka, danju čarobno lepa žena, ona je svoje udvarače pretvarala u zarobljenike demona, pa je to isto učinila i sa Rašom…

U osnovi novele „Petronela“, raste priča o tajanstvenoj vezi Pavla i Petronele, o njegovoj ljubavi koja ga je ispunjavala u celosti, definišući mu život. Tanana vibracija ih je spojila, ta šifra bliskosti dva bića. Predominantna Petronela-veštica u svoj ljubavni vir uvlači bezazlenog Pavla, parališe ga i onemogućava da posegne za zrelim plodom lične sreće. Pretvara ga u lutana bez volje, u čoveka pseće odanosti njoj koja je u vlasti đavola. Kroz nju Pavle živi i diše punih deset godina. „Izvan Petronele nije postojalo ništa; biti izvan nje značilo je isto što i biti mrtav, nestati, ne postojti“, reći će Pavle, na jednom mestu, u knjizi.  

Junaci knjige novela Lisabonska lutka, slabi iznutra i neusklađeni sa svetom oko sebe, očajnički se zaljubljuju u prelepe, ali zaposednute žene i osobe natprirodnih moći (Danijel). Magijski svet boji sivilo njihove stvarnosti raskošnim koloritom.

U početku stvarnosno, pripovedanje Boriše Aprcovića navodi svoj uzburkani brik,  čarolijski vešto, u magične vode. Ezoterijski naboj u knjizi sve više jača kroz gust, račvasti, čas setni, čas lapidarni, detinje bezazleni ili puteni, čarobnjački srok koji se obično završava fatičkom slikom.

Snovi ovde postaju sve jasniji, slažu se kao korice doboš-torte, kipe i utiču u književnu stvarnost. A budućnost vidi kao prošlost, kao sećanje… 

Naracija sve vreme kruži, menja vremensku ravan pripovedanja, osvajajući visoke registre spirale. Tad u njoj estetsko vrhuni.

Književne slike u Lisabonskoj lutki – pune impresionističkih boja koje se rvu sa ekspresionističkim, predominantnim, putenim, manijakalnim bojama vodećih likova – podgrevaju nam osećanja i krepe živote.  

Knjiga novela Lisabonska lutka – intimno je pismo za naročitog čitaoca. 

I retka je „ptica“ u savremenoj srpskoj književnosti, nastavljač proze Marice Josimčević, Slavena Radovanovića, Nemanje Mitrovića…  

                                                                                                    Branislava Jevtović