PODNEVNI SUMRAK 6

Nebo će se proširiti

Bilo nam je dojadilo

Da stanujemo po ruševinama sna

U niskoj senci počinka

Umora i osamljenosti

Zemlja će ponovo dobiti

Oblik naših živih tela

Vetar će nas trpeti

Sunce i noć proći će kroz naše oči

A da ih nikad ne izmene

Naš sigurni prostor i naš čisti vazduh

toliki su

Da mogu ispuniti zaostalost izgubljenu navikom

Pristupićemo svi jednom novom pamćenju

I svi ćemo progovoriti jednim zajedničkim

osećajnim jezikom 

(Bez doba /deo/, Pol Elijar, u prepevu Nikole Trajkovića)

U trećem razmatranju Podnevnog sumraka začeo sam ideju jevanđelja srca, a u ovom razmatranju ću je više razviti.

Mi se nalazimo usred raspada dične nam civilizacije, skrivane pod brojnim kićenim frazama kao što se precvala bludnica („bezuba stara droca“) jeftinog bordela skriva pod drečećim slojevima šminke. Jer dok žreci beskrajnog progresa slave veličanstvena dostignuća liberalnog duha oličenog u humanizmu, prosveti, nauci, tehnici, demokratskim društvenim uređenjima i ekonomskim rajevima, protivrečnosti u svetu dostigle su vrhunac koji se ispoljava u slutnji pretećeg rata svih protiv svih. Konačno će sila nuklearnih bojevih glava dobiti dovoljan razlog za upotrebu, a to znači ono što je svakom jasno čak i da se ne iskaže. Izuzetna doktrina racionalizma dovršiće svoju samohvalisavu vladavinu sveopštim uništenjem. Stoga, ni najbolje i najumešnije statistike žrečeva sekularizma o divotnim dostignućima naše epohe ne mogu da zatru reči već pomenutog pesnika rimskog carstva, Marka Manilija, jednog od nosilaca zverske filosofije, iz njegovog speva Astronomika, gde se ona odražava kao u ogledalu:

Pogledaj širom sveta! Vidi sile i obmane uvećanje,

pljačke u ratu, a izdajstvo u miru.

Ali, gledaj, za istinom i verom potraga jalova je,

nema časnog uma ni čestitih misli.

Kakvo mnoštvo prostaka gospodari epohom!

Kakva zavist nagna ljudski rod na ludilo!

Zavist što ne može pobeđena biti, 

čvrsto je tron svoj uglavila, i svet ceo u vlasti drži.

Prijatelji svoje prijatelje ubijaju, muž probada ženu,

sinovi prodaju živote očeva i majki svojih,

Sunce na bestidne gozbe Atrejeve svraća, sladeći se

prizorima varvarskim, dok svet vladavini noći ostavlja.

Braća se truju sa osmehom na licu, pehare

ukrštajući, i jedan drugom u zagrljaju umiru.

Nema bezbednog mesta i nema hrama da, protiv uboda

tajnih ili otvorenog nasilja, pribežište pruži,

već mnogi zaklani sveštenik profano umire

Na istom oltaru sa svojom žrtvom.

Najviše izdaju oni koji se dobrotom velikom pretvaraju,

i gomile prostaka, iza imena prijatelja, u zasedi čekaju.

Svet je zaražen, nepravda i obmana vladaju,

dok se poštenje povlači, a pravda izneverava;

čak i zakoni gaje zločine koje su nekad’ sprečavali

te ni smaknuća danas ne zastrašuju više.

No, usred tog ludačkog ambijenta naše društvene svakodnevice, kao i sumanutog naučnog i tehničkog rabljenja i pustošenja Prirode, javljaju se iz samih skuta majke Zemlje, iz nedara Izide, anđeoska bića koja saosećaju sa patnjom umirućeg biljnog i životinjskog sveta, sa zatrovanim rekama, zagađenim vazduhom, te iz unutrašnjeg poriva svoje proste biti, iz svoje ganute duše, iz jevanđelja svoga srca preduzimaju korake da isceljuju te iste biljke, životinje, majku Zemlju, Prirodu i njene reke, vazduh, šume, livade… Oni proširuju nebo, kako peva pesnik, ne bi li svi pristupili jednom novom pamćenju – da smo deca ovog sveta. I sve čine iz neposrednog doživljaja bivstva, iz neposrednog osećaja jedinstva sa tim bivstvom, iz toga da je cela vaseljena živa kao što smo i mi živi, da je sve što postoji jedan sveti život i da jedno srce kuca u vaseljeni. To su prirodna teologija, jevanđelje srca i jednostavan život prožeti u jedno, kao što su božanski, kosmički i prirodni zakon prožeti u jedno. Bez ikakve razmetljivosti, galame, hvalisanja, medijske pompe, ova anđeoska bića isceljuju, oporavljaju, krepe, neguju oboleli i klonuli život vraćajući u njega snagu i krepkost. Možemo ih sresti na Zlatiboru, Kopaoniku, Staroj planini, Fruškoj Gori, Rtnju, kao i na brojnim drugim meridijanima u svetu… I to čine iz svoje proste biti, a ne iz kvantuma ili patvorene biti, sledeći jedinstveni zakon što vlada u celoj vaseljeni. Naime, kao što nas, kad se razbolimo, isceljuju lekovita sredstva Prirode, tako i mi imamo lekovitu moć u sebi da isceljujemo obolelu Prirodu, majku Zemlju, elemente i sav živi svet. Ako saosećamo, ako imamo samilost, ljubav, volju, hrabrost, bićemo Buda, Mahavira, kralj Ašoka, Pitagora, Apolonije, Mirabaj, Kabir, Leonardo da Vinči, Elen Vajt… Imaćemo budućnost ako ova anđeoska bića budu uzor mlađim naraštajima, ako ih nauče da poštuju svaki oblik života, da su elementi zemlja, vazduh, voda i vatra sveti sami po sebi, te da slave boginju Utu i njeno pletivo, u čiju šaru smo utkani zajedno s biljkama, životinjama, insektima, rekama, livadama, šumama, gorama, dolinama, špiljama, vrtačama, izvorima, potocima, ako ih nauče, isto tako, da žive jednostavan život zasnovan na poštovanju ekonomije Prirode, ali i tome da duboko u srcu osete reči mudrog poglavice Sijetla:

Mi smo deo zemlje i ona je deo nas. Mirisne trave su naše sestre. Jelen, konj, veliki orao – svi su oni naša braća.  Stenoviti vrhovi, rosa u travi, beskrajne prerije i čovek – svi pripadaju istoj prodici…

Sve je više sledbenika ove filozofije širom sveta, ne u vidu političkih stranaka ili NVO sektora, već kao tihi pregalački pokret bratstva i sestrinstva koji isceljuju i obnavljaju klonule moći Prirode. Takvi se mogu naći u Africi, Latinskoj i Severnoj Americi, Kanadi, Australiji, Evropi, na našem poluostrvu… pokret koji nastaje iz skuta majke Zemlje i nedara Prirode i tvori novu civilizaciju jednostavnog života.

Za kraj ponoviću deo jednog od ranijih razmatranja koji uči o prirodnoj teologiji i jevanđelju srca:

(Moramo povratiti) spoznaju o tome da je istinito jedino ono što sami izatkamo iz svoje duše, iz svog bića, iz svoje pameti, dok je sve ostalo patvoreno i mrtvo. Kad jedinka osvesti nepobitnu činjenicu da samo ona jeste u celoj vaseljeni nezamislive množine bivstava, da jeste po svojoj suštini i jezgru, celim svojim bićem, i da iz sebe i po sebi ima svrhu postojanja, sve će dobiti smisao i značaj. Ona je tad početak i kraj svake istorije, alfa i omega celokupnog bivstva. Dok stoji uspravno, izrasla iz svog snažnog jezgra, isijava iz sebe zrake što obgrljuju celokupno bivstvo toplinom i blagošću. Oni donose proleće života u postojanje obnavljajući njegove istrošene snage, i sve opet buja, zeleni, cveta u raskoši divotnih boja, dok vaseljenom odjekuje oda radosti. Da, jedinka koja stasava iz svog jezgra organski je povezana sa sveukupnošću koja pulsira u njoj kao drugo srce, i kroz njene vene kolaju vaseljenske reke navršene zamecima života, okeani mogućnosti plave njen um, a iz zvezdanih jata iskričavo odbleskuje nadnebeska mudrost hraneći joj duh. I tada ona deluje iz svog zdravog i oplemenjenog nagona kao dete vaseljene, kao dete Neba i Zemlje, Sunca i Meseca, Boga oca i majke Prirode, celovita u svom biću kao što je celovita istinska ljubav.

(…)