Svet će uskoro propasti – pa, skoro. Uz malo sreće, četvrtina ljudske vrste će preživeti. Otprilike taj procenat je preživeo prošlog puta. Tada je neodređen broj živih bića, koji se kreće u stotinama miliona, umro. Fizički dokazi postoje. Ostaci leševa prekrivaju Zemlju – više od 40 miliona samo u Severnoj Americi. Na drugim mestima u svetu, na svakom kontinentu, skeleti su pronađeni zakopani ispod očvrslog blata dubokog do tridesetak stopa ili zbijeni u pećinama gde su uzalud tražili utočište. U ovom drugom slučaju, potpuno nekompatibilne vrste, predatori i plen, katastrofalno su umrle, a njihovi udovi i tela su nasilno rastrgnuti. Ovo se dogodilo pre više od 6000 godina i uskoro će se ponoviti. Uslovi se stvaraju za još jednu svetsku katastrofu, a vremena je sve manje. Ipak, predstojeća katastrofa dobija malo publiciteta. Iako je čuveni Albert Ajnštajn izjavio da stvar „zaslužuje ozbiljnu pažnju“, vlade širom sveta nisu reagovale. Pitanje pretećeg holokausta nije pokrenuto u Ujedinjenim nacijama, gde se ova pretnja civilizaciji čak ni ne razmatra. Osim povremenog pominjanja na stranicama nekoliko izolovanih naučnih časopisa, kao da nikoga zapravo nije briga.

Kao što će kasnije biti objašnjeno, uskoro će doći do radikalnog svetskog preokreta toliko nestabilnog da će preoblikovati konture Zemlje. Posledice će biti toliko strašne da će premašiti najnegativniju procenu posledica globalnog nuklearnog rata.

Polazeći od pogrešne pretpostavke da se predstojeća katastrofa neće dogoditi u narednih nekoliko hiljada godina, naučni establišment ignoriše problem, odlučujući da ga ostavi budućim generacijama da ga reše.