M-ova prva poseta Učitelju

Bilo je proleće, nedelja, nekoliko dana nakon Šri Ramakrišninog rođendana. M. ga je te večeri prvi put sreo. Šri Ramakrišna je živeo u Kailibariju, hramskom vrtu Majke Kali, na obali Gange u Dakšinešvaru.

M., koji je nedeljom uživao u dokolici, otišao je sa svojim prijateljem Siduom da obiđe nekoliko vrtova u Baranagoreu. Dok su šetali vrtom Prasane Banerđija, Sidu ga je upitao: „Postoji jedno ljupko mesto na obali Gange gde živi paramahamsa. Da li bi želeo da odemo tamo?“ M. je pristao i oni su odmah krenuli prema vrtu hrama Dakšinešvar. U sumrak su stigli do glavne kapije i otišli ​​pravo u Šri Ramakrišninu sobu. I tamo su ga našli kako sedi na drvenom kauču, okrenut ka istoku. Sa osmehom na licu govorio je o Bogu. Soba je bila puna ljudi, koji su sedeli na podu, upijajući njegove reči u dubokoj tišini.

M. je stajao bez glasa i gledao. Bilo je to kao da je stajao tamo gde su se susretala sva sveta mesta i kao da je sam Sukadeva govorio Božju reč, ili kao da je Šri Ćaitanja pevao ime i slavu Gospoda u Puriju sa Ramanandom, Svarupom i ostalim baktama.

Obredna i suštinska religija

Šri Ramakrišna je rekao: „Kada jednom čujete ime Hari ili Rama, i prolivate suze a kosa vam se naježi, tada ćete sigurno znati da više ne morate da obavljate takve pobožnosti kao što je sandja. Samo tada ćete imati pravo da se odreknete obreda; tačnije, obredi će nestati sami od sebe. Tada će biti dovoljno da ponavljate ime Rame ili Harija, ili čak jednostavno Om.“ Nastavljajući, rekao je: „Sandja1  se spaja sa Gajatri, a Gajatri se spaja sa Om.“

1 (Jutarnja i večernja obožavanja kao veoma važna dužnost tradicionalnog domaćina, uglavnom su vedskog karaktera, ali su postala predugačka zbog dodavanja puraničkih i tantričkih elemenata.)

M. se začuđeno osvrnuo oko sebe promrmljavši: „Kako je lepo ovo mesto! Kako je drag ovaj čovek! Kako su zanosne njegove reči! Ne želim da idem odavde.“ Posle nekoliko minuta je pomislio: „Hajde prvo da razgledam ovo mesto, potom ću se vratiti i sesti.“

Dok je izlazio iz sobe sa Siduom, čuo je slatku muziku večernje službe koja je dopirala iz hrama a sačinjavali se je zvuci gonga, zvona, bubnja i činela. Mogao je da čuje i muziku iz nahabata, južnog dela vrta. Zvuci su razlegali preko Gange, ploveći po njenoj površini, i gubili se u daljini. Duvao je blag prolećni vetar natopljen mirisom cveća; tek se pojavio Mesec. Kao da su se priroda i čovek zajedno spremali za večernje bogosluženje. M. i Sidu su posetili dvanaest hramova Šive, hram Radakanta i hram Bavatarini. I dok je M. posmatrao bogosluženja pred slikama, srce mu se ispunilo radošću.

Na povratku do Šri Ramakrišnine sobe dva prijatelja su razgovarala. Sidu je rekao M-u da je hramski vrt osnovala Rani Rasmani i da se Bog tamo svakodnevno poštuje kao Kali, Krišna i Šiva, a unutar kapija su se hranili sadui i prosjaci. Kada su ponovo stigli do Šri Ramakrišninih vrata, našli su ih zatvorena, a Brinde, sluškinja, stajala je napolju. M., koji je imao engleske manire i nije hteo da uđe u sobu bez dozvole, upitao je: „Da li je sveti čovek unutra?“ Brinde mu je odgovorila: „Da, u sobi je.“

M: „Koliko dugo živi ovde?“

Brinde: „Oh, veoma dugo.“

M: „Da li čita mnogo knjiga?“

Brinde: „Knjige? O, ne! On sve zna bez njih.“

M. je tek završio studije. Začudilo ga je kad je čuo da Šri Ramakrišna ne čita knjige.

M: „Možda je vreme za njegovo večernje bogosluženje. Možemo li da uđemo u sobu? Hoćeš li mu reći da smo nestrpljivi da ga vidimo?“

Brinde: „Uđite odmah, deco. Uđite i sedite.“

Ušavši u sobu, zatekli su Šri Ramakrišnu samog kako sedi na drvenom kauču. Sandalov mirisni štapić je upravo sagoreo i sva vrata su bila zatvorena. Kada je ušao, M. je prekrštenih ruku salutirao Učitelju. Zatim su, po Učiteljevoj molbi, on i Sidu seli na pod. Šri Ramakrišna ih je upitao: „Gde živite? Šta ste po zanimanju? Zašto ste došli u Baranagore?“ M. je odgovarao na pitanja, ali je primetio da s vremena na vreme Učitelj kao da postaje rasejan. Kasnije je saznao da se ovo raspoloženje zove bava, ekstaza. To je kao stanje ribolovca koji sedi sa učvršćenim štapom na obali: riba dolazi i grize mamac, a plovak počinje da podrhtava; ribolovac je na oprezu; hvata štap i posmatra plovak postojano i pažljivo; tada ne želi ni sa kim da govori. Takvo je bilo stanje Šri Ramakrišninog uma. Kasnije je M. čuo, a i sam je primetio, da bi Šri Ramakrišna često ulazio u ovo raspoloženje posle sumraka, ponekad bivajući potpuno nesvestan spoljašnjeg sveta.

M: „Možda želite da obavite večernje bogosluženje. Možemo li u tom slučaju da idemo?“

Šri Ramakrišna (još uvek u ekstazi): „Nema večernjeg bogosluženja? Nije to u pitanju.“

Posle kraćeg razgovora, M. je salutirao Učitelju i krenuo. „Dođi opet“, rekao mu je Šri Ramakrišna.

Na putu kući M. se pitao: „Ko je taj čovek spokojnog izgleda koji me privlači k sebi? Da li je moguće da čovek bude veliki a da nije učen? Kako je to divno! Voleo bih da ga vidim još jednom. On sam je rekao: Dođi opet. Otići ću sutra ili prekosutra.“