Iako su na planu ideja romani Marice Josimčević prilično razuđeni, raznoliki, te je teško uspostaviti samo jednu ravan, koja bi ih sve reflektovala, na planu književnog izražavanja proza ove autorke poseduje jednu zajedničku crtu, jedan jedinstven umetnički horizont i dinamiku, koja drži u sprezi kompletan opus. Reč je o ekspresionističkom izrazu i poetici koji stavljaju akcenat na morfologiju dela, njegove konstruktivne zakone, prilično retke u srpskoj novijoj prozi, arhitektoniku dela koja nikad nije slučajna, niti proizvoljna, kristalizaciju forme, kao i geometrizam koji stvara harmoniju unutar dela.

Neobično poniranje na samo dno Zemlje, koje predstavlja tematski siže, odvija se kroz više različitih nivoa, pri čemu se hodočasnici oslanjaju na snove, intuiciju, meditacije, sopstveni integritet, zadobijanje hrabrosti i poverenja u sopstvene odluke i izbore, pa je na taj način vid kako fizičkog tako i spiritualnog putovanja. Referisanje na Žil Verna, kao jedna od retkih književnih aluzija u romanu, predstavlja više momenat, koji u psihološkom smislu odražava kognitivnu disonancu jednog od likova u čijem sećanju su, kao i kod ostalih, izbrisani relevantni događaji na život na planeti, kakav je postojao do trenutka apokalipse. S druge strane, ona ne sugeriše isti vid putovanja, niti isti umetnički postupak.