Pistis-Sofija je kombinacija dve grčke imenice, koje se obično prevode kao Vera i Mudrost. Ali H. P. Blavacka jasno ukazuje na to da je vera u modernom smislu reči prilično neadekvatan prevod termina Pistis. Bolje ga je opisati kao intuitivno znanje, ili znanje koje se ne manifestuje pukom intelektu iako ga Duša oseća istinitim. Ova definicija ostavlja otvoren put dogmatičarima da kažu kako ona znači upravo to što oni nazivaju verom, ali iskreni proučavalac treba da bude oprezan u prihvatanju dogmatskih definicija duše i intelekta, jednako kao što treba da se čuva od pomisli da Pistis ima ikakve veze sa „verovanjem“ u stvari koje nisu poznate. „Vera“ je prečesto samo drugo ime za „samoubeđenje“, što možda nije, ali obično jeste, obmana, u jednom od svojih opčinjavajućih oblika.

Ceo spis je veoma poučan po pitanju toga šta Pistis zaista jeste. Važnost pravilnog razumevanja ove reči ne može se dovoljno naglasiti proučavaocima Novog zaveta, ako se shvati da je Pavle bio gnostik koji je koristio gnostički termin u njegovom tehničkom smislu, i da, koliko god bilo prijatno pridati mu sasvim drugi smisao, isti nije značio niti znači ono što obično smatraju Evropljani našeg vremena. U drami Pistis-Sofije i njenih stradanja nedvosmisleno je prikazano kako je njena nepokolebljiva intuicija da će biti spasena svojim božanskim delom karika koja omogućava tom božanskom delu da je spase. To je stvarno svedočanstvo da ona nije konačno izgubljena, što je na kraju potpuno potvrđeno.

Gnosticizam je bio sinkretistički filozofsko-religijski pokret koji je uključivao raznovrsne sisteme verovanja što su preovladavali u prva dva veka hrišćanske ere. Nastao nešto pre hrišćanskih vremena, kombinovao je različite elemente vavilonske, judaističke, persijske, egipatske i grčke metafizike sa određenim učenjima ranog hrišćanstva.

Kao ime, gnosticizam je izveden iz grčke gnose („znanje“, tačnije duhovno znanje ili ezoterična mudrost, to jest znanje koje se ne može postići uobičajnim intelektualnim postupcima, već se stiče mističnim prosvetljenjem ili buđenjem budističkih elemenata, sa naglaskom na znanju kao sredstvu za dostizanje višeg evolucionog stepena). Težnja za posedovanjem ovog znanja u sopstvenoj doktrini zajedničke su karakteristike brojnih grupa u kojima se gnostički pokret istorijski izražavao, iako je bilo samo nekoliko ovih grupa čiji su članovi sami sebe izričito zvali gnosticima (grč. gnostikos; lat. gnosticus), „Oni koji znaju“*

*Videti o ovoj temi više u knjizi Gnosticizam, Menlija Palmera Hola, biblioteka Agarta.