„VEČNA” DRŽAVA

Platonova koncepcija države se često površno doživljava kao utopijska vizija, zanimljiva tek kao kuriozitet za proučavaoce istorije filozofije. Međutim, takav pogled ne samo da je ograničen, već i propušta suštinu Platonovih ideja, koje se otkrivaju u dva ključna aspekta. Prvo, ova koncepcija nije puka apstrakcija, već duboko odražava duh dorskih plemena, osnivača Sparte, uz jasne reference na Likurgovo zakonodavstvo. Ova plemena, srodna drugim indoevropskim narodima, uključujući i one iz ranog Rima, utemeljila su društvene i političke strukture koje Platon u svom delu „Timaj”  prepoznaje kao stvarne primere svojih ideala, i to ne samo na Zapadu. Drugo, i daleko značajnije, Platonova država ima normativni karakter. Ona nije samo projekcija idealnog poretka, već „večni” arhetip, ideja koja nadilazi svaku konkretnu državu i služi kao merna lestvica za ocenjivanje zakonitosti i pravednosti svih postojećih političkih sistema. Platon naglašava da pojedinac, bez obzira na nesavršenosti stvarnih političkih formi, mora nepokolebljivo slediti ovaj ideal, čuvajući ga kao merilo pravde, ne dozvoljavajući da ga korupcija stvarnosti pokoleba. Ovakav stav čini Platonovu viziju daleko dubljom od obične „utopije”.

U srži Platonove države leži princip organskog poretka, koji za uzor uzima prirodu ljudskog bića. Poput čoveka, u kome hijerarhijski postoje tri osnovne sposobnosti – instinkt (povezan s vegetativnim životom), volja ili duh i razum – prava država mora biti složena, ali skladna celina, organizovana u tri grupe ljudi. Svaka grupa odlikuje se prevlašću jedne od ovih sposobnosti, što pojedinca prirodno usmerava ka određenim ulogama: narod (radnici i zanatlije), ratnici i duhovne vođe. Ove grupe nisu „klase” u savremenom, naročito ekonomskom smislu, već funkcionalne kategorije, definisane prema prirodnim sklonostima i zvanjima. Ključno je da ovakve podele nisu veštačke, već proističu iz „sopstvene prirode“ svakog pojedinca, što osigurava prirodnost i pravednost društvenog poretka. Ovaj princip, kako nekada, tako i danas, ostaje temelj svakog zdravog društva.

Platon, međutim, ne zagovara kruti kastinski sistem. Pozivajući se na mit o ljudima kao sinovima Majke Zemlje, koji su prvobitno bili jednaki, on ukazuje na prirodnu jednakost u „naturalističkoj” fazi društva. Međutim, bogovi su, prema mitu, pomešali zlato, srebro i gvožđe u duše ljudi, čime su ih razlikovali prema njihovim sposobnostima i ulogama. Ove razlike odgovaraju hijerarhijski uređenim grupama u idealnoj državi. Platon ipak dopušta fleksibilnost: ako se „zlato” – kvalitativna superiornost – pojavi kod pojedinca iz niže grupe, ili ako „viša” grupa ne ispunjava svoje ideale, granice između grupa moraju se prilagoditi. Nedostojni se isključuju, a dostojni uzdižu, čime se osigurava da svaka grupa oličava svoju funkciju u skladu s pravdom, koja svakome dodeljuje mesto prema njegovoj pravoj prirodi. Ovaj princip kasnije prepoznaju mislioci poput Pareta i Tojnbija, koji u njemu vide osnovu za stabilnost hijerarhijskog poretka i sprečavanje društvenih poremećaja.

Pravda u Platonovoj državi ostvaruje se i kroz kvalitativnu hijerarhiju, koja odražava odnos između viših i nižih ljudskih težnji. Svaka grupa, na svom nivou, može ostvariti sopstvenu vrlinu ili savršenstvo, čime se postiže sklad celokupnog društva.

Platonova vizija države, kako je već naznačeno, počiva na organskoj hijerarhiji tri grupe – svaka sa svojom ulogom, sposobnošću i vrlinom – koje analogno odgovaraju strukturi ljudske duše. Na dnu su oni kod kojih prevladavaju materijalni, nagonski i ekonomski interesi, usklađeni s instinktima, čija je vrlina umerenost i samokontrola. Iznad njih stoje „ratnici” ili „čuvari”, oličenje volje i duha, čija je vrlina hrabrost – ne samo fizička, već i etička, sposobnost da se razlikuje ono što zaslužuje strah od onoga što ga ne zaslužuje. Na vrhu su vođe, nosioci principa razuma i duha, kojima pripada domen svete mudrosti – ne puko filozofsko znanje, kako se često nespretno tumači, već nadnaravno razumevanje suštine postojanja. Samo kada ove vrline prožmu odgovarajuće grupe, one ostvaruju svoju „ideju”, a država poprima stabilnu, skladnu strukturu, otpornu na zloupotrebe i haos.

Posebnu pažnju zaslužuje Platonova klasa „ratnika” ili „čuvara”, koju možemo nazvati „Redom” ili „muškom elitom” . Ova grupa, koja je već ranije precizno opisana kao „oružanu savest države”, odlikuje se asketskim duhom. Za njih privatna svojina nije dozvoljena, ali tu se ne radi o ekonomskom principu, već o duhovnom zavetu, sličnom monaškom odricanju od materijalnih dobara. Oni koji poseduju moć, poput čuvara, nemaju potrebu za bogatstvom, jer njihova snaga leži u duhovnoj i moralnoj superiornosti. Stoga je krajnje pogrešno Platonovu državu etiketirati kao „komunističku“ – ne samo zbog ovog asketskog principa, već i zato što je privatna svojina dozvoljena u nižim grupama, pod nadzorom ratnika.

Još dublji asketizam Platon pripisuje vrhovnoj kasti – vođama, koji čine samo srce države. Prema njegovom učenju, politička moć nikada ne sme biti cilj ličnog uspeha ili ambicije. Oni koji teže moći radi sopstvenog uzdizanja nisu dostojni da vladaju. Pravu vlast zaslužuje samo onaj ko je preuzima iz nužde – jer ne postoji niko ravan ili superiorniji kome bi se mogla poveriti – i ko je prevazišao „libido dominandi” , želju za dominacijom. Takvi ljudi, čiji je pogled uperen ka večnim istinama, moć doživljavaju kao odricanje, a ne kao sticanje. Upravo u njihovoj duhovnoj superiornosti leži temelj legitimne vlasti, za razliku od moći koja se oslanja na prolaznu, spoljašnju dominaciju.

Ako se ograničimo samo na ove ključne tačke, Platonova koncepcija otkriva svoju trajnu vrednost, nezavisnu od epohe. Njegova upozorenja zvuče izuzetno aktuelno i danas. Jedno od njih glasi: „Tiranija ne nastaje ni iz jednog drugog režima osim iz demokratije; iz krajnje slobode se rađa najteže i najpotpunije ropstvo”. Jednako snažno odjekuje i njegova misao, namenjena onima koji i danas ostaju verni svojim idealima: „Nema ničega velikog što nije opasno”.