CARSTVO NEBESKO SVETOGA GRALA (I)

Izabela Kuper Oukli

I kao leteća zvezda

Vođen sedokosom Mudrošću istoka.

Video sam duhovni grad i sve tornjeve njegove

I kapije u slavi kao jedan biser

– Nije veći, iako je cilj svih Svetih –

Udari s mora; i sa zvezde bljesnu i polete

Ružinocrvena iskra ka gradu, a tamo

Sam živeo i znao sam da je to Sveti Gral,

Što je bila slika moćnog sveta.

The Holy Grail and The Passing of Arthur, Tennyson.

Legenda o osnivanju duhovne države – Kraljevstva Svetog grala (1) ili San Greal – protkana je mitom i mnogim predanjima, te je stoga ući u trag njenom nastanku jednako teško kao i videti kroz gustu maglu delikatan obris nekog lepog gotskog tornja čije uzvišene kule štrče iz magle ka plavim visinama. Ali dok gledamo s velikim naporom, polako se kroz tamu otkriva linija po linija i konačno cela struktura pred nama poprima najodređeniji oblik. Tako je i sa neprocenjivom „Legendom o svetom gralu“, i dok je pratimo od zapadnih zemalja do njenog istočnog doma, postepeno iz magle vremena stoji još jednom otkrivena slavna tradicija Religije mudrosti, još jedan glasnik sa Istoka na Zapad donoseći drevno mistično učenje iz starih svetova u novi.

U ovom slučaju blagodatna poruka je prekrivena, ne kao obično religioznim velovima, već viteškim odeždom, verovatno zato da bi, u novoj prezentaciji, lakše mogla da dodirne srca  ljudi i privući ih da traže Duhovno kraljevstvo, „kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima“.

Okupljeni oko „Svetog Grala” su vitezovi – Čuvari „Kraljevstva Grala”, predvođeni Titurelom, (2) mističnim Kraljem, kome je povereno Sveto učenje. Docnije, pak, nalazimo vitezove templare koji preuzimaju svetu dužnost. (3)

Ali svuda i uvek postoji unutrašnja doktrina za malobrojne koji traže Sveti gral, jer je nevidljiva za sve osim za one koji čine „Ingesinde“ (4) (unutrašnji krug).

Glavna funkcija Kraljevstva Grala bila je da obezbedi trajan tip božanski upravljanog društva, društva kojim se vlada sa unutrašnjeg i duhovnog nivoa, i da se „kraljevskoj umetnosti vladanja“ obučavaju vođe za takve zajednice po potrebi. Bilo joj je predodređeno da bude kako praktična civilizacijska sila tako i duhovna, ne samo trpna, već delatna i moćna sila za suzbijanje svakog zla na zemlji. Titurel (5) je tip idealnog vođe oko koga se okreće čitavo mistično ili nebesko viteštvo. (6) Kraljevstvo Grala je zaista paradigma najvišeg savršenstva, „cilj svih svetih“, ali cilj se ne može postići drugačije, osim osvajanjem niže prirode; svako ljudsko biće mora da se bori i mora da pati pre nego što vidi

te obale

gde plimski talasi vremena silno

zapljuskuju grad svetitelja Božijih.

Hajde sada da pratimo poreklo ove poštovane tradicije, iz koje su se razvile sve „Arturijanske“ legende, sve „Gralske-sage“ Nemačke i „Rimljani“ iz Provanse. Do nas su došle dve glavne varijante najranijih tradicija.

1. Gral kao tajno jevanđelje (7) ili predanje.
2. Gral kao mistični pehar sa čudesnim moćima. (8)

Obe varijante su od vitalnog interesa za studenta teozofije; ovde se, međutim, moramo ograničiti na praćenje.

1. Najraniji izvori legende o Gralu.
2. Istorija Titurela, vrste božanskog kraljevstva i duhovnog viteštva.

III. Veze koje dokazuju da je ova popularna mistična legenda deo Velike tradicije mudrosti koju čuvaju „učitelji mudrosti“ još na ovoj zemlji.

I.

Poreklo tradicije

Ona se definitivno može pratiti preko Arabije do Indije, jer prema velikom broju autoriteta (9) tradicija je uglavnom istočnjačkog porekla, posebno ona o kralju Grala i osnivaču loze, sa kojom su najintimnije povezani Parsifal i Loengrin. Rozenkranc ih deli na sledeći način: Titurel je orijentalan u svom nastanku, Parsifal je galski (iz Anžuja), a Loengrin (10) je Belgijanac.

Možda je najsimpatičnija i najzanimljivija verzija ona koju je dao Gors (11) u svom uvodu prevoda najstarijeg MS. koji se nalazi u Vatikanskoj biblioteci. Ovaj rukopis je video fon Hagen,(12) koji o tome daje zanimljiv prikaz u svojim pismima; drugu skicu Gral-sage, ali manje simpatičnu, daje dr Bergman u malom pamfletu štampanom 1870. Iz svih ovih različitih izvora moraju se prikupiti važni fragmenti koji će nam pomoći da pronađemo one detalje koji su neophodni za studenta da jasno razume pravo značenje ove velike drevne legende.

Naša pažnja se prvo mora usmeriti na ono što se može nazvati „postavkom“ tradicije, odnosno na kanal kojim ona dolazi u zapadni svet. Poemu Titurel prvi je objavio Volfram fon Ešenbah, trubadur iz plemenite, ali siromašne porodice; rođen u poslednjih trideset godina dvanaestog veka, a umro oko 1220; spomenik mu je još postojao u Ešenbahu, Bavarska, u petnaestom veku. Bio je jedan iz briljantnog kruga trubadura ili minezingera (13) koji su u to vreme bili okupljeni na tada čuvenom dvoru Hermana, Landgrafa od Tiringije. Volfram je započeo istoriju Titurela u stihovima, starog gralskog kralja, koji je međutim ostao u nedovršenom i fragmentarnom stanju nakon njegove smrti.

Zatim, oko 1270. godine, Albreht fon Šafenberg je napisao pesmu o Titurelu koja je dugo ostala kao delo fon Ešenbaha. Zvala se Der Jungere Titurel, da bi se razlikovala od originalne Volframove pesme. Govoreći o tome, San Marte (14) kaže:

„Naslov – dva fragmenta kojima je, prema početnim redovima prvog dela, dat ovaj naslov, trebalo bi, prema uveravanjima Volframa fon Ešenbaha, da budu deo istorije Sigune i Šiantulandera, jer je u bliskoj vezi sa Parsifalom, međutim materijal preuzet iz istog izvora – ostao je nedovršen. To delo, a posebno stihovi o Svetom gralu, sadržani u njemu, izazvali su takvo uzbuđenje da je nakon Volframove smrti nepoznati pesnik odlučio da napiše, u obliku stiha, istoriju Grala i njegove kraljevske loze (Titurel), u skladu sa istim izvorom… I ovo je ostalo nedovršeno sve do 1270. godine, kada ga je dovršio izvesni Albreht.“

Ovaj takozvani Jungere Titurel i Parsifal, oba dolaze iz istog izvora, prilično dobro sadrže celu istoriju Svetog grala i u mnogim odlomcima se dopunjuju. (15)

Oni čine nesumnjivo najautentičnije verzije legende o Gralu, ali postoji još jedna linija tradicije koju je zapisao Kretjen de Troa, koja eliminiše orijentalnu i daje čisto hrišćansku verziju vizije Josifa iz Arimateje. Volfram je bio svestan toga, ili, kako nam Nat (16) kaže, on je dobro poznavao Kretjenovu pesmu i više puta se na nju poziva, ali sa velikim prezirom, kao pogrešnu verziju priče, dok pravu verziju sledi od Kjota (17), pevača, „Provansalca“, koji je pronašao priču o Parsifalu napisan paganskim jezikom u Doletu (Toledo), paganina Flegetanisa, koji je prvi pisao o Gralu, preveo ga na francuski, i, nakon što je uzalud pretraživao hronike Britanije, Francuske i Irske, konačno pronašao trag u Anžujskim hronikama.

Kasnije ćemo videti zašto se to nalazilo u ovim hronikama, isključujući ostale. Osnova hrišćanske legende je iz gnostičke tradicije i kaže se da je zasnovana na apokrifnom jevanđelju po Nikodimu, koja je prevedena u provansalski stih. „Mističko jevanđelje“ u svakom smislu, kaže Paulin Paris,(18) koji, pozivajući se na MSS u Vatikanu, dalje piše: „Ovaj poslednji tekst bio je veoma drevan i očigledno mističan, pokazujući duboko poznavanje apokrifnih(19) jevanđelja koja sadrže tajna učenja evharistije.“ (20) Ovo se, naravno, odnosi na hrišćanski aspekt, i imao je veze sa hrišćanskim tajnim doktrinama, ali ovaj aspekt mora biti ostavljen za prikazivanje u nekom budućem vremenu.

Međutim, ovde se mora napraviti digresija, čija je tema tako blisko isprepletena sa mističkim osnovama Grala.(21) Potrebno je ući u neke važne detalje kako bi se formirala jasna ideja mnogih sila koje su bile u igri tokom ove epohe.

Rečeno je da je Volfram fon Ešenbah, pisac Titurela, bio trubadur, a prema nekim autoritetima Giot (ili Kjot) iz Provanse je bio minstrel. Ko su onda ovi trubaduri i minstreli koji su igrali toliko važnu ulogu u takozvanom mračnom dobu? Drugom prilikom nadamo se da ćemo ovu temu obraditi odvojeno, čineći, kao što se može videti, važnu vezu između istočnog misticizma i zapadnog razvoja; za sada će biti dovoljno da navedemo jednog značajnog katoličkog pisca, koji daje vrlo nedvosmislenu izjavu o skrivenim funkcijama ovih trubadura. Aru kaže (22):

Trubaduri, neprijateljski raspoloženi prema Rimu, bili su, da kažem tako, novinari tog doba i na taj način su predstavljali jednu od moći društva. Trubaduri su promovisali republikanske slobode u gradovima na jugu, za feudalnu vlast i njene pokrovitelje – to jest viteštvo – protiv crkve ili vlasti. … jer je samo viteštvo postalo ratna mašinerija na strani albižanske (23) jeresi.

Čudne i upečatljive izjave, ali se mogu proveriti i potvrditi svedočenjem sa svih strana. Ovim tajnim mističnim kanalima dolazila su stara učenja sa Istoka, a Volfram fon Ešenbah i Kjot iz Provanse bili su samo instrumenti ili kanali za tu tradiciju.

Ovde se mora reći nekoliko reči o Giotu, ili, kako ga Volfram fon Ešenbah naziva na svom nemačkom jeziku, Kjotu. Kao što smo videli od Abbe de la Rue, on je bio truver, a Arouk je dao njegovu biografiju. Izgleda da je bio rodom iz Anžujskog vojvodstva, ali nije bio plemić, već običan laik, jer ga Volfram naziva jednostavno pevačem. Giot je učio književnost i filozofiju na jugu Francuske u provinciji Sen Žil – centru albižanske mistične tradicije, i u stalnoj komunikaciji sa severnom Španijom, koja je u tom periodu bila prožeta arapskim misticizmom. Takođe je neko vreme studirao u Toledu, Španija, podučavan od učenih arapskih filozofa, kojima zapadni svet duguje veliku zahvalnost. Pevač Giot iz Provanse je u Toledu pronašao arapsku knjigu koju je sastavio astrolog i filozof po imenu Flegetanis (24), koja sadrži priču o Svetom gralu. Ovaj tom je napisan stranim jezikom,  kojim je Gijot bio primoran da ovlada. Nakon što je pročitao svitak, počeo je da pretražuje hronike drugih zemalja: Bretanje, Francuske, Irske, i pronašao legende o tome u starim Chronikues d’ Angevin (Anžuj). Ovo je koristio kao potvrdu i uvodi zapadnjačke elemente u svoju istoriju, ali, kako insistiraju i Vorton i Gors, scena je najvećim delom postavljena na Istoku, a veliki deo imena je orijentalnog porekla.

Zatim, opet, o Saracenima se uvek govori s pažnjom; hrišćanski vitezovi se upisuju pod zastavu kalifa (25) i ne može se naći ni traga mržnje između sledbenika polumeseca i krsta. Govoreći o široko rasprostranjenom razvoju ove misteriozne legende, ili tradicije o Svetom gralu, Gors (26) kaže:

Iz voda Ganeja (Ganga) u zemlji od Tribalibota, to je Palibotra (27) u Trikalingi, sanskritskom nazivu provincije Gang, proširila se po Kavkazu, ili, kako pesma tačnije kaže, Kukasus, ili opet, kako kaže Titurel, Kaukasus, gde raste crveno zlato, od kojeg neznabošci tkaju mnoge prelepe kapute (Vat) i preko planina Agremontin, gde topli daždevnjaci tkaju svoje blistave uniforme usred plesa plamena vatre i gde vlada kraljica Sekundila.

Svuda se može naći tradicija svetog pehara (28), a Flegetanis, koji je pažljivo beležio rezultate svojih noćnih proučavanja u Toledu, kaže da je ovaj misteriozni pehar (29), na kome je urezano ime Gral, ostavila na zemlji duhovna družba (30) dok je prelazila svoj put do nebeskog prebivališta. Ovaj sveti sasud anđeo je predao Titurelu, pri čijem je rođenju objavio da ga je Bog izabrao za branioca vere (31) i čuvar Sangrala. On je, u stvari, postao jedan od čuvara te tajne Mudrosti koja je poverena izabranima, grupi savršenih sinova čovečanstva.

Napomene:

1 Videti Teozofski pregled, XXIII., str. 9-16. Hardkastl (gospođica A.L.B.), „Tajna Svetog grala“.

2 Hammer-Purgstall (Baron J. von), Fundgruben des Orients, VI. 24., n. 33. Beč, 1818.

3 Videti Naef (F.), Opinions religieuses des Templiers, str. 36. Nismes ; 1890. „Kult kojim je ovaj tajanstveni putir okružen veličinom i uzvišenošću daleko prevazilazi bogosluženje crkve čak i najsvetijim moštima, a upravo to uzvišenje tajne i svetosti tako jasno otkriva simbol i alegorija“. I opet str. 38, „Zar se u Gralu ne vidi upečatljiv simbol mistične mudrosti (Sagesse mistikue) i zajednice koja se uspostavlja između Boga i čoveka?“

4 J. Rutherford piše (The Trubadours, their Loves and Lirics, str. 43. London, 1873):

„Društvo učenih u srednjem veku – ili unutrašnji krug tog društva – izgleda da je formiralo tajno društvo, čija je svrha bila da zadrži što više znanja u sebi, na način druida ili Egipćana i haldejskih mudraca; kada su bili primorani da okultnije delove svojih naučnih dostignuća stave u trajnu formu, usvojili su jednu savršeno nerazumljivu za svetinu. Neki su svoje vrednije tajne umotavali u parabole, drugi su ih pak stavljali u oblik iluminacije, a treći su ponovo prihvatili domišljatost Rodžera Bekona, koji je, dajući ime važnog sastojka baruta u anagramu, čitavu formulu o sastavu supstance učinio potpunom misterijom za neupućene.

Naše čitanje nam pokazuje da je nekolicini bilo poznato mnogo više, pre šest ili sedam stotina godina, nego što su savremeni naučnici skloni da misle. Neobični i zadivljujući odsjaji ovog saznanja trepere na stranicama pesnika i romantičara srednjeg veka. Odabravši samo dva primera od mnogih, gde možemo primetiti da niko nije bio u stanju da napiše odlomak u Danteovom paklu (Pesma XXXIV., stihovi 70-84), koji opisuje prolaz Vergilija i njegovog sledbenika kroz središte zemlje, a da nije bio dobro upoznat sa glavnim principima teorije gravitacije kako ih je razradio Njutn. Niti je iko mogao iz dubine svoje unutrašnje svesti da razvije odlomak koji je tako jedinstveno anticipirao otkriće Amerike kao što je onaj sadržan u Stancama 228-230 dvadeset petog pevanja Morgante Mađijorea – upravo pesma u kome se kaže da je autoru, Pulčiju, pomogao erudita Marsilio Fičino.“ Videti Canti (Cesare), GU Eretici d“Italia, i. 178. Torino, 1865.

5 Postoje dva naslova; pesma Titurel Volframa fon Ešenbaha, i, kasnije, Der Jungere Titurel, Albrehta fon Šarfenberga, napisan oko 1270. Zanimljivo obaveštenje o ovoj temi daje Vilmar (A. F. C), Geschichte der deutschen National-Literatur, 147, Marburg u. Lajpzig, 1870.

6 Viteštvo je u delu srednjeg veka bilo podeljeno na nebeske i zemaljske redove, posebno u Španiji.

7 Aroux (E.), Les Misteres de la Chevalerie, str. 166. Pariz, 1858. Paris (A. Paulin), Les Jiomans de la Table Ronde, Dodatak str. 102. Vol. I. Paris, 1868. Helinandi Op., Ed. Migne, Patrol., Vol. CCXXII., col. 814. Fauriel (C. C), Histoire de la Polsie Provensale, II. 332 i dalje. Pariz, 1846.

8 Burnouf (Emile) piše na sledeći način: „Istinska legenda o Svetoj posudi je ona koju možemo pratiti u prošlosti, vraćajući se čak do hrišćanskih, grčkih, persijskih i budističkih predanja, gde nalazi svoju primenu.“ Le Vase Sacri et ce ku’il contieni–dans I’Inde, la Perse, la Grece, et dans I’Eglise chretienne avec un appendice sur le Saint-Graal, str. 189. Paris., 1896. Teozofski pregled, XXIII. str. 12-15. London, 1899. Hammer-Purgstall (Baron J. von), Fundgruben des Orients, VI. str. 24. Rio, L’ Universiti Catholikue, I. str. 241.

9 Rosenkranz (Dr. Karl), Handbuch einer Allgemeinen Geschichte der Poesie, II, 84. Halle, 1832. Hagen (F. H. von der), Heldenbilde aus dem Sagen Kreisen, II, III. 8. Breslau, 1823. Simrock (Dr. K.), Parzifal und Titurel, str. 484. Stuttgart und Tubingen, 1842. Bergmann (Dr. F. G.), The San Greal; istraživanje o poreklu i značenju u San Grealu. Edinburg, 1870. Bartsch (Karl), Volfram von Eschenbach–Parzifal und Titurel, pt.I. str. XXIV. Lajpcig, 1870. Vilmar (A. F. C.), Geschichte der Deutschen National-Literatur, i. 129-130. Marburg i Lajpcig, 1870.

10 Istoriju Loengrina, ili Garin-le-Loherena, prvi je obradio Hugo Metul, 1150. godine.

11 Gorres (Joseph), Lohengrin, ein altdeutsches Gedicht nach der Abschrift des Vaticanischen Manuscriptes, von Ferdinand Glockle herausgegeben. 1813. Koberštajn (A.), Grundriss zur Geschichte der Deutschen National-Literatur, str. 50- Lajpcig, 1830.

12 Hagen (F. H. von der), Briefe in die Heimat, II. 305. Breslau, 1818.

13 Trouveri u severnoj Francuskoj; trubaduri na jugu Francuske; minezingeri u Nemačkoj; skaldi u Norveškoj; bardovi u Velsu i Drevnoj Britaniji.

14 San Marte (A. Schulz), Leben und Dickten von V. v. Eschenbach, kiv. Magdeburg, 1836.

15 Fragmente „Titurela“, koje je napisao Volfram, prvi je objavio Docens (1810). Oni su u izdanju Karla Lahmana Volfram fon Ešenbah (1833).  Jedino izdanje Jungere Titurel, koje postoji u velikom broju MSS-a, ono je od Hana (1842).

16 Nat (Alfred), Studije o legendi o Svetom gralu, str. 6. London, 1888. Videti Theosophical Reviev, XXIII. 10.

17 Mnogi materijalistički kritičari pokušavali su da opovrgnu i samo postojanje Kjota (ili Giot de Provena), a dalje su pokušavali da dokažu da je tradiciju izmislio Volfram. Ali istraživanja definitivno pokazuju da je upravo u tom periodu postojao truver, ili pevač, ovog imena. Pominje ga Abbe de la Rue u svom Essais historikues sur Us Bardes, les Jongleurs, et les Trouvires, tj. 216. Caen, 1834. U ovom odlomku se pominje Satira koju je napisao Gio de Proven; Rozenkranc ga takođe pominje u svom Handbuch einer Allgemeinen Geschichte der Poesie, II. 114. Do istog zaključka je došao i San Marte u zanimljivom članku „Der Mithus vom Heiligen Gral“, koji se pojavio u Neue Mittheilungen aus dem Gebiet historisch antikuarischer Forschungen. Herausgegeben von dem Thuringisch-Saechsichen Verein fUr Erforschung des Vaterlandischen Alterthums. (III., t. III., str. 1-40). Autor poistovećuje navodnog mitskog Guiot von Provence sa istorijskim likom Gjota fon Provinsa  (grad u Briju?) kojeg Volfram naziva Proves.

18 Pariz (A. Paulin), Les Manuscrits franfois de la Bibliothikue du Roi. Paris, 1848. Vol. VII., str. 377.

19 „Knjige povučene iz javnog uvida, ili drugim rečima, skrivene ili tajne“. Videti Mid (G. R. S.), „Tajna propoved na planini“, The Theosophical Reviev, XXIV. 26.

20 Vidi Fauriel (C. C), Histoire de la Poisie Provencale, III. 5. Paris, 1846.

21Misticizam je u ovoj epohi bio „u vazduhu“; u Kalabriji je opat Đoakimo di Flor propovedao svoj Evangelistički eterno. Obrazovan na dvoru vojvode od Pulje, hodočasnik u Svetoj zemlji, monah na planini Tabor, postao je mistik i, prema Kantiju, bio je duboko nadahnut budističkim pogledima (Gli Eretici d’Italia, i. 120-135. Torino, 1865). Imao je veliki broj sledbenika. Ovaj znameniti mistik ostavio je znatan broj važnih spisa. Njegova proročanstva su bila poznata čak i u Engleskoj, jer nalazimo engleskog cistercita, Rudolfa, opata od Kogešala, koji je došao u Rim 1195. godine, imao razgovor s njim i ostavio izveštaj o tome (Martene, Amplissima Collectio, V. 837) , a Feliče Toko (Heresia nel Medio Evo, I. 261-409. Firenca, 1884) piše: „Joakimova dela štampana su u Veneciji 1517-19, a njegov život je napisao dominikanac po imenu Žervije, 1745. Potpuni sažetak njegovih mišljenja, kao i onih sadržanih u The Everlasting Gospel, može se naći u Natalis Alekander’s Ecclesiastical Histori, VII., str. 73-76.“

22 Aroux (Ežen) Dante, Hiritiktie, Rivolutionnaire et Socialiste; Rivilation d’ un Catholikue sur le Moien Age, str. 14. Paris, 1854.

23 O mističnim doktrinama albižana biće reči kasnije. Verovali su u reinkarnaciju i druge fundamentalne teozofske doktrine.

24 Flegetanis je bio i astronom i astrolog. I Gors i Vorton (Thomas Varton, The Histori of English Poetri, Vol. I., London, 1824) smatraju da je Flegetanis iskrivljeno arapsko ime Felek-daneh, astronom.

25 Iz različitih izvora može se dokazati da je došlo do prijateljske razmene poseta između kalifa u Kairu i templara. (King, C. V., Gnostici i njihovi ostaci, str. 418. London, 1887.)

26 Lohengrin, str. IX.

27 „Pitaliputra (Palibothra des Grecs) kui est aujourd’hui Patna.“ Burnouf, op. cit. str. 109.

28 U persijskoj tradiciji sličan čudesni i mistični sasud dat je Džemšidu, uzoru savršenih kraljeva, u čijoj vladavini je ostvareno Zlatno doba u Iranu. Bio je Ormuzdov miljenik i njegov legitimni predstavnik na zemlji; otkrio je „Sunčev pehar“ prilikom kopanja temelja Persepolja i od njega je prešao na Aleksandra Velikog. To je simbol sveta. Vidi Burnouf (Emile), Le Vase Sach et u ku’il contient. Dans Vlnde, la Perse, la Grice et dans Peglise chritienne, str. 189. Pariz, 1896.

29 U grčkoj mitologiji Apolon, ili Helios, uzdiže se iz zlatnokrile čaše.

30 Blavacka (H. P.) Tajna doktrina, II. 379: „Dobrotvorni entiteti koji su… doneli svetlost svetu, i obdarili čovečanstvo intelektom i razumom.“

31 Gnoza, ili misterije mudrosti.