Definicija knjige

Knjiga je pismenima ili slovima zabeležen usmeni prenos – na prvom mestu objave, zato što je knjiga sama po sebi objava, a potom i čovekovih saznanja, doživljaja, avanture, duševnog stanja, snoviđenja, vizije, fantazmagorije, itd., – izražen rečima u određenoj formi kako bi se sačuvao od zaborava. Na taj način je knjiga postala hram pisаnog dela. Reč je, pak, njen osnovni jezički izraz. Slovo je osnovni gradivni element reči kao vizuelni simbol fonema, koji je artikulisani zvuk. Samim tim, vizuelni simbol zvuka, slovo, proishodi iz više ravni, nadkosmičkog uma, iz sveukupnosti, i kao iskra u tami razgoreva vatre smisla. Simboličan način mišljenja je verovatno čovekovo najveće dostignuće.

Drevni Jevreji poseduju spis Sefer Jecira, koji izlaže učenje da je vaseljena sazdana od slova; sličan spis se može naći i u drevnoj Indiji, pod nazivom Tantra šastra, gde Šiva objašnjava svojoj voljenoj ženi Šakti kako su sanskritska slova, samoglasnici i suglasnici, sazdali vaseljenu. I mi u tome imamo duboku metafiziku gde su intuitivni videoci sagledali duhovno poreklo slova koja ishode iz više ravni postojanja i sazdavaju vaseljenu, to jest sazdavaju je po smislu. 

Smisao izdavaštva

Čovek stupa u svet mnogovrsnosti, zbrkanosti, delovanja oprečnih sila, uslovljene volje, ograničenih mogućnosti, u negvama nužde, prinuđen da se bori za opstanak, da obezbedi svoje mesto pod nebom, da se potvrdi kao ljudski stvor, da radi, stvara, ostavi potomstvu trag o sebi i da u svim prepletenim fenomenima razotkrije suštinu bića. Počesto on pati, zastranjuje, gubi cilj, svladava ga očaj, besmisao, beznađe, a tanka nit koja ga vezuje za život preti da se pokida. U mitovima starih naroda svet je alegorijski predstavljan kao rastrgunti bog, čiji delovi su na sve strane razbacani u prostoru, što ukazuje na  izgubljeno jedinstvo. Druga alegorija govori o duši koja pati zbog svoje raspolućenosti i žudi za ucelovljenjem. 

Pisac iznova sazdaje svet svojim delom; pesnik obnavlja izgubljenu harmoniju; mislilac traga za idejnim jedinstvom, a izdavač vaspostavlja vaseljenu u jedinstvu suštine i forme, u idealno izrađenom primerku knjige. Dakle, izdavač ima mitološku ulogu da iznova oživi ili vaskrsne rastrgnutog ili žrtvovanog boga, da povrati izgubljeno jedinstvo, kao i da ucelovi dušu sveta. Stoga je njegova uloga bezmalo teurgijska, a njegov poziv je magijsko-religijski.

Istinskom izdavaču profit nije motiv, već on izrađuje knjigu kao posvećenik, zaljubljenik, zanesenjak, ili, kako smo ranije spomenuli, tvoreći knjigu, on obavlja sakralnu radnju iznova ucelovljujući dušu sveta i sazdavajući vaseljenu. Jer slovo je tvorački simbol, dok reč u sebi nosi logosnost, ili potku značenja ispletenu od slova, a književno delo je odgonetnuta tajna, milje sveukupnog bivstva, smisao postojanja u ruho knjige odenuto – sazdana vaseljena, kao na primeru Mahabharate, Ramajane, Ilijade, Biblije, Ku’rana, ali i Kalevale, Nibelunga, Parsifala,  Don Kihota, Rata i mira, itd. Kad čovek poseduje knjigu, on poseduje smisao, zna prirodu stvari – kakva jeste, kakva je bila i kakva će biti. Kad nam se knjiga nalazi u ličnoj biblioteci, čak i ako je ne čitamo, pruža nam spokoj izvesnosti i toplinu domu. Elektronska knjiga je najobičnija avet i ona otuđuje čoveka od smisla i estetske kulture, jer po svojoj prirodi produbljuje opsenu kojom je svet već začaran, kao prevarno zamajavanje zlodejne zmije. Tek ako je knjiga opredmećena u odgovarajućem materijalu, ona ustanovljuje poredak, smisao i sklad vaseljene. 

Knjiga kao medij

Čovek je jedino biće koje ima sposobnost duhovnog saznanja. Znači, to je saznanje o nadsuštini, poreklu, svrsi i smislu postojanja, a ne samo tehničko. On svoje saznajno iskustvo uobličava u misao, a ovu potom u ideju, teoretski, poetski, pripovedno, dramski i na drugi način izraženo. Knjiga je zreo medij takvog izražavanja, pri čemu je, sama po sebi, svojevrstan umetnički proizvod. Ako knjigu postavimo u ravan estrade ili komercijale, srozaćemo njenu uzvišenu bit. Dakle, osim što traga za večnim odgovorima na suštinska pitanja o životu, knjiga je i umetnički proizvod, ali više od dekorativnog, što ćemo pobliže obradite dalje u ogledu; znači, knjiga je idejni i umetnički medij, koji svoj sadržaj prenosi rečima i slikom.

Isto važi i ukoliko svedemo knjigu samo na informativni medij, tad njen grafičko-likovni aspekt neće biti mnogo važan. Ali knjiga je više od informativnog medija, ona je ne samo učitelj, savetnik, nadahnuće, prijatelj, drug, saveznik, uteha, već i estetski ugođaj, odnosno umetnički predmet.

Kao umetničko delo knjiga zahteva tehnološki proces izrade, alatke i veštinu ili umeće.

Ipak je ispravnije reći da je knjiga, kako se na savremen način izrađuje, zanatsko-industrijski proizvod zato što se temelji na multiplikaciji modela. Knjiga više ne nastaje kao ručna izrada, a njeno umnožavanje se ne zasniva na prepisu, što podrazumeva kaligrafsko umeće, ili oslikavanju, poput majuskula, minuskula i iluminata. No, i kao zanatsko-industrijski proizvod ona teži umetničkom idealu oblikovanja i izrade.

U određenim sredinama evropskih metropola, u Engleskoj i Francuskoj, mogu se primetiti, za razliku od industrijske proizvodnje i books on demand publikacija, društva ljubitelja knjiga koja izrađuju knjige kombinovanim tehnikama, u malim serijama, sa preovlađujućim elementima umetničke i ručne izrade. Kod nas je tako nečeg bilo, ali ga više nema, osim u izuzetnim slučajevima. Čak i divot izdanja su tek skuplja ofset štampa i mašinski uvez. Ako bismo i želeli da se upustimo u sličnu avanturu, to jest izradu knjiga kombinovanim tehnikama, pitanje je da li bismo imali zanatlije i rukotvoritelje da tako nešto izvedu? Drugo je pitanje, da li bi naš ljubitelj knjige mogao novčano da isprati jedno divot izdanje?

Ideja izdavaštva

Posvećeni izdavač bi trebalo da oseća vreme i sredinu u kojima deluje, te da uređuje i osmišljava knjige koje će pružati nove mogućnosti doživljavanja i poimanja sveta, bilo da obuhvata dela davne ili bliske prošlosti, koja iz nekog razloga nisu objavljivana ali su dragocena po svom sadržaju, ili zapaža savremena dela i ideje koji bi ukazivali na drugačije perspektive u sagledavanju stvari, dakle ne samo po grafičkom i likovnom izgledu, već pre svega po idejnim sučeljavanjima, moralnim i estetskim izazovima; osim toga, izdavač bi trebalo da pruži trajni proizvod, kako po formi tako i po sadržini, koji će nadahnjivati generacije čitalaca; jer on nasleđuje ideje, tvori nove i prenosi ih dalje budućim pokolenjima. 

Biblioteka

Reč je o izdanjima osmišljenim tako da promovišu dela koja slede nit određene ideje kao svog temeljnog ishodišta. Stoga ona potrebuju likovnu i grafičku jednoobraznost svih elemenata (format, font, logotip, znak i naziv biblioteke, npr. Agarta, slika, simbol, itd., raspored elemenata na prednjoj i zadnjoj korici, moto, itd.) koja proističe iz ideje biblioteke, dakle njenog suštinskog ili sadržajnog momenta. Likovni i grafički aspekt biblioteke trebalo bi organski da ishodi iz suštine, to jest njene ideje, a takođe i svakog naslova njome obuhvaćenog. Tek ako se realizuje ta organska veza i likovno-grafički elementi izraze najdublju formalnu stranu ideje, biblioteka će biti vitalna i dugovečna, odnosno uspeće da iznedri velik broj naslova, jer suština, da bi se optimalno izrazila, potrebuje odgovarajuću formu. Ako zamišljena  biblioteka ne uspe da realizuje taj formalni momenat, biće mrtvorođena.