Civilizacija savremenog Zapada pojavljuje se u istoriji kao istinska anomalija: među svim civilizacijama koje su nam u  manjoj ili većoj meri poznate, ova je jedina koja se razvijala na čisto materijalnim temeljima, a taj monstruozni razvoj, čiji se početak poklapa sa takozvanom renesansom, praćen je odgovarajućim intelektualnim nazadovanjem na koje je kao takav bio osuđen; kažemo odgovarajućim, a ne ekvivalentnim, jer ovde postoje dva poretka stvari između kojih ne može postojati zajednička mera. Ovo nazadovanje je došlo do te tačke da današnji zapadnjaci više ne znaju šta je čisti intelekt; u stvari, oni čak i ne pomišljaju da išta slično  može postojati; otuda njihov prezir, ne samo prema istočnoj civilizaciji, već i prema srednjovjekovnoj Evropi, čiji duh im skoro potpuno izmiče. Od kakvog je značaja prenošenje čisto kontemplativnog znanja ljudima za koje inteligencija nije ništa drugo do sredstvo delovanja na materiju i njeno pretvaranje u praktične ciljeve? I kojima je nauka, u njihovom ograničenom razumevanju, iznad svega važna samo u onoj meri u kojoj se može primeniti u industrijske svrhe? Uopšte ne preterujemo; potreban je samo letimičan pogled na okolinu da bi se shvatilo da to zaista jeste mentalitet ogromne većine naših savremenika; a drugi pogled, ovog puta onaj koji gleda na filozofiju od Fransisa Bekona, Dekarta pa nadalje, može samo još više potvrditi ovaj utisak. Pomenućemo, kao podsetnik, da je Dekart ograničio inteligenciju na razum, da je onome što je mislio da bi se moglo nazvati „metafizikom“ dao puku funkciju da služi kao osnova za fiziku, i da je ova fizika sama po sebi bila predodređena, u njegovim očima, da utre put primenjenim naukama, mehaničkim, medicinskim i moralnim – konačnoj granici ljudskog znanja kako je on to zamišljao. Nisu li tendencije koje je on na taj način afirmisao upravo one koje se na prvi pogled mogu uočiti kao obeležje celokupnog razvoja savremenog sveta? Negiranje ili ignorisanje svakog čistog i nadracionalnog znanja značilo je otvoranje puta koji logično može voditi samo, s jedne strane, ka pozitivizmu i agnosticizmu, koji se itekako slažu sa najužim ograničenjima inteligencije i njenog objekta, a s druge strane, ka svim onim sentimentalnim i ”voluntarističkim” teorijama koje grozničavo traže u podsvesnom ono što im razum ne može dati. Zaista, oni naši savremenici koji žele da reaguju protiv racionalizma ipak prihvataju potpunu identifikaciju inteligencije sa pukim razumom, i veruju da ona nije ništa drugo do čisto praktična sposobnost, koja je opet nesposobna da izađe van domena materije. Bergson  je napisao sledeće: „Inteligencija, sagledana u onome što se smatra njenom originalnom odlikom, jeste sposobnost proizvodnje veštačkih predmeta, posebno alata za pravljenje alata (sic!), i neograničenih varijacija proizvodnog materijala“. I opet: „Inteligencija, čak i kada više ne djeluje na sopstveni objekat (odnosno sirovu materiju), sledi navike koje je stekla u toj operaciji: primenjuje forme koje bi pratila pri susretu sa neorganizovanom materijom. Stvorena je za ovu vrstu posla. Samo sa ovom vrstom rada ona se potpuno zadovoljava. I to je ono što inteligencija izražava govoreći da se samo na taj način dolazi do jasnoće i određenosti”: Iz ovih poslednjih karakteristika postaje očigledno da ovde nema govora o samoj inteligenciji, već jednostavno o kartezijanskoj koncepciji inteligencije, koja je od nje same veoma različita: i ”nova filozofija”, kako je nazivivaju njene pristalice, zamenjuje praznoverje razuma drugim, koje je u nekim aspektima još grublje – a to je, naime, praznoverje života. Racionalizam, iako nemoćan da dostigne apsolutnu istinu, barem je dozvolio postojanje relativne istine; današnji intuicionizam unižava tu istinu kako bi bila ništa drugo nego prikaz čulne stvarnosti, u svoj njenoj nedoslednosti i neprestanoj promeni; konačno, pragmatizam uspeva da potpuno izbriše sam pojam istine poistovjećujući ga sa pojmom korisnosti, što znači njegovo čisto i jednostavno potiskivanje. Možda smo ovde malo šematizovali stvari, ali ih nismo ni najmanje falsifikovali, i kakve god da su bile međufaze, fundamentalne tendencije su zaista one koje smo upravo naveli; pragmatičari se, idući do krajnjih granica, pokazuju kao najautentičniji predstavnici moderne zapadne misli: šta je istina u svetu čije težnje, budući da su isključivo materijalne i sentimentalne, a ne intelektualne, nalaze potpuno zadovoljstvo u industriji i moralu, u te dve sfere koje suštinski mogu egzistirati i bez razumevanja istine? Naravno, ovaj ekstrem nije dostignut u jednom koraku, a mnogi Evropljani i dalje protestuju što ga još nisu dostigli; ali ovde posebno mislimo na Amerikance, koji su u ”naprednijoj” fazi iste civilizacije. Mentalno i geografski, moderna Amerika zaista jeste ekstremni Zapad; i Evropa će, bez ikakve sumnje, slediti taj ekstrem ako ništa ne zaustavi razvoj posledica koje se podrazumevaju u sadašnjem stanju stvari.