AUTOR

Julije Firmiko Materno poznat nam je kao autor dva dela iz četvrtog veka n.e. Prvo, Matheseos Libri VIII (Osam knjiga Mathesis-a ili Teorija astrologije) stoji kao konačno, kao i najkompletnije delo o astrologiji antičkog sveta. Drugo (De Errore Profanarum Religionum), napisano nekih deset godina kasnije, žestok je napad na religije misterija sa stanovišta hrišćanstva. Kako je astrološko delo snažno prožeto paganskim filozofskim stavovima, možemo pretpostaviti da se Firmiko preobratio u hrišćanstvo između pisanja ova dva dela. Međutim, druga knjiga ne sadrži nijednu izričito hrišćansku doktrinu; ona je čisto polemika protiv misterija koje su takođe osuđivane u Mathesis-u. U svom razmatranju astrologije Firmiko tvrdi da je ona čista i viša forma filozofije, daleko ozbiljnija od običnih paganskih rituala. On zasniva svoj argument na stoičkom konceptu sympatheia-e prema kojem postoji prisan odnos između svih delova univerzuma, uključujući zvezde i čovečanstvo.

Iz samog Firmikovog prikaza saznajemo za njegove dve manje knjige (singulares libri), jedna je o Vladaru vremena (Math. IV, 20, 2), druga o Kraju života (Math. VII, 7, 14). On takođe pominje (Math. VIII, 8, 14) knjigu koju je nameravao da napiše o myriogenesis-u, tj. uticaju individualnih stepena zodijaka. Nije preostao nikakav trag ovih kraćih spisa.

Sumnje u pogledu jednog jedinog autorstva Mathesis-a i De Errore-a brižljivim izučavanjem vokabulara i clausulae-a (ritmičkih krajeva rečenice) za većinu sholara odagnao je Kliford H. Mur (Julius Firmicus Maternus, der Heide und der Christ, Diss. Minhen, 1897).

Na osnovu samog sadržaja može se pokazati da je De Errore napisan negde oko 346. godine a da je Mathesis započet 334. godine. U prvoj knjizi Mathesis-a pominje se pomračenje sunca 17og jula 334. godine.

O Firmiku Maternu nisu poznate druge činjenice osim onih koje se pominju u njegovim spisima. On naziva sebe Sicilijancem i verovatno je rođen u Sirakuzi. Njegov stil pokazuje uticaj takozvanog afričkog latinskog; donekle je sličan stilu Apuleja, autora Zlatnog magarca. Ovaj stil karakterističan je za Siciliju kao i za rimsku Afriku.

Iz Firmikovog vlastitog prikaza (Math. IV, Proemium) saznajemo da se mnogo godina bavio pravom ali da ga je konačno napustio zbog težnje ka sticanju znanja. U rukopisima autor se naziva ili Senator, Vir Clarissimus ili Vir Consularis. Dobro je poznato da je car Konstantin bio manje neprijateljski nastrojen prema klasi senatora od svog prethodnika Dioklecijana i zapravo je znatno uvećao njihov broj, primajući članove ove klase na visoke položaje i iz njihovih redova odabirao je svoje posebne sledbenike. Čini se da Firmiko nije poticao iz stare senatorske porodice, tako da je mogao biti jedan od novoimenovanih senatora. Čak postoji i mogućnost da je bio jedan od senatora koji su imenovani za novu prestonicu u Konstantinopolju, pošto započinje Mathesis opisom dugog i zaobilaznog putovanja natrag u Italiju.

Ne postoji nijedan zapis o Firmikovim visokim administrativnim ili vojnim nameštenjima ali je bio u prijateljskim odnosima sa svojim pokroviteljem Lolijanom Mavorcijem, visokim zvaničnikom kojeg dvaput pominje istoričar Amijan Marcelin (330-395 n.e.) i čija su unapređenja zabeležena u nizu zapisa.

Kao Sicilijanac Firmiko bi tečno govorio grčki. Većina, ako ne i ceo Mathesis izveden je iz grčkih izvora. Stil obe njegove knjige prikazuje temeljnu zasnovanost na obuci u retorici koja je bila aktuelna u grčkim i rimskim školama tog vremena. On ulaže dosta truda da prikaže svoju široku, mada donekle površnu, učenost. Drugim rečima, imao je obrazovanje jednog tipičnog gospodina.

Može se rekonstruisati da je Firmiko, kao bogati advokat u penziji iz reda senatora, bio književnik iz gornje klase koji se zanimao za filozofiju i nauku, naginjući više ka učenjima stoika i neoplatonista, što je i priličilo njegovom zanimanju za astrologiju. Mora se zapamtiti da je bar od vremena naučnika Ptolomeja (drugi vek n.e.) astrologija dovođena u vezu sa najuvaženijom naučnom doktrinom i da je taj fatalistički determinizam bio sastavni deo stoičkog pogleda na svet. Od helenističkih vremena pitanje koliko bi se trebalo prepustiti stoičkom determinizmu bilo je predmet filozofskih rasprava na visokom nivou. Mathesis prikazuje da se njegov autor pridržava radikalnog stava. On žustro napada one koji su spremni na kompromis kao i one koji se protive njegovoj teoriji i prezire ideju nekih filozofa prema kojoj Sudbina upravlja nekim delovima života čoveka a ne i ostalim delovima.

MATEZIS 

Matezis se može posmatrati kao zbir tendencija četvrtog veka, jedan od poslednjih velikih iskaza mišljenja i osećanja paganskog Rima. Zajednički sa svim produktima svog doba, poput carske vile kod Pjaca Armerine na istočnoj obali Sicilije, on prikazuje realizam i fantaziju, veličanstvenost i čudnovatost.

Firmiko je površno prelistao većinu antičke literature, što se i očekivalo od obrazovanog čoveka njegovog doba i koristi svaku priliku da pokaže svoju učenost. Spisi o kraju Carstva imaju slabu pobudu ka originalnošću ali prikazuju prilično očajničko hvatanje za veze sa prošlošću. Otud se čitavo delo Matezisa sastoji od odlomaka kasne helenističke nauke i znanja o zvezdama, čiji se veći deo pripisuje legendarnoj mudrosti drevnog Istoka. Vezivo koje sve to drži na okupu takođe se nalazi u tradiciji četvrtog veka – kitnjasti pasusi koji ulepšavaju poznate teme iz književnosti i filozofije, izgrađeni na strogim načelima škola retorike. Ova ideologija je mešavina neoplatonskog i stoičkog sa visokim moralnim tonom, jer to je vek asketizma kako među paganima, tako i među hrišćanima. Pasus na kraju Knjige Druge u kojem se opisuju stavovi praktičara astrologije mogao je da napiše kako hrišćanski prelat, tako i neoplatonski filozof. Stari paganski bogovi pojavljuju se samo kao književno razmetanje ali ima dirljivih prizivanja jedino blago antropomorfizovanih nebeskih tela, naročito novog rimskog vrhovnog božanstva, Nepobedivog Sunca.

Prva polovina četvrtog veka je nakon nenadoknadivih gubitaka iz trećeg veka bilo doba sa manje sofisticiranosti ali i sa manje nemira, doba u kojem su novi Rim i novopriznato hrišćanstvo obećavali stabilnost i napredak.

Ovo doba koje je sebe shvatilo toliko ozbiljno pokazuje svega nekoliko pisaca. Ovo je period prilagođavanja, nakon kojeg će uskoro doći poslednje cvetanje latinske književnosti, i paganske i hrišćanske. Kasniji autori iz četvrtog i petog veka osetili su potrebu da veći deo mudrosti i poezije koji su u skorijim vekovima bili ispisivani najčešće na grčkom pretvore u latinski. Firmiko je preteča ove tendencije kada kaže da namerava da mudrost antike prebaci na latinski „za naše Rimljane”.

Prostodušan poput portreta iz ranog četvrtog veka, plemenit u nameri a ponekad i u egzekuciji, pedantno i strogo organizovan po brojevima koji koreliraju sa nebeskim telima, Matezis nam se pokazuje kao nedvosmislena naznaka na istoriji ideja.

Ali mi ne vrednujemo Matezis samo zbog istorije ideja – ideja tog vremena i vremena na koje je uticao. On takođe čini izvanredan istorijski dokument, ne nužno za doba Firmikovog života pošto se on dosta služio helenističkim, često egipatskim i sirijskim izvorima; već kao sredstvo za ponovno beleženje misli, stilova života, ambicija i zanimanja nestalnih ljudi istočnog Mediterana koji su se uspinjali u više društvene slojeve između vremena Aleksandra i Konstantina. Ni velika književnost, ni velika umetnost niti brižljivo popravljene šerpe i tiganji koji su pronađeni na savremenim nalazištima ne mogu nam, kao što to čini Matezis, prikazati opseg problema, bolesti, neočekivanih dobitaka i uspeha ljudi koje istorija zanemaruje. Ovo nisu porezima pritisnute, staleški uslovljene populacije Teodosijevog zakonika. Pre su to energične, spletkaroške, sujeverne gomile sa uličica Aleksandrije i Ostije, one koje nakratko zapažamo u Satirikonu i kolumbarijskim reljefima Isole Sakre ili u ugovorima i pismima sačuvanim na kasnom papirusu.

Iz četvrtog veka kod Firmika nedostaju jedino misticizam i verovanje u natprirodno. Ne zanimaju ga ni zagrobni život, ni želja za čudesnim spasenjem niti komunikacija sa „Jednim”. On veruje da je hladno naučan u svojoj privrženosti fatalističkom determinizmu. Ovo može biti tajna njegovog neprijateljstva prema religijama misterija – one, zajedno sa hrišćanstvom, nude izbavljenje čudom sa „točka Sudbine”. Za Firmika fatalistički determinizam je ohrabrujući čak i kad nije povoljan, kakva je i stoička doktrina srodnosti svih aspekata univerzuma. Astrologija nije ohrabrujuća samo u svom otkrivanju nepromenljivog zakona prirode, već je i opojna jer obećava način za prisluškivanje kosmičkih tajni; ali samo, prema Firmiku, ukoliko se sva pravila slede sa matematičkom strogošću.

Rastuća sigurnost i entuzijazam Matezisa koje vidimo kod Firmika iz intelektualnog istraživanja helenističkog Mediterana trebalo je da odole ohrabrivanju hrišćana Grada božjeg. Uprkos zvaničnom neodobravanju, Mathesis se u tišini prepisivao i čuvao u manastirima, ponovo se pojavljujući kao jedna od prvih štampanih knjiga, raspirujući entuzijazam za astrologiju u renesansi i došao je do nas u dobu koje se ponovo okreće i ohrabrivanju i opojnosti filozofija koje obećavaju razumevanje čovekovog mesta u univerzumu.

RAZVOJ ASTROLOŠKIH METODA

Firmiku su kao izvor bila dostupna brojna helenistička dela o astrologiji. Nekoliko njih – dela Manetona, Doroteja Sidonskog, Antioha Atinskog – do nas su došla samo u fragmentima. Jedno, skoro kompletno, vrsta je dnevnika jednog praktičara astrologije sa Bliskog istoka, Vetija Valensa. Skoro pa savremenik Vetija bilo je veliko Ptolemejevo delo poznato kao Tetrabiblos, nastavak njegovog dela o astronomiji Syntagma (Almagest). Ptolemejev rad pruža kratku teorijsku podlogu za astrologiju ali ne nudi smernice za praksu kao što to čine Vetije i Firmiko.

Astrologija za koju je Firmiko znao obuhvatala je izradu horoskopa za pojedince i izlaganje doživotnih predikcija koje su bile zasnovane na konfiguraciji nebeskih tela prilikom rođenja. Čini se da se ovo razvilo iz udruživanja mesopotamijskog posmatranja zvezda i grčke matematike, verovatno u Ptolemejskom Egiptu. Tendencija iz helenističkog i rimskog perioda da se poreklo njihove nauke i filozofije pripisuje različitim mestima drevnog Istoka dovelo je do navođenja imena poput Anubisa, Zoroastera i Asklepija kao otaca astrologije.

Verovatno jedan od najranijih priručnika o astrološkim tehnikama izrađen je u Aleksandriji oko 150. godine p.n.e. i nazvan je po faraonu iz šestog veka, Nekaubi i njegovom pisaru, Petozirisu.

U međuvremenu, grčki naučnici poput Eudoksa (390-340 p.n.e.) i Hiparha (190-126 p.n.e.) uzajmljivali su astrološkoj veštini prestiž svojih otkrića. Stoička sympatheia usvojila je astrologiju kao deo svog kreda. Znanje o zvezdama steklo je širu publiku kroz pesmu o sazvežđima, Phaenomena, koju je napisao Arat (315-240 p.n.e.). Ona je zasnovana na Eudoksovim materijalima, komentarisao ju je Hiparh a na latinski su je preveli Ciceron i Germanik, nećak cara Tiberija.

Interesovanje za matematičku astrologiju u Rim stiglo je u prvom veku p.n.e. Iz kruga Ciceronovih prijatelja Varon i Nigidije Figul napisali su dela iz ove oblasti koja su danas izgubljena. Iako je Ciceronov učitelj Panaetije Stoik ohrabrivao Cicerona da izlaže argumente protiv doktrine Sudbine, Posejdonije, veliki predvodnik stoicizma pridavao je svoj ogromni uticaj za stvar determinizma i astrologije. Prvi car, Avgust, vešto je iskoristio kometu koju je nazvao Sidus Julium (Julijeva zvezda) kako bi promovisao katasterizam (pozvežđivanje) Julija Cezara, „božanskog Julija”. Pod Avgustom i Tiberijem inače nepoznati Manilije objavio je dugu pesmu o astrološkim podelama neba (ed. A. E. Hausman, Kembridž, 1937).

Trazil, Tiberijev prijatelj i osoba od poverenja, filozof i astrolog, napisao je obimno delo o astrologiji čiji je sažeti prikaz poznat u fragmentima. On je verovatno bio očuh onog Balbila koji je za Nerona obavljao isti posao. Rimski carevi su se skoro bez izuzetka duboko zanimali za astrološke predikcije ali su istovremeno, iz očitih političkih razloga, ohrabrivali zakonodavstvo protiv praktičara astrologije (Frederik H. Krejmer, Astrologija u rimskom pravu i politici, Filadelfija, 1954).

Ni u jednom trenutku Carstvo nije zabranilo proučavanje astrologije, jedino njihovu praktičnu primenu u izradi individualnih horoskopa, a i tada jedino u Rimu. Pod Avgustovim ediktom iz 11. godine n.e. astrološka konsultacija koja se ticala cara mogla se osuditi kao književna izdaja, što se moglo desiti sa bilo kojim pisanjem o ličnosti cara.

Nakon Dioklecijanove reorganizacije (284. godina n.e.) božanska priroda cara i njegov odnos sa nebeskim telima postali su stvar doktrine, te stoga ne iznenađuje što zatičemo Firmika kako tvrdi (Math. II, 30) da je ne samo nezakonito, već i nemoguće napraviti predikciju o životu cara jer on pripada moći koja je viša od zvezda.

Jedno pokolenje nakon Firmika u Carstvu je doneta opšta zabrana za sve vrste proricanja. Međutim, ti zakoni bili su primenjivani samo tokom perioda žestokih nemira i političkih previranja.

FIRMIKO U SREDNJEM VEKU

Firmikov Matezis je poslednje delo o astrologiji u antičkom svetu. Razlog za ovo može biti taj što je pod Konstantinom i kasnije ponovo pod Valentinijanom (375-392) došlo do pooštravanja kazni za sve nehrišćanske prakse. U to vreme su pogubljeni mnogi mathematici dok je kasnije pod Teodosijevim zakonikom (438. godina n.e.) astrolozima prosto naređeno da spale svoje knjige. I proganjenje i spaljivanje knjiga objašnjavaju nestašicu materijala o astrologiji na Zapadu tokom narednih pet stotina godina. Zapravo postoji manje dokaza o progonu astrologije od progona jeresi i seoskog paganizma. L. V. Lajsner („Zapadna crkva i astrologija tokom ranog srednjeg veka”, Teološki časopis Harvard, XXXIV, 1942, 251-75) veruje da je astrologija zamrla prosto zato što nije bilo dovoljno pismenosti i matematičkog umeća za proučavanje priručnika i izradu horoskopa.

Prvo novo interesovanje za nauku i astrologiju pojavljuje se u vreme Karla Velikog. Beda Poštovani (672-ca. 731) ostavio je kratku pesmu o zodijaku. Zabeleška u katalogu biblioteke Regensburga iz desetog veka ukazuje na neki Matezis, koji može biti i Firmikov. On se oko 1200. godine definitivno spominje u bibliotekama Sen Mor de Fosea i Bamberga. Monasi srednjeg veka čitali su, prepisivali i čuvali Matezis uprkos zvaničnom neodobravanju Crkve. Astrologija nikad nije progonjena toliko ozbiljno kao jeretička verovanja; ona je pre obeshrabrivana kao svaka egzotična doktrina koja je mogla da se suprotstavi učenju Biblije.

Firmiko se takođe navodi u delu po imenu De Philosophia Mundi Honorija od Autuna, naširoko prevođenog propagatora iz dvanaestog veka. Vilijam od Malmzberija, engleski istoričar iz dvanaestog veka saopštava da je Žerber (kasnije papa Silvester II, 999-1003) kada je bio u Španiji među Saracenima „proučavao Ptolemejev astrolab i Firmika o Sudbini”. De Gestis Pontificum Anglicorum od istog autora govori o Žeraru, jorškom nadbiskupu koji je zgrešio pročitavši Firmika. Kasniji pisci ukrasili su priču i tvrdili da je nakon smrti nadbiskupa pronađen Mathesis ispod njegovog jastuka tako da mu je uskraćena hrišćanska sahrana.

TRADICIJA RUKOPISA 

Najstariji rukopisi Matezisa potiču iz jedanaestog veka. Oni sadrže samo Knjige I do III i deo IV. Od ovih rukopisa tri su u odličnom stanju i čini se da vode poreklo od jednog jedinog francuskog izvora. Kraj Knjige IV i Knjige V do VII, čiji je tekst u lošem stanju, mogu se naći samo u rukopisima iz petnaestog i šesnaestog veka. Postoje brojni primerci aktuelni za srednji vek koji svedoče popularnosti Firmikovog dela. Prvo štampano izdanje pojavilo se u Veneciji, objavio ga je Simon Bivilakva 1497. godine, a potom i Aldin 1499. godine. 1894. godine K. Sitl uredio je kritičko izdanje prve polovine Matezisa. Kompletan tekst kojeg su za Tojbner ediciju uredili V. Krol, F. Skuč i K. Zigler pojavio se 1913. godine i bio je preštampan 1958. godine.

ASTROLOŠKA TERMINOLOGIJA

Astrološke predikcije zasnivaju se na kretanju planeta (sedam u Firmikovo vreme, uključujući Sunce i Mesec). Golom oku se čini da se kreću nasuprot, i zapravo da postaju deo grupe od dvanaest sazvežđa nazvane zodijak koja leži duž putanje Sunca pod uglom u odnosu na ekvator. Iako su u stvarnosti ova sazvežđa različite veličine, vrlo rano je postalo uobičajeno pretpostaviti da je svako od njih dvanaestina kruga, tj. da svako ima 30 stepeni budući da su astronomi još od doba Vavilona podelili krug na 360 stepeni (duodecimalni sistem) i da je šest sazvežđa u svakom trenutku iznad horizonta.

Verovalo se da ove planete imaju naročito izražen uticaj kada se čini da su (u antici se govorilo „naseljavaju”) u znacima kojima su konvencionalno dodeljeni za vladare: Sunce i Mesec – oba vladaju po jednim znakom, ostale planete – svaka vlada dvama znacima, što ukupno daje broj dvanaest. Savremena astrologija sa povećanim brojem planeta izmenila je ovu raspodelu.

Naravno, verovalo se da su znaci zodijaka u stalnom pokretu. Međutim, postojao je drugi koncept, koncept grupe stacionarnih „kuća” koje su takođe u obliku velikog kruga kroz koje znaci prolaze kao kroz okvir nečega nalik savijenim lestvama. Svaka od „kuća” ima značenje koje se odnosi na različite faze ili atribute čovekovog života: roditelje, decu, karijeru, smrt itd. Prognoza delimično zavisi od toga da li blagonakloni ili zlokobni znaci i planete zauzimaju ove kuće.

Ono što se danas na engleskom naziva „kućama” na antičkim jezicima nazivano je „mestima” (latinski loca, grčki topoi). Ono što nazivamo „znacima” bile su kuće ili domicili. Kada su planete bile u znacima kojima su vladale, ljudi antike bi rekli da su one u svojim kućama. Na engleskom bi se reklo „planeta je u svom znaku u prvoj kući”.

Prema antičkom sistemu zodijak je podeljen na kvadrante pomoću četiri tačke nazvane cardines (jd. cardo), danas poznate kao uglovi. Ona na istoku naziva se ascendent; nasuprot nje je descendent. Najviša tačka je Medium Coelum (danas Medium Coeli); najniža je Imum Coelum. Poslednje dve se kod Firmika i ostalih antičkih pisaca obično skraćuju na MC i IMC. U antičkom svetu ascendent je i na grčkom i na latinskom bio poznat kao horoscopus, reč koja je za nas poprimila značenje nativitet, horoskop (latinski genitura), tj. mapa planeta, Sunca i Meseca u trenutku rođenja.

Geometrijski odnosi između planeta onako kako su postavljene u ovom horoskopu nazivaju se „aspekti”. Oni se mogu zamisliti kao tetive kruga koje se spajaju u svakom drugom, trećem, četvrtom ili sedmom znaku. Dve planete na suprotnim krajevima prečnika obrazuju aspekt koji je poznat kao „opozicija”. Ostali obrazuju heksagon (sekstil), kvadrat ili trougao (trigon). Trigon i sekstil se smatraju povoljnima a kvadrat i opozicija nepovoljnima. „Konjukcija”, tj. pojava kada se dve planete nađu vrlo blizu jedna drugoj (rastojanje među njima nije veće od osam ili deset stepeni – „orbis”) smatra se drugom vrstom aspekta. Firmiko, kao i svi ostali antički astrolozi, nije znao da Merkur i Venera nikad ne mogu biti udaljeni od Sunca više od 28 tj. 59 stepeni te stoga ne mogu obrazovati s njim veće aspekte.

Svaka od sedam planeta ima „egzaltaciju”, znak koji je obićno drugačiji od onog kojim vlada, za koji je rečeno da je u njemu naročito snažna i povoljna. Firmiko, kao i ostali antički autori, kaže da se planeta „raduje” (gaudet) u svojoj egzaltaciji. Znak nasuprot znaku egzaltacije, mesto slabosti planete, poznat je kao njen „pad” ili „debilitacija”. „Termini” (fines, orai) frakcije su drugih znakova u kojima su planete snažne koliko i u svojim sopstvenim znacima.

Trideset stepeni jednog znaka takođe se deli na tri dekana od po deset stepeni kojima vladaju različite planete u sistemu rotacije. Međutim, u nekim navodima koji nisu Firmikovi njima vladaju različiti znaci. Koncept dekana je možda proistekao iz veoma stare egipatske podele neba na sate i minute od kojih je svakim vladao poseban nebeski vladar.

Dalje složenosti pozicija na nebu Firmiko opisuje u drugoj knjizi. Potom se u knjigama III do VII razmatra značenje i tumačenja ovih veoma raznovrsnih kombinacija, uz posebne primere za neke slučajeve. Osma knjiga sadrži materijal koji je poznat kao teorija Sphaera Barbarica-e, tj. predviđanja pomoću zvezda i sazvežđa izvan zodijaka.

Prva knjiga Matezisa je odbrana ove tematike, zajedno sa detaljnim razmatranjima tradicionalnih kritika fatalističke astrologije. Firmiko nam govori da je napisao sedam knjiga o sedam planeta uz osmu knjigu kao uvod. Prva knjiga razlikuje se od ostalih više nemaštovitih poglavlja po tome što je sastavljena tako da je sva pažnja posvećena stilu a naročito kitnjastoj, razrađenoj retorici koja se mogla očekivati od sposobnog i učenog advokata iz aristokratske porodice koji je imao skupo obrazovanje na Siciliji u četvrtom veku. Očito je da je ostalih sedam knjiga doslovno prevedeno iz izvora ali one često počinju i završavaju se retoričkim pasusima. Čini se da neke od astroloških proračuna autor nije potpuno shvatio ali Firmiko povremeno zapisuje da se poslužio ovom ili onom tehnikom. On se očito amaterski bavio izrađivanjem horoskopa i nesumnjivo je raspravljao o astrološkoj teoriji u krugu prijatelja.