Devetnaesti vek! To izgleda neiscrpna tema, a takva i jeste; pa ipak, tek kad se sagleda i više od njega, postaje moguće razumeti ga i sagledati. Izgleda paradoksalno, ali je ipak tako. Čim naš pogled počiva dugo i s ljubavlju na prošlosti, iz koje se sadašnjica razvila sred toliko patnje, čim nam se živo ukažu velike osnovne činjenice istorije i pobude u našem srcu silna i sukobljena osećanja u pogledu sadašnjice, strah i nadu, gađenje i oduševljenje, koja sva ukazuju na budućnost koju moramo da oblikujemo, i prema kojoj takođe odsad moramo gledati sa čežnjom i nestrpljenjem – onda se veliki, neizmerni devetnaesti vek skuplja do relativno beznačajnih dimenzija; nemamo više vremena da se bavimo detaljima, želimo da nam pred očima budu samo važne crte, kako bismo mogli da znamo ko smo i kuda težimo. To daje određen cilj, sa dobrim izgledima da se on i postigne; pojedinac se sad može odvažiti da krene s tim poduhvatom. Linije njegovog rada su mu tako jasno zacrtane da samo treba da ih precizno prati.

Evo skice mog dela. U „Temeljima“, govorim o prvih osamnaest vekova hrišćanske ere, često pominjući i davnija vremena; ne pretendujući za tim da dam istoriju prošlosti, već samo one prošlosti koja još živi; zapravo, ona obuhvata tako mnogo, i njeno tačno i kritičko poznavanje je neophodno svakome ko želi da formira sud o sadašnjosti, da proučavanje „Temelja” devetnaestog veka smatram skoro najvažnijim  delom svog poduhvata. Druga knjiga biće posvećena samom ovom veku; naravno da se u takvom delu mogu obrađivati samo ideje–vodilje tog veka, što bi uveliko olakšali i pojednostavili „Temelji”, u kojima nam je pažnja bila stalno usmerena na devetnaesti vek. Neki dodatak bi mogao poslužiti da se formira približna predstava o važnosti tog veka; to se može uraditi samo njegovim poređenjem sa prošlošću, pri ćčemu bi „Temelji” pripremili tlo; tim postupkom bi, štaviše, trebalo da možemo predviđati budućnost – nikakvu kapricioznu i maštovitu sliku, već senku koju baca sadašnjost u svetlu prošlosti. Onda će napokon taj vek stajati pred nama jasno oblikovan i definisan – ne u formi hronike ili enciklopedije, već kao živa, „telesna” stvar. 

Toliko o opštoj skici. Ali pošto ne želim da i ona ostane maglovita kao što je to budućnost, daću i neke detaljnije informacije o svom planu. Ne bih tu govorio i o zaključcima do kojih dolazim, jer oni mogu da budu ubedljivi tek nakon što se razmotre svi argumenti koje ću morati da iznesem u prilogu.

TEMELJI

U prvoj knjizi zadatak mi je bio da otkrijem osnove na kojima devetnaesti vek počiva; to mi je, kao što sam rekao, izgedalo kao najteži i najvažniji deo čitavog plana; zato sam mu posvetio dva toma. U sferi istorije, razumeti znači videti razvoj sadašnjosti iz prošlosti; čak i kada se suočimo sa činjenicama koje se dalje ne mogu objasniti, kao što se to dešava u slučaju svake vrlo istaknute ličnosti i svake nacije, jake individualnosti pri njenoj prvoj pojavi na sceni istorije, vidimo da su povezane sa prošlošću, i moramo krenuti od te veze da bismo tačno ocenili njihov značaj. Ako povučemo zamišljenu liniju između devetnaestog i svih prethodnih vekova, jednim udarcem uništavamo svaku mogućnost da se on kritički razume. Devetnaesti vek nije dete prošlih vekova – jer dete počinje život iznova; on je pre njihov direktan prozvod; matematički gledano, zbir; fiziološki, faza života. Nasledili smo izvesnu količinu znanja, dostignuća, misli i sličnog; dalje, nasledili smo jednu određenu distribuciju ekonomskih sila; nasledili smo greške i istine, ideje, ideale, praznoverja. Mnoge od tih stvari su nam postale tako bliske da bi nam bilo kakvi drugi uslovi bili nezamislivi; mnoge koje su mnogo obećavale propale su; mnoge su se pojavile tako naglo da su skoro pokidale svoju vezu sa celokupnim životom, i mada korenje tog novog cveća dopire sve do zaboravljenih generacija, njihovi fantastični cvetovi smatraju se nečim apsolutno novim. A iznad svega smo nasledili krv i telo kojima i u kojima živimo.

 Svako ko shvati ozbiljno savet „Upoznaj samog sebe” uskoro prepozna da bar devet desetina tog „sebe” ne pripada stvarno njemu. A to važi i za duh jednog veka. Istaknut pojedinac, sposoban da shvati svoj fizički položaj u univerzumu i analizira svoje intelektualno nasleđe, može postići relativnu slobodu; on tada postaje bar svestan svog sopstvenog uslovljenog položaja, i mada ne može da preobrazi sebe, može bar donekle da utiče na tok daljeg razvoja; čitav jedan vek, s druge strane, žuri nesvesno dalje kako ga tera sudbina; njegova ljudska oprema je plod minulih generacija, njegovo intelektualno blago – žito i pleva, zlato, srebro, ruda i glina – nasleđeno je, njegove tendencije i devijacije proističu matematički nužno iz prošlih kretanja. Dakle, ne samo da je bez poznavanja prošlosti nemoguće porediti ili odrediti karakteristične crte, naročite atribute i dostignuća našeg veka, već ne možemo ni reći ništa jasno o njemu ako prvo nismo načisto u pogledu materijala od kojeg smo fizički i intelektualno sastavljeni. To je, ponavljam, najvažniji problem.

PREKRETNICA

Pošto mi je cilj da u ovoj knjizi povežem prošlost sa sadašnjošću, morao sam da ukratko skiciram istoriju te prošlosti. Ali pošto moja istorija mora da se bavi sadašnjošću, odnosno vremenskim periodom koji nema fiksiranu granicu, nema razloga za striktno definisan početak. Devetnaesti vek pokazuje napred u budućnost, a pokazuje i nazad u prošlost; u oba slučaja se ograničenje može dopustiti samo radi pogodnosti, a ne zasniva se na činjenicama. Generalno sam uzimao 1. godinu hrišćanske ere kao početak naše istorije, i dao potpunije obrazloženje tog gledišta u uvodu prvog Toma; ali videće se da se nisam čvrsto držao te šeme. Ako bismo ikada postali pravi hrišćani, onda bi sigurno to što se ovde samo sugeriše, bez razrade, postalo istorijska stvarnost, jer bi značilo rođenje jedne nove rase; možda će dvadeseti vek na koji, grubo govoreći, devetnaesti baca slabe senke, biti sposobniji da iscrta određenije skice. Pošto sam prisiljen da pustim da se početak i kraj stope u nedefinisanu senku, jasno povučena srednja linija postaje mi tim neophodnija, a budući da u ovom slučaju neki nasumičan datum ne bi odgovarao, važno je bilo odrediti prekretnicu istorije Evrope. Ta prekretnica je osvešćenje tevtonskih naroda u pogledu njihovog najvažnijeg poziva, kao utemeljivača jedne sasvim nove civilizacije i kulture; godina 1200. može se nazvati središnjim trenutkom tog buđenja.

Skoro da nema sumnje da su stanovnici severne Evrope postali kreatori svetske istorije. Nikad oni, zaista, nisu stajali sami, ni u prošlosti ni u sadašnjosti; naprotiv, od samog početka se njihova individualnost razvijala iz sukoba sa drugim individualnostima, pre svega sukoba s onim ljudskim haosom sastavljenim od ruševina starog Rima, pa zatim sa svim rasama sveta redom; i drugi su, takođe, imali uticaja – zaista velikog uticaja – na sudbinu čovečanstva, ali tada prosto kao protivnici ljudi sa severa. Ono što je izboreno s mačem u ruci bilo je malo važno; prava borba, kao što sam pokušao da pokažem u poglavljima VII. i VIII. ovog dela, bila je borba ideja; ta borba traje i danas. Ako Tevtoni i nisu jedini narod koji je oblikovao svetsku istoriju, ipak oni nesumnjivo zaslužuju primat; svi oni koji se od šestog veka nadalje pojavljuju kao pravi kreatori sudbine čovečanstva, bilo kao graditelji država ili kao tvorci novih ideja i orginalne umetnosti, pripadaju tevtonskoj rasi. Impuls koji daju Arapi kratkotrajan je; Mongoli uništavaju, ništa ne stvarajući; veliki Italijani rinascimenta svi su rođeni ili na severu punom lombardijske, gotske i franačke krvi, ili na krajnjem germansko-helenskom jugu; u Španiji su zapadni Goti formirali element života; Jevreji prave svoju sadašnju „renesansu“ ugledajući se u svakoj sferi što više na  primer tevtonskih naroda. Od trenutka kada se budi Tevton, počinje da se otvara jedan nov svet, svet koji naravno nećemo moći da zovemo čisto tevtonskim – svet u kojem su se, naročito u devetnaestom veku, pojavili novi elementi, ili bar elementi koji su ranije imali manje udela u procesu razvoja; na primer Jevreji, i ranije čisti tevtonski Sloveni, koji su mešanjem krvi sad postali „ne-tevtonisani“ – svet koji će možda i asimilovati velike rasne komplekse, i tako se otvoriti novim uticajima od strane svih različitih tipova, ali u svakom slučaju nov svet i nova civilizacija, suštinski drugačija od helensko-rimske, turanske, egipatske, kineske, i svih drugih pređašnjih ili savremenih. Kao „početak” te nove civilizacije, to jest kao trenutak kad je ona počela da utiskuje svoj osobeni pečat na svet, možemo, mislim, uzeti 13. vek. Pojedinci kao što su Alfred Veliki, Karlo Veliki, Skot Eriugena i drugi davno su dokazali svoju tevtonsku individualnost, svojom civilizujućom aktivnošću. Ali istoriju ne čine pojedinici, već zajednice; ti pojedinci samo su pioniri. Da bi postao civilizujuća sila, Tevton je morao da se probudi i jača, širokim ispoljavanjem svoje individualne volje nasuprot volji drugih, nametnutoj mu spolja. Do toga nije došlo odjednom, niti se to desilo istovremeno u svim sferama života; izbor 1200. godine kao prekretnice zato je proizvoljan, ali nadam se da ću, u onome što sledi, moći da ga opravdam, i postići ću svoj cilj ako uspem da se izborim sa ona dva apsurda – idejom o srednjem veku i idejom o renesansi – zbog kojih je, više nego zbog bilo čega drugog, razumevanje našeg sadašnjeg vremena ne samo zamračeno, već i učinjeno direktno nemogućim.

Napuštanjem tih formula, koje su samo dovodile do beskrajnih grešaka, ostaje nam jednostavan i jasan pogled, da je cela naša civilizacija i kultura današnjice delo jedne određene rase ljudi, tevtonske.* Neistina je da su tevtonski varvari izazvali takozvanu „noć srednjeg veka”; ta noć je pre usledila nakon intelektualne i moralne propasti bezrasnog haosa čovečanstva, koji je bio čedo umirućeg Rimskog carstva; da nije bilo Tevtona, večna noć bi zavladala svetom; da nije bilo neprestanog protivljenja netevtonskih naroda, onog ogorčenog neprijateljstva prema svemu što je tevtonsko, a koje još nije iščezlo u rasnom haosu koji nikad nije prestao da postoji, došli bismo do stepena kulture sasvim drugačijeg

*Tim imenom obuhvatam razne delove jedne velike severnoevropske rase, bilo “tevtonske” u užem tacitovskom smislu te reči, ili i Kelte i prave Slovene – videti poglavlje VI. za detalje.

od stepena kojem je svedok 19. vek. Jednako je neistina da je naša kultura renesansa helenska i rimska; tek posle rođenja tevtonskih naroda bila je moguća renesansa prošlih dostignuća, a ne vice versa; i taj rinascimento, kojem nesumnjivo mnogo dugujemo jer je obogatio naš život, ipak je i kočio koliko je i unapređivao, i skrenuo nas zadugo van našeg sigurnog kursa. Najmoćniji kreatori te epohe – jedan Šekspir, jedan Mikelanđelo – ne znaju ni reč grčkog ili latinskog. Ekonomski napredak – osnova naše civilizacije – dešava se u suprotnosti sa klasičnim tradicijama, i u krvavoj borbi protiv lažnih imperijalnih doktrina. Ali najveća greška od svih je pretpostavka da su naša civilizacija i kultura samo izraz opšteg napretka čovečanstva; ni jedna jedina činjenica u istoriji ne podržava to rašireno verovanje (što mislim da sam ubedljivo dokazao u devetom poglavlju ove knjige); u međuvremenu nas ta prazna fraza zaslepljuje, i gubimo iz vida po sebi očitu činjenicu – da su naša civilizacija i kultura, kao i u svakom pređašnjem i svakom drugom savremenom slučaju, delo određenog, individualnog rasnog tipa, tipa koji ima, kao sve individualno, velike darove, ali i nepremostiva ograničenja. I tako naše misli plove okolo u beskrajnom prostoru, u hipotetičkoj „humanosti”, i mi prolazimo ne primećujući ono što je konkretno predstavljeno i što jedino utiče na bilo šta u istoriji – jasno određenu individualnost. Otuda opskurnost naših istorijskih grupisanja. Jer ako povučemo jednu crtu kroz godinu 500-tu, a drugu kroz godinu 1500-tu, i zovemo tih hiljadu godina Srednjim vekom, nismo secirali organsko telo istorije kao stručan anatom, već smo ga presekli napola kao mesar. Osvajanja Rima od strane Odoakra i Ditriha Bernskog samo su epizode u onom ulasku tevtonskih naroda u istoriju sveta koji je trajao hiljadu godina; ona  odlučna stvar, naime ideja o nenacionalnom svetskom carstvu, daleko od toga da je tim ulaskom dobila smrtonosni udarac, dugo je crpela nov život iz intervencije tevtonskih rasa. Dok je, dakle, 1. godina – (približan) datum rođenja Hristovog – datum koji se uvek pamti u istoriji čovečanstva, čak i u pukim analima događaja, 500-ta godina nema nikakve važnosti. Još je gora 1500-ta godina, jer ako povučemo liniju kroz nju, povlačimo je pravo kroz sredinu svih svesnih i nesvesnih nastojanja i razvoja – ekonomskih, političkih, umetničkih, naučnih – koji obogaćuju naše živote danas, i kreću se dalje ka još dalekom cilju. Ali ako insistiramo da zadržimo ideju „srednjeg veka”, postoji jedan lak način da se reši taj problem; dovoljno je prepoznati da se mi, sami Tevtoni, zajedno s našim ponosnim 19. vekom, koprcamo u onome što su stari istoričari zvali „Srednjim vekom” – pravim „srednjim vekom”. Jer prevlast Privremenog i Prelaznog, skoro potpuno odsustvo Određenog, Potpunog i Uravnoteženog, obeležja su našeg vremena; mi smo „usred” jednog razvoja, daleko od početne tačke i verovatno još daleko od cilja.  

Ovo što je rečeno može, u međuvremenu, opravdati odbacivanje drugih podela; moje ubeđenje, koje nisam izabrao proizvoljno, već težeći da prepoznam jednu veliku osnovnu činjenicu celokupne moderne istorije, razumeće se proučavanjem celog ovog dela. Ipak, ne mogu da ukratko na navedem neke razloge zašto sam izabrao 1200-tu godinu kao podesan središnji datum.

(nastaviće se)