Deo iz spisa GNOZA UMA
Gnoza je Znanje ali ne racionalno znanje o prirodi raznovrsnih umetnosti i nauka za koje se znalo tada ili u današnje vreme. Na ovu „buku reči“, na ova raznovrsna znanja o pojavama stvari i tašta mišljenja sledbenici Istinske Nauke i Čiste Filozofije gledali su rezignirano, dok su se oni među njima, koji su još bili iskušenici, odnosili prema tome sa još manje trpeljivosti, izjavljujući da ostavljaju takve stvari „Grcima“; jer „Egipćanima“, naravno, ništa osim mudrosti nije moglo biti dovoljno.
Barem ovako se izražava jedan od slabije upućenih urednika jedne od zbirki naših beseda. Za njega je Egipat bio Sveta Zemlja a Egipćani Odabrana Rasa, dok su Grci bili skorojevići i površni rasuđivači. S druge strane, Jevrej slične prirode iz tog perioda nazvao je „Egipat“ telom, dok je Judeja bila Sveta Zemlja, Palestina Obećana Zemlja a Izrael Odabran od Boga; i tako se ta igra veselo nastavila, i nastavlja se do danas.
Međutim, pravi pisci beseda razumeli su drugačije. Gnoza je za njih iznad svih razlika na osnovu rasne pripadnosti; jer Gnostik je upravo onaj ko se ponovo rodi, regeneriše u Rasi, Rasi istinskih ljubitelja Mudrosti, Srodstvu po Božanskom Očinstvu. Za njih Gnoza započinje Znanjem o Čoveku i na kraju usavršavanja dovršava je Znanje o Bogu ili Božanska Mudrost.
Ovo Znanje bilo je mnogo drugačije od znanja ili nauke o svetu. Međutim, ovo drugo ne bi trebalo da se prezire jer sve stvari su, u skladu sa našim gledištem, istinite ili neistinite. Ako naše stanovište ima središte u Istinitom, sve stvari se mogu tumačiti u njihovom pravom značenju, a ukoliko zalutamo u pogrešno, sve stvari, čak i one najistinitije, za nas postaju obmanjujuće.
Gnoza počinje, nastavlja se i završava spoznajom sopstva, odrazom Spoznaje Jednog Sopstva, Sve-Sopstva. Stoga, ako kažemo da je Gnoza nešto drugačije od nauke o svetu, mi ne mislimo da ona bilo šta isključuje, već samo da smatra sve umetnosti i nauke ljudi nedovoljnim, nedovršenim, nesavršenim.
Uistinu, svima je sasvim očito da su se pisci trismegističkih traktata prilikom iznošenja svojih neposrednih saznanja o postojećim stvarima i prilikom izražavanja živih ideja koje su se iznedrile iz njihovоg srca i glavе poslužili filozofijom, naukom i umetnošću svog doba. Činjenica da su to učinili je, zaista, jedna od priča o njihovom trudu jer su time velike istine unutrašnjeg života doveli u dodir sa razmišljanjima svog vremena.
Međutim, uvek postoji opasnost u svakom sličnom pokušaju; jer dok uključujemo velika neposredna saznanja duše i otkrivenja uma u svakodnevna mišljenja, mi srazmerno tome činimo da izlaganje misterija napusti prirodu spisa i da padne u promenljiva poimanja prolaznog. Čovekova nauka se stalno menja, i ukoliko iznesemo takve letimične poglede na postojane ideje i žive istinitosti Gnoze do kojih možemo doći u nestalnim oblicima nauke koja evoluira, možemo, uistinu, učiniti mnogo kada bismo u našem vremenu popularizovali svoj pogled na misterije, međutim, dani koji će doći optužiće nas da odevamo Lepotu Istine u rite u poređenju sa lepšom odećom njihovih unapređenih mišljenja.
Dokumenti koji su sačuvani iz skriptorijuma trismegističke tradicije dela su mnogih ruku i mnogih umova. Nekada su toliko tesno povezani sa naukom tog vremena da se trenutno mišljenje dvadesetog veka okreće od njih uz osećanje potcenjivačke nadmoći; s druge strane, oni neretko ostaju na stazi jasnog rasuđivanja i nude nam nezaprečen pogled na vidike horizonta Istine. Međutim, čak i kad se najpažljivije drže predstava o svetu i spoznaja o čoveku svog vremena, oni nisu bez draži jer može biti da su po svojim predstavama o živoj prirodi – suštoj suprotnosti naših savremenih mišljenja koja se zasnivaju na mrtvoj prirodi – u pogledu nekih stvari čak i bliži istini nego što smo mi u ovom toliko hvaljenom dobu vrline i prosvećenosti.
Bilo kako bilo, postoji mnogo primera čistog i jasnog razmišljanja u logosima ili svetim besedama, razgovorima ili kazivanjima Škole, a jedan od najprivlačnijih elemenata čitave discipline je činjenica da se učenik ohrabruje da razmišlja i ispituje. Rasuđivanje se veoma cenilo; pravilna upotreba rasuđivanja ili, da kažemo, pravilnog rasuđivanja a ne njegovog falsifikata, bila je najdragocenije oruđe za spoznavanje čoveka i kosmosa i sredstvo za samoostvarenje u to Najviše Dobro koje je, među mnogim drugim nazivima uzvišenog dostojanstva, bilo poznato kao Dobri Um ili Božji Razum (Logos).
Čitava teorija o postignuću uslovljena je time što je čovek u telu, duši i umu svet za sebe – mali svet, istina, dokle god je voljan da igra ulogu „povorke Usuda”, međutim, njegova Sudbina je veća od tog Usuda, ili, da kažemo, njegova Nesvesnost je Usud, njegova Svesnost biće njegova Sudbina. Čovek je mali svet, mali u smislu da je ličan, pojedinačan, zaseban, međutim, svet za sve to – monada. A sudbina čoveka je da postane Monada nad monadama ili Božji Um – sam Kosmos, ne samo kakvim ga opažaju čula kao sve što jeste, i ono što se kreće i ono što se ne kreće, što je Veliko Telo i Velika Duša stvari, već i kakvim ga pojmi um, kao tu Pojmljivu Veličinu nad svim veličinama, Ideju nad svim idejama, Um i Rasuđivanje Samog Boga, Njegovog Samostvorenog Sina, Jedinorođenog, Voljenog.
Na ovoj transcendentnoj činjenici nad činjenicama zasniva se čitava disciplina i metod Gnoze Uma. Misterija nad misterijama je Čovek ili Um, ali ne bi trebalo da se shvati kako se ovim imenovanjem Misterije isključuju Duša i Telo. Um je Lice nad licima, Prisustvo nad svim prisustvima. Vreme, prostor i uzročnost uslovljavaju Um, međutim, ovaj Um, Istinski Čovek, nije um koji robuje uzročnosti, prostoru i vremenu. S druge strane, upravo je taj um koji robuje, ta „povorka Usuda“, to „obličje sluge“, ono što je pojava koja skriva potencijalnost da postane Sve, Eon, Prisustvo – to jest Održavanje svega sadašnjeg u svakom trenutku i u svakoj tački prostora i svakog trenutnog uzroka-i-posledice u Nedrima Usuda. Istina je da se u oblasti mišljenja telo, duša i um čine zasebnim i odvojenim; njih čovek drži odvojenima kao fundamentalne kategorije svoje egzistencije, što i jeste pravilno jer su oni uslovi za izvan-postojanje, stajanje izvan Bivstva, to okruženje nepotpunosti – čija je dopuna ili ispunjenje ekstaza kojom čovek izlazi iz svojih ograničenja da bi se sjedinio sa Sobom i tako dosegao to Zadovoljenje i Ispunjenje koje Gnostici nazivaju Pliroma kada se ono postavi naspram poimanja prostora, Eon kada se postavi naspram predstave o vremenu i Dobro kada se naspram njega stavi predstava o Usudu.
Međutim, Bivstvo je Troje u Jednom, Um, Duša i Telo – Svetlost, Život i Supstanca koji večno egzistiraju zajedno i koji su podjednaki.
Odatle sledi da onaj ko bi želeo da bude Gnostik ne sme da nepromišljeno unutar sebe rastavi misteriju tri Saradnika, Tri Sile ili Božanskog Trojstva. Cilj njegovog nastojanja da dovrši Sveti Brak unutar sebe gde se Troje moraju „venčati” kako bi stvarali; da bi tako mogao da se sjedini sa svojim Najvećim Sopstvom i postane jedno s Bogom. Telo, duša i um (ili duh, jer u ovoj Gnozi duh je često sinonim za um), svi moraju blisko sarađivati na ostvarivanju pravednosti.
Telo čoveka mora se smatrati svetim hramom, svetilištem Božanstva – najčudesnijom Božjom Kućom koja postoji, mnogo lepšom od najlepšeg hrama koje su podigle ruke čoveka. Jer ovaj prirodni hram, koji je Božanstvo stvorilo da bi u njemu boravili Njegovi voljeni sinovi, kopija je Velike Slike, Hrama Vaseljene u kojem prebiva Sin Božji, Čovek.
Svaki atom i svaka grupa atoma, svaki ud, zglob i organ postavljeni su u skladu sa Božjim Planom; telo je slika Velikog Pečata, Nebesa-i-Zemlje, muškog-i-ženskog u jednom.
Prevod: Vojislav Ilić
IZLAZI IZ ŠTAMPE DO 25. MAJA 2025. GODINE!