SILAZAK U DONjE SVETOVE 1

Zar bi neko pomislio kako je moguće da ljudi uživaju u kičenju poput leptira a zanemaruje Nebesa? Da to ne viđamo svakodnevno bilo bi zaista neverovatno. Više se raduju komadu zlata nego Suncu; i uzimaju nekoliko malih blistavih kamenja nazivajući ih draguljima. I dive im se jer blistaju poput zvezda, providni poput vazduha i bistri poput mora. Ali same zvezde, koje su deset hiljada puta korisnije, veće i slavnije, oni zanemaruju. Ni sam vazduh ne cene, iako vredi više od svih bisera i dijamanata u deset hiljada svetova. I Božje delo, tako božansko zbog svoje dragocene i čiste providnosti, bagatelnim smatraju iako svi svetovi ne bi vredeli ništa bez takvog blaga. 

(… iz Prve stotine /pesma broj 34/, Tomas Trahern, u mom prepevu)

Da bi ostvario optimum svoje raskošne persone, čovek menja okolnosti u biosferi prilagođavajući ih svojim prohtevima; međutim, njegovim delovanjem narušava se ravnoteža u biosferi ustanovljena tokom mnogo hiljada godina; sila koja uspostavlja novu ravnotežu ugrožava i samog čoveka jer je on samo deo ukupnih odnosa u biosferi. Svaki pojedinac živi u svom mehuru uobrazilje i teži da postvari personalni optimum u okviru zatečenih društvenih datosti, pri tom uopšte ne sagledavajući da njegov vektor personalnog delovanja, zajedno sa milijardu drugih jednako usmerenih vektora personalnog delovanja, narušava ravnotežu u biosferi, potpuno nesvestan da time mobiliše totalitet neslućeno moćnih sila u biosferi čiji vektor delovanja teži uspostavljanju nove ravnoteže, pri čemu ona razorno deluje na ukupni život biosfere, uključujući i čovekov.

Naučnik bi sve to izrazio impersonalno, terminima fizike, čime bi prikrio stvarni uzrok velikih poremećaja u biosferi. Svagdašnji čovek je naučio da kad stane na grablje, istog časa ga motka od grablji tresne po nosu. Samo u takvoj situaciji on sagledava uzročno-posledični sled stvari, to jest, ako se dešava trenutno i očigledno. Ne retko, on psuje grablje kao da su one krive što su ga tresnule po nosu, a uglavnom ih sam ostavi tamo gde ne bi trebalo da budu. One, pak, suptilnije uzročno-posledične odnose on i ne sagledava, niti ima sposobnost da ih sagleda. „Neko radi loše stvari i remeti mi život“, njegov je domen razmišljanja. Ili: „Priroda je načisto poludela! Ne znam šta se ovo dešava? Zašto naučnici nešto ne preduzmu da vrate stvari u normalu?“ Međutim, iz dana u dan, tokom decenija svog života, on svakog trena teži tome da postvari optimum svoje raskošne persone u okviru zatečenih društvenih datosti, zajedno s milijardama istovetnih personalnih volja i težnji. Ako bih se malo udaljio od ove pojave, i posmatrao je umom naučnika, nametnula bi mi se predstava mehaničkog ljudskog stvorenja potpuno uslovljenog svojim mehurom uobrazilje.

Zamisliću sad situaciju koja se razvija i usložnjava sa ustoličenjem Bogorazuma na presto sveta. Po logici stvari, staroj oveštaloj logici, taj Bogorazum će raditi u interesu i na korist svih navedenih personalnih težnji da postvare svoj optimum, jer zašto bi u protivnom bio ustoličen. Podsetiću se da će taj Bogorazum „nadmašiti inteligenciju svih ljudi zajedno“, dakle, u apsolutnom odnosu. Pa ako je tako – radi, brale, za mene! Zar neće svako za sebe imati delić tog Bogorazuma? Platiš sitne novce i „tvoj duh iz boce“ vredno će raditi za tebe. Bajke postaju stvarnost! A biosfera? Obuzdaće je Bogorazum! Ukrotiće je i postaviti na svoje mesto, to jest, da bude pokorno u službi ljudskih prohteva. Biće to trijumf čovekove volje! Ni svi nebeski bogovi, makar se udružili zajedno, neće moći da se suprotstave našoj titanskoj snazi – ni Oziris, ni Zevs, ni Ahura Mazda, ni Odin, ni Jehova, ni Krišna, ni Hrist, ni Buda, ni Alah… „Položite oružje i mirno se predajte moćima našeg Bogorazuma! Uskoro će Njegova Svetost postati vladar Neba!“

Zamislimo sad da ova transhumana, transpersonalna moć radi za čoveka tako što će odmenjivati njegove ukupne snage sa ciljem da mu postvari najdublje težnje ka personalnom optimumu. Kakve posledice mogu da nastanu iz takvih pretpostavki? Svakako da svagdašnji čovečuljak ne može to ni da zamisli jer su posredi posledice iz sedme dubine skrivenih činilaca, ali zato nisu manje stvarne. Da slikovito predstavim ovu posledicu poslužiću se karikaturom: čovečuljak se valja u blatu sladostrasno grokćući, a mesar, sa isukanim nožem, ide ka njemu da ga ritualno žrtvuje za trpezu demonskih sila.

Šta ovde zapravo nije u redu? Kod čovečuljka se pojačava želja u volumenu, a umanjuju mu se, do iščeznuća, sposobnosti. On je sad vladar kome posluga, po zapovesti, obavlja posao. Došli smo do tog stepena „razvojne evolucije“ da oruđe razmišlja za nas, i obavlja posao za nas. Uzmimo, recimo, polje umetnosti kao primer, gde slikar ili vajar koristi alatke da ostvari svoju umetničku zamisao, ali im ne izdaje komandu da umesto njego to urade. Imamo primer španskog slikara Hajmea koji je slikao rukama i nogama, bez upotrebe alatki. Možda to nije primer velike umetnosti, ali je moćna poruka da čovek tvori umetnost, a ne čine to alatke. „Ja sam umetnost!“, kaže on na svoj način. Znači, umetnost proishodi iz čovekove najdublje biti i pregnuća. Ako to čini alatka, transpersonalna moć, tad čovek gubi sebe i postaje prase koje se valja u blatu, ili, još gore, spušta se u adske predele i stapa sa avetima demonskih ravni.

Ako poslušamo pesnika, nećemo izgubiti sebe:

Nikad zaista ne uživaš u svetu dok more ne poteče tvojim venama, dok se ne odeneš nebom i krunišeš zvezdama, i ne smatraš sebe jedinim naslednikom celog sveta – i više od toga, jer su u njemu ljudi koji su jedini naslednici kao i ti. Dok ne budeš pevao, radovao se i veselio u Bogu kao bednici u zlatu i kraljevi u žezlu, nikad nećeš zaista uživati u svetu.

(… iz Prve stotine, pesma 38, u mom prepevu)