FAETONTOV LET 3

I

U orbiti naš um srećan, smeli.

beznadežno gradi dom od sene.

Žive ljudi, zveri i anđeli

od loptaste napetosti njene.

Mi još nismo ni začeli dete,

a već njemu pod nekretnom nogom

svijena u nikud opna krete

ka orbiti kružnim putem strogo.

II

Ne ropće nam krv za tobom, dome

al’ zija u budućnost praznina

jer zemaljsko postavlja zemnome

granicu na zemlji, bez razlika.

Svoj u znoju, majci se priviđa

četvoropreg konjski, red znamenja,

Faetont i zaprega mu riđa

i grimizne kule od kamenja.

III

Al’  prostranstvo u vremena dlane

stisnućemo sa visokog plašta,

shvativši da od krune probrane

skuplja biva zvezda siromaštva.

Siromaštva, i brige dok ima,

za nevedrim hlebom u povesti

račune sa tuđim sazvežđima

na materi zemlji ćemo svesti.

(Orbita, Arsenij Tarkovski, u prepevu Vladimira Jagličića)

Mladi Faetont smatra, budući da se sve u tehničkom pogledu što je dosad zamislio i postvarilo, dakle, sve o čemu je maštao on je i materijalizovao, od točka do rakete, tako će isto, smatra on, dostići i brzinu svetlosti. Jer tehnički um njegov nema granice! Postoji neka tajna sprega između njegovog uma i kosmičke prirode, jer i sam kosmos je cosmos tehnos, tako on veruje, te se svi zadaci, ma koliko bili složeni, na kraju uspešno reše, pa zašto onda ne bi i ovaj zadatak.

Navedeno razmišljanje mladog Faetonta veoma mnogo liči na razmišljanje koje je izneo Manilije u spisu Astronomika. Pa se čak uklapa i u definiciju „zverske filosofije“, kako je ovu imenovao Rembo, po svojim krvavim tragovima na Zemlji. Istrebljivač svega nedostojnog i mizernog života. I pored toga, on ushićeno klikče:

„Kolonizovaćemo kosmička prostranstva! Za našu nauku ne postoje granice! Tvorićemo bogove u kosmosu da organizuju stvari umesto nas! Postaćemo i kosmokratori i kosmotvorci ujedno!“ 

Usvojeno je stajalište da je čovek biće tehnike, i da je to njegova sui generis. Dakle, čovek je homo tehnicus! I njegova evolucija hvata taj pravac stapanja sa mašinom i uranjanja u cosmos tehnos. Dublje gledano, ovo je učenje o praznini, o bezsuštastvenosti. Čovek se više ne određuje prema duši i srcu, nego prema operativnosti njegovih iskoristivih parametara, gde glavnu reč imaju pojmovi i definicije različitih naučnih disciplina. Znači, čovek je složen objekat, a određuju ga pojmovi i definicije. Može da bude mnogo toga, a može i da ne bude ništa. A sve više se svodi na ništa, na prazninu. To je „naučni čovek“, istrebljivač, kako ga je imenovao Rabindranat Tagore.

A Božji čovek, čovek Prirode i majke Zemlje, čovek duše i srca, mrtav je. Kao što kaže pesnik Vladislav Kušan:

Ni u vinu više nema nade

A pesma ne može da nas spase.

Gasi sveću, sklopi Sveto pismo,

Mi smo mrtvi a umrli nismo.

To znači da je duša ubijena, te je stoga današnji čovek obezdušen, živi mrtvac. Kako to izgleda vidimo po sebi i svom okruženju. Unutrašnja praznina i praznina u svetu. Večito lutanje ukletnika po kosmičkom bespuću. I večita nigdina! A Faetont vežba uzlet… Ali svaki uzlet, po dosadašnjem iskustvu, ima svoje prizemljenje. Ponekad i pogibeljno.

Ako nema duše, nema ni Boga. Ako nema Boga, nema ni suštine. Čovekova nauka se zasniva na zabludi. Otud i naše neprestano bludničenje. Da bismo dosegli zvezde moramo da uništimo svoju kolevku. No uništenje sopstvene kolevke ne znači i recipročno dosezanje zvezda. Ako uništimo kolevku, koju već uništavamo, a ne dosegnemo zvezde, uništićemo i sebe, koji već smo mrtvi a umrli nismo. Tako bi izgledao novi Faetontov pad.

Pesnik je ovo sagledao i zato poje:

Siromaštva, i brige dok ima,

za nevedrim hlebom u povesti

račune sa tuđim sazvežđima

na materi zemlji ćemo svesti.

Možemo li se iz bespuća ponovo vratiti učenju o Bogu i spasiti dušu? Da li je mogućnost povratka praizvoru zauvek zapečaćena? Čovek je proklet. Kad se odmetne od istine, on zaluta u lavirint ništavila. Grabe ga sopstvene himere uma i odvlače u tamu. Tezeja je izbavila Arijadna. Ali savremeni čovek nije Tezej, niti je žena odana Arijadna. On je Faetont, a žena je ljuta ambicija oličena u Klimeni.

Završiću ovo razmatranje jednim navodom:

„Objektivnu savest, volju, svest i individualnost zamenjujemo filozofijom, psihoanalizom, naukom, umetnošću, književnošću, verskim sektama, sportom itd. Mi smo kao Amundsen u dirižablu nad Severnim polom, čiji kompas pokazuje na sve strane umesto na jednu. Niko od nas nije svestan smera u kome treba da ide. Nalazimo se negde u prostoru i primorani smo na kretanje. Krećemo se samo u smeru koji odobravaju ljudi oko nas – otuda pouzdanje u društvene konvencije, moral i ideale. To je pragmatičan dogovor.“
– ALFRED ORADž (1873-1934), britanski filozof i učenik G. Gurđijeva