PODNEVNI SUMRAK 3
Smejem se kad čujem da je riba u vodi žedna.
Zar ne vidiš da je onaj Stvarni u domu tvom,
a ti od šume do šume neumorno lutaš!
Istina je ovde! Idi gde hoćeš, u Benares
ili u Maturu, ako svoju dušu ne možeš
da nađeš, svet je za tebe nestvaran.
(Reč i oblik, izbor pesama, Kabir, u prepevu Nine Živančević)
Znači, da se nadovežem na ono poslednje rečeno iz prošlog razmatranja, čovek, zastupnik ‘zverske filosofije’, smatra da će mu doktrina racionalizma doneti ključnu prednost u njegovoj kosmičkoj odiseji. To što je iz restriktivne, dogmatske i redukcione krajnosti ova civilizacija otišla u drugu krajnost, a to su totalitarne slobode, ili liberalni apsolutizam, nije nimalo čudno zato što, kako sam više puta u ovom ogledu isticao, jedna krajnost iz sebe porađa svoju suprotnost. Danas je racionalizam đavolja rabota kao što je ranije to bila dogmatska vera.
Mi više ne stojimo sa osloncem u sebi, u sopstvenom biću, zato što smo izgubili stojišnu tačku, uporište u svom jezgru, a prigrlili smo nekakvu učenost, gomile teorija, doktrina, ideologija, hipoteza, definicija, „učenih“ razglabanja, guglanja, pomodnih trendova, a danas se euforično hvatamo pomoći veštačke inteligencije jer nam navodno olakšava posao i skraćuje nam put da stignemo do nekakvog cilja.
Međutim, izgubili smo spoznaju o tome da je istinito jedino ono što sami izatkamo iz svoje duše, iz svog bića, iz svoje pameti, dok je sve ostalo patvoreno i mrtvo. Kad jedinka osvesti nepobitnu činjenicu da samo ona jeste u celoj vaseljeni nezamislive množine bivstava, da jeste po svojoj suštini i jezgru, celim svojim bićem, i da iz sebe i po sebi ima svrhu postojanja, tad će sve dobiti smisao i značaj. Ona je tad početak i kraj svake istorije, alfa i omega celokupnog bivstva. Dok stoji uspravno, izrasla iz svog snažnog jezgra, ona isijava iz sebe zrake što obgrljuju celokupno bivstvo toplinom i blagošću. Oni donose proleće života u postojanje obnavljajući njegove istrošene snage i sve opet buja, zeleni, cveta u raskoši divotnih boja, dok vaseljenom odjekuje oda radosti. Da, jedinka koja stasava iz svog jezgra organski je povezana sa sveukupnošću koja pulsira u njoj kao drugo srce, i kroz njene vene kolaju vaseljenske reke navršene zamecima života, okeani mogućnosti plave njen um, a iz zvezdanih jata iskričavo odbleskuje nadnebeska mudrost hraneći njen duh. I tada jedinka deluje iz svog zdravog i oplemenjenog nagona kao dete vaseljene, kao dete Neba i Zemlje, Sunca i Meseca, Boga oca i majke Prirode, celovita u svom biću kao što je celovita istinska ljubav. I tad neće više biti slomljenih muškaraca i žena, zabludelog ljudskog stada, lutanja kroz pustinju života, nego će zdravlje i snaga, krepkost i radost isticati iz sopstvenog jezgra. I žene će biti Marjane a muškarci Urvani, potpuni i siloviti u svojoj prirodi.
Takva jedinka uči se od mudrosti kako da razvije svoje najdublje sklonosti. Jer ona se tad posvećuje u tajnu nauku koja će joj izobraziti tu najdublju sklonost, a ne u onu što će je ugušiti, zatomiti, zatreti. I kad ispeče „zanat“, kad dobije „majstorsko pismo“, ona, kao što rekoh, podmlađuje svet novim pupoljcima iz kojih izniču zeleno lišće, cvetovi i jedri plodovi. Ovaj zanat proizvod je mudrosti, a kakva je to mudrost saopštava nam Volt Vitmen u svojoj Pesmi o slobodnom putu:
Mudrost se ne prokušava u školama.
Mudrost ne može jedan, koji je ima, dodati drugome, koji je nema;
mudrost izvire iz duše, nedokaziva je, svoj je vlastiti dokaz,
važi za sve stupnjeve, i predmete, i svojstva, i mirna je; ona je izvjesnost o zbilji i besmrtnosti stvari
i o savršenstvu stvari;
nešto postoji u toku pojave stvari što nju izvabljuje iz duše.
Sada ponovo ispitujem filozofije i vjere.
One možda važe u dvoranama za predavanje, ali se ne drže pod prostranim oblacima ili uzduž krajolika i rijeka tekućica.
Ovde je čin spoznaje;
ovdje se sračunava čovek – on uviđa ovdje što on sadrži u sebi,
prošlost, budućnost, uzvišenost, ljubav – ako vas oni nemaju, vi nemate njih.
(u prepevu Tina Ujevića)
S druge pak strane, industrijalizacija ili fabrikovanje umova tvori jalovinu, taštu doduše ali zato više toksičnu, koja otuđuje čoveka od sopstvenog bića. On više ne doživljava sebe izvorno, u srećnom subivstvu sa svojim okruženjem, već gleda na sebe iz zatrovane i zamućene svesti duboko nezadovoljne i nesrećne persone raspete na krstu društvene pravednosti.
No, čovek sam sebe gradi, oblikuje, stvara. Na život deluju četiri sile: sudbinskа, naslednа, temporalnа, kao i mundane okolnosti. Kad osvesti da se koreni na nebu, kad to shvati, sve sile i sva iskustva koja su ga snašla, dobra i loša, koristi za samoizgrađivanje. Ne putem konvencionalnog obrazovanja, diploma, doktorata, politike, veza, novca, itd, nego duhovnim uvidom u srž stvari. Jer svaka jedinka ima svoj put kojim hoda iz života u život. Ako ga pronađe, ako ga osvesti, budi se za viši naum.
Da ponovim, kao zaključak, pesnikove reči s početka ovog razmatranja:
Istina je ovde! Idi gde hoćeš, u Benares
ili u Maturu, ako svoju dušu ne možeš
da nađeš, svet je za tebe nestvaran.