Pohvala knjizi

Sve teme koje sam razmatrao u ovom ogledu, kao i sam ogled u celini, nisu nikakav politički program, pamflet, deklaracija o pravima čoveka, društveno angažovanje, nikakav apel kolektivnom biću, niti, sačuvaj Bože, išta tome slično, već je u pitanju pohvala knjizi i telalenje duševnom biću, čoveku, pojedincu, individui, da svrati pogled na svetsku književnu i duhovnu baštinu, da zastane kraj vrela žive vode i utoli žeđ za nebeskom mudrošću koja se u njima sadrži kako bi ostvario sebe.

Stoga se ovaj ogled zasniva na sledećoj postavci:

Svaka ljudska jedinka nosi u sebi zametak kosmičkog čoveka. U drevnoj epohi svaki čovek je bio tog soja, ali je tokom vremena, kvareći se, postao majušno i trošno biće. Naime, gradijent duhovnih sposobnosti, ako ga uzimamo kao bogoprožetim u drevno doba, drastično opada kako idemo prema savremenom dobu, počev od kosmičkih vizija, teogonija, oda, himni, mitova, bajki, te poznavanja božanskog jezika, ispoljenog u obliku nebeskih simbola, kao što su astrologija, kabala, sveta geometrija, aritmetika, alhemija, itd., do dekadencije oličene u empirijskoj nauci i tehničkim veštinama, pa nadalje ka veštačkoj inteligenciji i robotici, koje u osnovi znače samonegaciju i samoporicanje čoveka.

Dok je nekadašnji čovek bio stanište Boga i obdaren božanskim sposobnostima, današnji čovek je stanište ega, samovolje i taštine.

Jer, smer savremenog kretanja odvija se od unutrašnjeg, duhovnog, ka spoljašnjem, čulnom.  Sa ospoljavanjem bića dolazi do opadanja duhovnih sposobnosti iz prostog razloga što je prenos božanskog znanja otežan zbog sve manjeg broja onih koji ga traže. Čovek se udaljava od božanskog života, a prožima se čulnim. Na taj način dolazi do zaborava na duhovne darove koje je dobio od uzvišenih učitelja.

Čovekova nauka je zasnovana na empirijskoj spoznaji forme, a ne suštine, spoznaji dela, a ne celine, i ta saznanja su kvantitativna i statistička. Stoga čovek, budući da je ubio boga u sebi kako bi ustoličio sebe kao boga, projektuje pustoš i smrt u svetu, pri čemu doživljava kosmos kao hladan i tuđ, kao konačnu smrt postojanja i sveg života, kao stihijsku i besmislenu igru materijalnih sila koje postoje zarad sebe samih.

Od tog vremena on doživljava svet kao sumu delovanja slepih sila, koje može da organizuje i usmerava razumom. Osnovni metod saznavanja postaje indukcija, a procesi u prirodi mehanički. Čovek je apstraktum, apstraktna jedinica, koja se organizuje kao skup jedinica, kao masa. U tu svrhu se koristi statistička naučna disciplina. Dakle, ništa u svetu nije inteligentno, osim čoveka. Ispravnije rečeno, osim izabranog tipa čoveka, a to je naučnik. Nakon usvajanja teorije evolucije, čovek se posmatra kao karika u evolutivnom lancu, to jest kao nešto što još uvek nije, već bi trebalo da postane, kao prelazni oblik ka onom što bi trebalo da bude.

Otud se pojavljuju pseudo spiritualna učenja po kojima će materijalna ravan postojanja u procesu kosmičke evolucije, ili ulaskom u eru Vodolije, tokom vremena postajati sve eteričnija, da bi se na koncu oduhovila i uzdigla na božansku ravan. Međutim, od večnih vremena postoje planovi na kojima egzistiraju raličite klase bića, na kojima se ispoljavaju različite forme, razredi, vrste. Ti planovi su nepromenljivi. Reč je o svojevrsnim miljeima, precizno dizajniranim da odgovaraju nameni bića na toj ravni postojanja, koje su u neposrednoj vezi sa karmom i reinkarnacijom. Tačnije rečeno, oni predstavljaju karmička stanja duše. Stoga ne postoji duhovna evolucija, već duhovno podvižništvo. Materija nikad neće preći u duh putem transformacije. Ne postoji niži plan koji će preći u viši. Postoje suptilniji planovi, sfere, dimenzije, kosmosi u kosmosu, ali nema mogućnosti da se grubo putem evolucije transformiše u suptilno. Uvek će biti grubog, sirovog, neotesanog, elementarnog; uvek će biti nižeg i višeg, prostog i složenog, fizičkog i etarskog, itd. Proces bića kreće se od nižeg ka višem, ali i od višeg ka nižem, naime taj proces je dvostran. Duše degradiraju, padaju sa više lestvice na nižu, kao što se i mnoge uzdižu sa  niže lestvice na višu. Grubo, čulno, stanje bivstva poseduje svoju realnost i ima privlačnu silu za koju prianjaju brojne duše. Ali i suptilno stanje bivanja takođe ima svoju realnost i za njega prianja određeni broj duša, premda daleko manji, zato što ta lestvica realnosti zahteva mnogo veći duhovni, mentalni i voljni napor. Stoga božanska ravan deluje kao potencijalnost, kao nadahnuće ka podvižništvu oduhovljenja strasne, putene i grube prirode, što je celovekovna disciplina s obzirom na to da je duša sklona da podlegne iskušenjima, ali se ono ne može iskoristiti kao čovekovo oruđe zarad promene strukture stvari u pravcu njinog oduhovljenja.

Grubo stanje bivstva svojom ogromnom gravitacijom neodoljivo privlači duše u svoju ravan postojanja, te jedva da pokoja oduhovljena i snažna duša uspe da se odupre njegovoj magnetnoj sili. One potom postaju rasadnici duhovnih uzora preokrečući točak postojanja u smeru suptilnijeg stanja bića.  

Znači, čovek, bilo kao kolektivno biće ili jedinka, uvek će biti zatočenik ograničenih uslova postojanja bez obzira na razvoj nauke, tehnologije, političkih doktrina, itd., koje mu daju samo privid nadmoći spram nužde. Čak i ona učenja i one doktrine koje zagovaraju ispravljanje vekovnih nepravdi ugnjetavanja čoveka od čoveka, slabih od jakih, bezazlenih od lukavih, putem sistemskih društvenih promena, ekonomskog razvoja, višeg standarada života, građanskih inicijativa, obrazovnog programa, pravnih i zakonskih regulativa, samo su utopijske basne što se izokreću u svoju suprotnost – od oslobodilaca do tlačitelja. Sve one akcentuju društveni, kolektivni subjektivitet, dok se individua, jedinka, u tome potpuno izgubila kao u gustoj prašumi.

Jer, u samom jezgru bića deluju oprečne sile, pozitivna i negativna, jaka i slaba, dobra i loša; kad jedna od njih preovlada, određuje nam ličnu sudbinu. Samo mudrost drži ove sile u ravnoteži i gospodari ličnom sudbinom, ali ona zahteva podvižništvo, Γνώθι Σεαυτόν, presazdavanje bića, rvanje sa sobom, želju, volju, i tada će se pojaviti „znak s neba“ u vidu podrške. Društveno biće čoveka, ζῷον πολιτιϰόν, može biti zadovoljeno tek kad se ono lično utemelji u svom jezgru, kad spozna svoju bit. U protivnom, svako učešće u političkom delovanju, građanskoj inicijativi, preuređenju zajednice, odvlači čoveka od njegove biti na stranputicu koja porađa gnev, nezadovoljstvo, razočaranje i nemoć. Ovo važi i za sve ostale oblike angažovanja koji nisu ništa drugo do igra opsene, maja.

Da zaključim, ovaj ogled upućuje na individualno samoostvarenje i neizbežno – Γνώθι Σεαυτόν. Stoga je on, kao što sam već rekao, pohvala knjizi, jer kad čovek sagleda sva ograničenja koja sam u njemu naveo i prigrli knjigu kao sadržateljku smisla, otvoriće mu se skrivene mogućnosti  rasta do iskonskih gorostasnih dimenzija, čime će povratiti svoju kosmičku prirodu.