CARSTVO NEBESKO SVETOG GRALA (II)

Izabela Kuper Oukli

Poreklo tradicije.—II.

„… Gralа, kroz sve vekove, čovek nikada neće spoznati, osim ako ga Bog pozove, jer njegovo ime samo Bog zna…“

Parsifal, prevod Vere Kolaković

„…moramo da pratimo istoriju Svetske Religije, kako kroz razvoj tajnih hrišćanskih sekti, tako i drugih velikih religioznih podela ljudskog roda; jer Tajna doktrina je Istina, ta izvorna religija joj je najbliža i sadržana u njoj uz najmanja iskrivljavanja.

Istina, naša istraživanja nas vode tamo-amo, ali mi nikada ne podvrgavamo besmislenom kritičkom poređenju sekte koje razdvajaju vekovi. Uvek treba imati na umu jedan jedini cilj svih naših napora – analizu religijskih verovanja, i definisanje njihovog porekla, sve do današnjeg dana.“ Blavacka (H. P.), Razotkrivena Izida, II, 431.

Sada je neophodno dodati još neke važne detalje pitanju porekla predanja o Svetom gralu. Naime, proučavaoci ne mogu da posvete previše pažnje najosnovnijem delu ovog istraživanja.

Već je rečeno da su mnogi nemački (1) i francuski pisci, u svojim revnosnim nastojanjima da dokažu da je predanje o Gralu mit, uložili napore da opovrgnu postojanje Кјota od Provanse, ali zahvaljujući pažljivim istraživanjima San Martea,(2) postoje tako ubedljivi dokazi o njegovom postojanju da više ne može biti sumnje u to; u pregledu, iz kojeg navodimo delove, on daje pažljiv rezime dokaza, pri čemu je detaljno proučio i Kjotovu Bibliju, koja je napisana kao osuda sveštenstva tog vremena i bezakonja Rimske crkve:

„Giot je, bez sumnje, bio učen čovek, monah i dvorjanin“, kaže San Marte, iz čijeg je članka načinjen sledeći sažetak.

Bio je prisutan 1162. godine u Majncu, na velikom sudskom zasedanju cara Fridriha I., gde je u velikom broju bilo i francusko plemstvo. Dalje nas uverava da je video hospitalce u Jerusalimu; obaveštenja koja nam daje u vezi sa vitezovima templarima u Siriji smatraće se svedočenjem iz prve ruke. Na istoku (3) je video jerusalimskog kralja Amarlika, koji je umro 1173. godine, u naponu svog života i slave. Ali 1147. godine bio je drugi, a 1190. godine treći krstaški rat… iz njegovog pisanja može se zaključiti da je putovao u Svetu zemlju, ne kao ratnik, već u pratnji jednog kneza ili barona, a saznajemo da je Giot takođe bio u manastiru Klervo,(4) i, štaviše, kada je pisao svoju Bibliju, nosio je crnu kapuljaču već više od dvanaest godina; stoga su se njegove optužbe zasnivale na ličnim zapažanjima, a ne na bilo kakvom pukom ogovaranju ili skandalu.

Giot se u ovom pisanju pokazuje kao čovek naučnog obrazovanja, prodornog uma, pronicljivog zapažanja i pun zajedljivog sarkazma. Njegova poređenja i primeri su oštroumni, on tačno poznaje Bibliju i navodi odlomke iz Svetog pisma kao potvrdu svojih osuda i kao opravdanje svojih prekora na račun sveštenstva. Da ponovo citiram iz San Martea:

„Njegov jezik je bridak i oštar izlivajući svoj plemeniti gnev, mučne optužbe i gorki sarkazam prema sveštenicima i plemićima, višem i nižem kleru, kao i protiv pritvorne erudicije, pri čemu ipak voli da istakne kako, naravno, ima slavnih izuzetaka…  U njemu opažamo um koji je, oblikovan u školi života, mnogo toga video i iskusio; čovek koji je oštroumnim zapažanjem i temeljnim rasuđivanjem gledao i odmeravao zločine svih vrsta. On vrlo jasno razlikuje pravu pobožnost od licemernog izgleda svetosti – pravu veru od profesionalne svetosti. Istina je za njega iznad svega; to je njegova svetlost“.

Takav je sud ovog poznatog nemačkog autora o čoveku posredstvom kojeg nam dolazi predanje. Gospođica Veston, drugi autoritet, kaže:

„Takav čovek bi u potpunosti bio upoznat sa legendama koje su se preplitale oko ranih anžujskih prinčeva, kao i sa istorijskim činjenicama koje se odnose na njihove naslednike; on bi došao u kontakt sa Redom vitezova templara… bio bi upoznat sa mnogim legendama o dragom kamenju, omiljenim talismanima Istoka, i znao bi posebne vrline koje se pripisuju svakom od njih … U stvari, ako dozvolimo postojanje takvog pisca, kakav bi mogao da bude anžujski ajvan, naći ćemo da svi glavni problemi Parsifala imaju racionalno objašnjenje. Čak i centralna slagalica, Volframova predstava o Gralu, postaje objašnjiva na osnovu takve hipoteze. Znamo koliko je Kretjenov(5) izveštaj o Gralu krajnje nejasan i koliko nas ostavlja u mraku kako u pogledu njegove spoljašnje forme tako i po pitanju njegovog uticaja i porekla. Malo je verovatno da je neki pisac pre Kretjena bio eksplicitniji. Šta je verovatnije od toga da je čovek, koji je dugo živeo na Istoku i bio upoznat, kao što je gore rečeno, sa istočnjačkim talismanima, poput dragulja i legendama povezanih s njima, kada se susreo sa misterioznim Gralom, o kome još uvek nije dat definitivan izveštaj, koji je očigledno vršio magijski uticaj na održavanja života, bio prinuđen da odbaci zaključak o njegovoj, makar delimičnoj, istovetnosti sa dragim kamenjem i moćima o kojima je toliko slušao?“

Malo potom ista autorka kaže:

„Da sumiramo čitavo pitanje, rekla bih da količina nepobitnih dokaza o Parsifalu ukazuje na to da je autor Volframovog izvora, koji je nekada živeo na istoku, bio srdačni pristalica kuće Anžuj,(6) upoznat sa njenom istorijom, čiju je sudbinu pratio, dakle pevač s mnogo neobičnih saznanja stečenih na Orijentu, temeljno prožet širim pogledima na život i religiju, nadahnut krstaškim ratovima. Izgleda najverovatnije da je svoju pesmu napisao posle 1172., iz prepletenih niti koje povezuju Englesku, Anžuj i Irsku, zabeležene u IX knjizi; …ako prihvatimo tačnost anžujskih aluzija, koje se mogu naći u ranijim delovima pesme, moramo logično priznati da je za prve dve knjige, a kao posledica toga i drugi deo pesme koji se slaže sa njima, zaslužan francuski izvor, a ne nemačka redakcija; da je upravo Kjot (Giot de Provins) uveo likove: Gamureta, Belakanu, Fajrefica i Lehelina; takođe, da Kjotu pripada prvi zametak etičke interpretacije koju je razvio Volfram. Verovatno je da, u velikoj meri zahvaljujući necrkvenoj prirodi Kjotovog učenja i slobodi sa kojom se bavio legendom o Gralu, njegovo delo nije uspelo da postigne popularnost Kretjenovog. Kada je ovoj legendi jednom i definitivno bio utisnut tradicionalni hrišćanski karakter, koji je konačno usvojila i zadržala, polupaganski karakter Kjotovog speva doveo je do toga da su njegovu verziju monaški sastavljači tog vremena posmatrali neblagonaklono.“(7)

Nema teškoće da se razume zašto je hrišćanska verzija postala popularnija, skoro do iskorenjivanja orijentalne tradicije, ali sugestija koju je autorka ovde iznela je od velikog značaja za Giota, pošto je bio u dodiru sa tajnim i mističnim društvima na Istoku, sigurno je uneo tu doktrinu u svoj rad, čime se objašnjava ono što gospođica Veston naziva „necrkvenom prirodom Kjotovog (Giotovog) učenja“.

Za učenike ove tradicije važno je imati na umu da je Rimska crkva monopolizovala i prisvojila legendu o Svetom gralu, stavljajući naglasak na verziju koju je dao Kretjen de Troa, a ignorišući njeno orijentalno poreklo i promovišući ideju da je legenda utemeljena na čisto hrišćanskoj osnovi; stoga su mnogi savremenici Volframa fon Ešenbaha pisali isključivo sa hrišćanskog stanovišta. Ali postoje i mnogi pisaci koji su imali širi pogled i koji su prepoznali da predanje potiče iz neke starije doktrine. U San Marteu (A. Šulc), na primer, imamo nemačkog naučnika koji se bavi dubokim istraživanjem i usvaja praktično isto gledište kao Ežen Aruk u njegovoj knjizi Misthes de la Chevalerie, na koju se San marte poziva u svom poslednjem delu. Sada moramo da sumiramo neke važne odlomke iz ovog novog izvora, koji se odnose na isto gledište, naime, da je legenda o Svetom gralu, u stvari, deo mistične tradicije takozvanih jeretičkih sekti, albižana, katara i drugih tog vremena, potomaka starijih gnostičkih sekti. San Marte kaže:

„Sukobi Hoenštaufena sa Rimom svedoče o snazi ovog pokreta u Nemačkoj; prinčevi, vitezovi i pesnici su je prihvatili sa punom svešću [o njenom značaju]. Giotova Biblija i drugi slični spisi, provansalski pesnici, brojne jeretičke sekte južne Francuske, severne Italije i Španije dokazuju isto što se tiče ovih zemalja. Među valdežanima je postepeno čak nastala,  pod uticajem provansalskih pesnika, književnost čiji je sadržaj bio uglavnom duhovan i koja je u poetskom obliku učinila da osobena načela sekte budu aktuelna i poznata u narodu.(9) Možemo pomenuti proslavljenu didaktičku pesmu, napisanu oko 1180. godine, La nobla leyczon, koja nas na valdenskom jeziku vodi kroz svetu istoriju, i druge pesme kao što su La barca, Lo novel sermon, Lo roman confort, Lo paire eternal, Lo desprecza del mont (Contentio Mundi) i L’Avangeli de Il quatre semenez, koje se na najrazličitiji način bave parabolom o semenu, Matej XIII. 5. Svi oni poseduju posebno jake antipapističke elemente i pripadaju onim proizvodima antihijerarhije, koja je sukob protiv Rima prenela iz crkvenog domena na tlo narodnog života.

Iako je Bernard od Klervoa bio ljut na Abelara,(10) on kaže da se, zahvaljujući njemu, mogu čuti pariski ulični momci kako raspravljaju o doktrini Trojstva! Bila je to oluja koja je besnela čitavim zapadnim hrišćanskim svetom među svim slojevima stanovništva, proces fermentacije koji se, prvobitno potisnut silom, ponovio u reformaciji i izbio u prvi plan. Kada  mi, dakle, Rajhel(11) zamera da sam u svoje tumačenje proročišta o Gralu i Parsifalovog uzdržavanja od pitanja uneo mnogo više teoloških elemenata nego što ih sama pesma opravdava, ja odgovaram da, naprotiv, teologija dvanaestog veka nije ni izbliza dovoljno primenjena na razumevanje naše pesme, a moj pokušaj da je objasnim sa tog stanovišta samo je prvi te vrste.

Jer mi danas, posle toliko vekova, možemo samo mukotrpno, a opet nepotpuno, da objasnimo spoljašnje istorijske pojave tih verskih sukoba – svega što okružuje tada postojeći svet, poput vatrene atmosfere u kojoj je disao i koja je prodirala u sve pore njegovog života, elemente religioznog razdora, koje sada teško mogu razumeti i metodično urediti naučnici što tu temu posebno proučavaju – a nekada su bili u glavama i ustima masa i podsticali ih na delovanje; i ako nam pesme(12) tog perioda gotovo u svakom drugom pogledu pružaju verno ogledalo tadašnjih pojava u delu i mislima, isto mora da važi i za delo koje ima pretežno religiozni karakter, što dolazi do izražaja čak i u prva dva njegova stiha [pesme].

Vrlo je poželjno da današnji istoričari crkve u svojim spisima i akademskim predavanjima posvete veću pažnju, nego što inače čine, proučavanju riznice rane germanske i francuske književnosti, jer bi u tome zaista pronašli mnogo toga što je prethodilo i dovelo do reformacije, i jasnije bi prepoznali oblike dogmatskih teza u praktičnoj veri i mišljenjima ljudi, kao i posebnu artikulaciju koju su tamo dobili. Jer postoji razlika između doktrinarne formulacije teologa vere i njenog prihvatanja i prenošenja od strane laika.

Stav koji je zauzeo Volfram, bilo gvelf ili gibelin, apostolsko-evanđelistički ili rimsko-hijerarhijski, mora odrediti stanovište sa kojeg će se njegova pesma procenjivati i razumeti. Pa čak i ako osudimo pesnika kao jeretika, ne smemo zahtevati od njegove pesme da uči ono što on odbacuje,(13) već da bismo je opravdali moramo ući u njegovu religioznu sklonost, koju ona sasvim jasno i iskreno iznosi na svetlost. S obzirom na istorijsku situaciju i religioznu struju na kraju XII veka, namera našeg pesnika više ne može biti podložna sumnji. Želeo je, naime, da u instituciji templara prikaže hrišćansko bratstvo,(14) kraljevstvo vernih i izabranika Gospodnjih, bez rimske jerarhije, bez pape i privilegovanog sveštenstva, bez zabrane, interdikta ili inkvizicije, gde je sam Bog kroz otkrovenje Grala, u duhu čistog Jevanđelja, Vladar i Sudija naroda Svoga. On je smatrao da pravo sveštenstvo pripada pojedincima koji teže istinskoj spoznaji Boga, a ne isključivoj klasi, ma koliko visoko cenio ovu drugu; najzad, pozajmio je iz reda templara, u to vreme još cvatućeg i neporočnog, poetski simbol idealnog ustrojstva ovog bratstva.

Ova ideja, očigledno jeretička sa rimske tačke gledišta, nužno je implicirala da je Carstvo Grala, koje je jedino dovelo do spasenja, stajalo u jednako oštroj suprotnosti sa rimskim pravovernim hrišćanstvom, kakvo je predstavljala postojeća vidljiva Crkva, kao što je bila i prema paganizmu;(15) ali je lepa osobina pesnika da ne uđe u otvorenu polemiku protiv vladajuće Crkve niti u fanatično neprijateljstvo prema paganstvu. Postoji, dakle, malo osnova za čuđenje činjenicama „da se u pesmi ne može naći nikakav trag o bilo kakvom potčinjavanju templara sveštenstvu ili papi“, da Parsifal dolazi do carstva Grala bez ikakvog crkvenog posredovanja, i da u sukobu nije stekao mučenički venac, kako je logično zahtevala temeljna pesnikova misao.(16)

Ova fundamentalna misao, međutim, nije zasnovana na Dictatus Gregorii VII. niti na izreku Inoćentija III.:„Papa vert Dei vicem gerit in terra“ (Papa ima ulogu Boga na zemlji), već direktno na Jevanđelju i na izreku Apostola Petra: „A vi ste izbrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, narod dobitka, da objavite dobrodetelji Onog koji vas dozva iz tame k čudnom videlu svom“;(17) izreka koja se gotovo doslovno ponavlja u strofama 44 i 45 Volframovog nedovršenog speva Titurel.

Stoga je nedopustivo smatrati Gral ‘hrišćanskom relikvijom’, činiti ga predstavom prekosmičke geneze zla i govoriti o ‘duhovnoj strani pesme’ kao ‘opterećenoj fetišizmom’ bezlične relikvije’. Ovo gledište bi se moglo održati samo navođenjem dokaza o Luciferovom padu i Svetom gralu mnogo kasnije od Volframove pesme, ili koje – u slučajevima da je ovaj [dokaz] raniji – on sam ne uvodi u delo i stoga mora biti tretiran kao nepostojeći u kritici naše pesme. Volfram ne daje posebne aluzije na jelo iz Cezareje(18) koje se koristi u Večeri Gospodnjoj, nikada ne govori o Josifu iz Arimateje, niti pominje da je gralski kamen prvobitno bio u Luciferovoj kruni; naprotiv, po njemu, to je lapis exilis,“(19) Kamen(20) Gospodnji, koji je na početku stvaranja bio kod Boga.

Simbolika čoveka kao kamena ideja je koju izražava pisac, a u pitanju je drevna ideja, koja se nalazi skoro u svakoj religiji. Postoji jedna lepa tradicija povezana sa ovom legendom o Gralu, za koju se pretpostavlja da potiče iz Velike Britanije, i stoga nas ona posebno zanima. Rečeno je da je upisana u Helinandove hronike, koji je bio „dobro poznat u vreme kada je romansa napisana, ne samo kao istoričar već i kao trubadur, a jedno vreme je bio veoma naklonjen dvoru Filipa Avgusta, dok je u kasnijim godinama bio jedan od najvatrenijih propovednika krstaškog rata protiv albižana“. (21) Živeo je oko 1229. Ovde sažeti odlomci potiču iz „divnog dela Paulina Parisa; čudesna vizija otkrivena je pustinjaku u Britaniji oko 720. godine, i glasi ovako:

Na Veliki četvrtak 717. godine, po završetku večernjeg služenja (tenebre), zaspao sam i odmah mi se učinilo da sam prodornim glasom čuo ove reči: „Probudi se! Slušaj tri u jedan i jedan u tri!“ Otvorio sam oči – našao sam se okružen neobičnim sjajem. Preda mnom je stajao čovek čudesne lepote: „Jesi li dobro razumeo moje reči?“ upitao me je. „Gospodaru, ne bih se usudio da to kažem.“ „To je objava Trojstva. Ti si sumnjao da li u tri Lica postoji samo jedan Bog, jedna jedina Sila. Možeš li sada reći ko sam ja?“ „Gospodaru, moje oči su smrtne; Tvoja velika svetlost me zaslepljuje, a jezik ljudski ne može da izgovori ono što je iznad ljudskog.“

Nepoznati se sagnuo prema meni i dunuo mi lice. Tada su mi se čula proširila, a usta su mi bila ispunjena beskonačnim govorom. Ali kada sam hteo da progovorim, mislio sam da sam video kako sa mojih usana izbija vatreni žig koji je proveravao prve reči koje bih izgovorio.

„Osmeli se“, reče mi Nepoznati; „Ja sam izvor svake istine, izvor svake mudrosti. Ja sam Veliki učitelj, za koga je Nikodim rekao: ‘Znamo da si ti Bog’. Dolazim, pošto potvrdim tvoju veru, da ti otkrijem najveću tajnu sveta“.

Zatim mi je pružio knjigu koja nije bila veća od dlana; „Poveravam ti“, rekao je, „najveće čudo koje čovek može da primi. Ovo je knjiga koju sam napisao svojom rukom, koja se mora čitati srcem. Nijedan smrtni jezik ne može da izgovori reči a da ne utiče na četiri elementa, tako što uznemirava nebesa, uskovitla vazduh, cepa zemlju i menja boju vode. Za svakog čoveka koji je otvori čistim srcem to je radost tela i duše, i ko god to vidi ne treba da se plaši iznenadne smrti, ma koliki bili njegovi gresi.“

Velika svetlost, koju sam i onako teško podnosio, stala je da se pojačava sve dok nisam bio zaslepljen. Pao sam onesvešćen i kada sam osetio da mi se čula vraćaju, nisam više ništa video oko sebe. Smatrao bih da je bio san ono što sam upravo doživeo, da nisam u ruci ugledao knjigu koju mi je dao Veliki učitelj. Tada sam ustao, ispunjen slatkom radošću. Pomolio sam se, zatim otvorio knjigu i pročitao njen prvi naslov: Ovo je početak tvoje loze. Posle čitanja do Primere,(22) činilo mi se da sam tek počeo, toliko je slova bilo na ovim malim stranicama. Ponovo sam čitao sve do Tierce, i nastavio da pratim povest svoje loze i zapise o vrlom životu mojih prethodnika.

U poređenju s njima bio sam samo senka čoveka, tako daleko od toga da se izjednačim sa njima u vrlini. Vrativši se knjizi, pročitao sam: Ovde počinje Sveti Gral. Zatim, treći naslov: Ovo je početak strahova. Zatim, četvrti naslov: Ovo je početak Čuda. Bljesak munje sinuo mi je pred očima, praćen udarom groma. Svetlost se pojačavala toliko da više nisam mogao da podnesem njen zaslepljujući sjaj, i po drugi put sam pao u nesvest.

Koliko sam bio u tom stanju, ne znam. Kada sam ustao, našao sam se u dubokoj tami. Malo po malo, vratilo se dnevno svetlo, sunce je ponovo zasijalo, osetio sam kako me prožimaju najukusniji mirisi, čuo sam najslađe pesme koje sam ikada slušao; činilo se da su me glasovi, koji su od nekud dolazili, dodirivali, ali niti sam ih video niti sam mogao da doprem do njih. Hvalili su Gospoda našeg, i ponavljali: Čast i slava Pobedniku smrti, izvoru života večnog.

Ponovivši ove reči osam puta, glasovi su prestali; potom sam čuo jasno šuštanje krila, praćeno savršenom tišinom; ništa nije ostalo osim mirisa čija je slast ušla u mene.

Došao je čas Nonesa, a ja sam mislio da je još rana zora. Zatim sam zatvorio knjigu i započeo službu za Veliki petak. Ne posvećujemo ovaj dan, jer ga je Gospod izabrao za svoju smrt. U prisustvu istine ne treba pribegavati simbolu; ako osveštavamo druge dane, to je u spomen prave Žrtve u petak.(23)

Dok sam se spremao da primim svog Spasitelja i već sam podelio hleb na tri dela, došao je anđeo, uhvatio me za ruke i rekao mi: „Ne smeš da koristiš ove hlebove dok ne vidiš ono što želim da ti pokažem.“ Zatim me je podigao u vazduh, ne telom već duhom, i preneo me na mesto gde sam bio uronjen u radost kakvu nijedan jezik nije mogao izreći, nijedno uho nije moglo čuti, nijedno srce nije moglo da oseti. Ne bih smeo da govorim neistinu ako kažem da sam dospeo na treće nebo, gde je sveti Pavle bio vaznesen. Stoga, da ne budem optužen za sujetu, samo ću reći da mi je otkrivena velika tajna koju, prema Pavlu, nijedan ljudski govor nije mogao da izrazi. Anđeo mi reče: „Velika si čuda video, pripremi se da vidiš još veća.“ Odneo me je još više, na mesto sto puta jasnije od stakla i sto puta sjajnije boje.

Tamo sam imao viziju Trojice, razliku između Oca, Sina i Svetoga duha, i njihovog sjedinjenja u jednom istom obliku, jednom istom Božanstvu, jednu istu silu. Neka mi zavidljivci ovde ne zameraju što se protivim autoritetu svetog Jovana Jevanđeliste, jer nam je rekao da smrtne oči nikada neće moći niti mogu da vide Večnog Oca, jer je Sveti Jovan mislio na telesne oči, a duša može da vidi, kad je odvojeno od tela, ono što bi telo sprečilo da opazi.

Dok sam tako razmišljao, osetio sam kako nebeski svod podrhtava od zvuka najjače grmljavine. Beskonačan broj nebeskih Vrlina je opkolio Trojicu, a zatim kao da je pao u nesvest. Anđeo me je tada uzeo i vratio na mesto odakle me je odveo.

Pre nego što je mojoj duši vratio njenu uobičajenu odeždu, pitao me je da li sam video velika čuda. „Ah!“, odgovorio sam, „toliko jasno da nijedan jezik ne bi mogao da ih ispriča“. „Onda povrati svoje telo, i sada, pošto više nemaš sumnje u Trojstvo, idi i primi dostojno Onoga koga si naučio da poznaješ.“

Otšelnik, tako vraćen u posed svog tela, više nije video anđela, već samo knjigu, koju je pročitao posle pričešća i koju je položio u relikvijar gde se nalazio kovčeg za osvećenje nafore.

Zaključao je kovčeg, vratio se u svoju keliju i nije dirao knjigu sve dok nije otpevao uskršnju službu. Ali kakvo je bilo njegovo čuđenje i tuga kada je posle službe otvorio relikvijar i otkrio da knjige više nema, iako kovčeg nije bio otključavan! Uskoro mu je neki glas rekao sledeće reči: „Zašto se čudiš što tvoja knjiga više nije tamo gde si je položio? Nije li Bog izašao iz groba a da nije uklonio kamen sa njega? Slušaj šta ti Veliki učitelj zapoveda! Sutra ujutru, posle mise, prekinućeš post, a zatim ćeš ići stazom koja vodi do glavnog puta.

Ovaj put će te odvesti do puta Prisea, blizu Perona. Skrenućeš malo u stranu i poći stazom udesno koja vodi do raskrsnice Osam puteva, u ravnici Valestok. Kada stigneš do Izvora suza, gde se nekad desio veliki pokolj, naći ćeš čudnu zver kojoj je zapoveđeno da ti bude vodič. Kada ga tvoje oči izgube iz vida, ući ćeš u zemlju Norgave(24) i to će biti kraj tvoje potrage.(25)

Ova vizija je možda jedan od najduhovnijih izraza legende o Gralu koji se može naći, i ko god da je bio pustinjak kome je anđeo došao, ili hroničar koji je zapisao viziju, mašta te ličnosti bila je čista i sveta, te učenje ima u sebi pečat visoke i svete istine.

Ipak, još jednu verziju ove knjige sa mnogo listova moramo pogledati pre nego što pređemo dalje. Videli smo, čisto hrišćansku, gnostičku tradiciju istoka a sada moramo videti druidsku,  ili takozvanu pagansku tradiciju. G. Gould kaže da postoji „Crvena knjiga“, tom velške proze započet 1318. i završen 1454. godine, koja sadrži „velšku priču pod naslovom Peredur, koja je neosporno izvornik Parsifala“. Ova knjiga se čuva u biblioteci Isusovog koledža u Oksfordu. Peredur se takođe pominje u Annales Cambricae, koji se protežu od 444. do 1066. godine.

1. Gould kaže:

„Peredur nije hrišćanin. Njegovi običaji su varvarski. Gral nije sveta hrišćanska posuda, već tajanstvena relikvija starog paganskog obreda.

Bard Taliesin, čuveni pesnik, kaže: „Ova posuda nadahnjuje pesnički genije, daje mudrost, otkriva znanje o budućnosti, misterije sveta, čitavo blago ljudskih nauka“.

Da je ova posuda za piće mudrosti zauzimala istaknuto mesto u britanskoj mitologiji, izvesno je iz aluzija koje su na nju izneli bardovi. Taliesin, u opisu inicijacije u misterije sasuda, viče: „Izgubio sam govor!“ jer je svima koji su bili primljeni u krug punopravnog članstva nametnuta tajna. Ova inicijacija se smatrala novim rođenjem, a oni koji su jednom postali pridruženi članovi smatrani su izabranima, preporođenima, odvojenim od ostatka čovečanstva, koji leže u tami i neznanju.

Ovu druidsku misteriju je hrišćanstvu prilagodio britanski pustinjak 720. p. H. Verovatno je da se tradicija drevnog druidskog bratstva zadržala i ponovo stekla ugled među templarima. Kao što su templarski vitezovi borili za sveti grob, tako se i vojnik Monsalvaša borio za Sveti gral. Oba reda su bila zavetovana na čednost i poslušnost, oba su bila potčinjena poglavaru, koji je vršio kraljevsku vlast.(26)

Još jednu vezu sa drevnom Religijom mudrosti daje nam drugi autor, možda i ubedljiviju,(27) koja povezuje kult Grala sa gnostičkom zajednicom po imenu „mandejci“ ili „hrišćani Svetog Jovana“;(28) ovo je tačka od izuzetnog interesa za studente teozofije, jer čini direktnu vezu između legende o Svetom gralu i „Reda vitezova templara“, koji su bili tako blisko povezani sa ovom zajednicom.

Mekenzi,(29) štaviše, uključuje „hrišćane Jovanovce“, kako ih on naziva, između ostalih zajednica povezanih sa masonstvom. I zaista, mnoge masonske lože su bile posvećene Svetom Jovanu Krstitelju i gledale su na njega kao na svog sveca zaštitnika.

Simrok svoju teoriju gradi na čvrstoj činjenici da je prezviter Jovan, misteriozni sveštenik-kralj Istoka (sa kojim ćemo se pozabaviti sledeći put), i sam bio vođa jedne od gnostičkih sekti, naravno jeretik; ali, kako autor ističe, Legenda o Gralu je isuviše čvrsto isprepletena sa njim da bi ga izostavili.

Zaista, Gral odlazi u Indiju(30) kada je zapadni svet postao previše hladan za obožavanje, previše mrtav da bi ga ideali podstakli na uzvišen život.

Napomene:

1 Lachmann (K.), Volfram von Eschenbach, XXIV., i Gervinus, Deutsche National Literatur, I., 358, 1835, obojica su ovog mišljenja.

2 San Marte (A. Schuiz): „Volfram von Eschenbah i Guiot von Provins“; Germany, III. 445. Vien, 1860.

3 Ova činjenica da je Kjot Provansalac i sam bio na Istoku, da je on, štaviše, bio trubadur, daje nam one veze koje su bile potrebne da se dokaže direktna povezanost ovog predanja o Gralu sa mudrošću istoka; kao trubadur bio je član Tajnog društva koje su već pomenuli i Roseti u svojim Disquisitions on the Anti-papal spirit which produced the Reformation (II., 115. London, 1834), i Aroux; videti Teozofski pregled, XXIV. , str. 207. San Marte je dodao fusnotu u kojoj se navodi da priprema izdanje Kjotove Biblije i lirskih pesama na francuskom i nemačkom, na koje je profesor G. Volfart dodao beleške.

4 S. Bernard iz Klervoa bio je jedan od crkvenih mistika iz dvanaestog veka; dao je prva pravila Redu vitezova templara, a propisi su usaglašeni na saboru u Trou 1118. Velika opatija Klervo je bila jedan od glavnih centara obrazovanja u ovom periodu. S. Bernard je smatrao kontemplativni život najvišim, a i sam je bio kontemplativni mistik.

5 Troies (Chretien de), Li conte del Graal. 1189.

6 Bio je u pratnji Fulka Anžujskog, koji je 1129. postao zet Balduina, kralja Jerusalima, i na kraju biva kralj. Postoji, međutim, mnogo ranija veza Anžujske kuće sa Istokom, jer je 987. godine Fulk Nera, ili Fulk Palmer, otišao u Jerusalim. Vidi Croniques des Comtes d’Anjou, par M. Emile Mabille, str. IXXVIII. Pariz, 1856.

7 Veston (Jessie L.), Parzival, II. 191, 197, 198. London, 1894.

8 Pisac misli na ogromnu rasprostranjenost ovih mističnih i jeretičkih učitelja. Videti San Marte (A. SchuU), „Volfram’s Parzival und seine Beurtheiler“, in Germania, VII., str. 60. Vien, 1862.

9 Ovo je bio tajni jezik na koji se Aruk tako često poziva. U jednom odlomku on kaže:

„Neka se filolozi bune koliko hoće, naši stari truveri su o tome znali više nego oni, a kada su usvojili određena imena, mnogo su više mislili na skriveno značenje nego na pravu etimologiju, do koje im je malo stalo.“; ponovo, pozivajući se na dobro poznatu legendu o Amadisu, „Vitezu od lava“, on dodaje: „Lako ga možemo prepoznati po ovim raznim znacima, kao ‘Lionskog siromaha’. Kao i njegove kolege, i ovaj apostol albiženskog jevanđelja napušta Akvitansku Galiju, svoju zemlju, da bi otišao u Španiju i pridobio tu zemlju za Religiju ljubavi, kao u drugim romansama. Ono što daje izveštaj o njegovim delima i poslovima je dnevnik, zapis njegovih apostolskih podviga, njegovog trijumfa nad agentima Rima. Šta bi moglo biti lakše prepoznati? Amadis, ‘Savršeni vitez od Liona’, pod maskom ličnosti i jezika, zaljubljen je u prelepu Orijanu. Ovo ime, izvedeno sa istoka, takođe ukazuje na blisku vezu uspostavljenu između lokalnog valdežanskog i orijentalnog albiženskog oličenja prelepe dame, cvet, ruža, zvezda istoka. Sva svetlost, sve dobro u ovoj literaturi smatralo se da dolazi sa istoka.“ Aroux (E.): Les Mistires de la Chevalerie,, str. 175, 176. Paris, 1858.

10 Jedan od sholastičkih mistika, jeretik, osuđen od pape oko 1140; suprotstavio se gledištu onih koji veličaju veru koja daje nerazuman pristanak, bez ispitivanja, na sve što se čuje. Vidi Blunt, D. D. (J. H.), članak: „Schoolmen; Dictionary of Sects and Heresies“, str. 530. London, 1874.

11 Reichel, Studien au Volfram’s Parzival, str. 6. Vien, 1858. San Marte (A. Schulz), Parzival Studien, Heft II. Halle; Vajsenhaus, 1861.

12 Pesme trubadura, koje su sadržale mistično učenje, kao što smo videli od Arouka, u njegovim Mistires de la Chevalerie, a takođe i od Rutherford in his Troubadours, their Loves and Lyrics,, str. 43. London, 1873. Vidi za citat. The Theosophical Reviev, XXIV., str. 202.

13 To je upravo ono što su dogmatski hrišćanski pisci pokušali da urade tako što su eliminisali gnostičke tragove, kao i istočnjačke izvore velike stare tradicije.

14 Ovo je pravo Hrišćansko Bratstvo otvoreno svakoj Duši, Izabranicima Čovečanstva, to „Zajedništvo Svetih“ čiji je Velika Bela Loža jedini zemaljski predstavnik.

15 Čak je i San Marte, uprkos svojoj iskreno priznatoj promeni stava, i dalje vezan zastarelim stavovima o paganstvu.

16 Videti Studije, tj., str. 30 i dalje.

17 1. Petrova, II, 9, 10.

18 „Cezarejsko jelo“ pripada drugoj verziji, Josifu od Arimateje, od Sires Robiers de Borron, koju je 1450. godine preveo na engleski Henri Loneliš. Vidi Grand St. Graal, iz Furnivalovog izdanja. Društvo ranog engleskog teksta. Trubner, 1874.

19 Pisci se razlikuju u pisanju kamena; Date su Lapis, Lapsit ili Jaspes, exilles, exilexor, exillis i druge varijante. Lapis: Electrix je dao Vilijam Herc u svom Parzival, str. i6o, 528. Štutgart, 1898. On skreće pažnju na vatrena i životvorna svojstva kamena. Ovo će nekim studentima teozofije biti dragocena sugestija.

20 U starom simbolizmu, „Čovek“, uglavnom unutrašnji duhovni čovek, naziva se „kamen“. Hristos se naziva ugaoni kamen, a Petar sve ljude naziva „živim“ (živim) kamenjem. Blavacka (H. P.), Tajna doktrina, II. 663, 3. izdanje. London, 1893.

21 Evans (Sebastijan): The High History of the Holy Grail, II., str. 293. London, 1898.

22 Šest sati ujutru. Tierce odgovara 9; Sexte, Nones i Vespers do podne, 3 i 6 časova.

23 „Tamo gde je istina, simbol treba staviti u drugi plan. Drugih dana mi ga posvećujemo u znak sećanja na njegovo žrtvovanje. Ali na dan Velikog petka on je zaista žrtvovan; jer u tome nema nikakvog smisla kada dolazi dan kada je on zapravo žrtvovan“.

24 Nisam otkrila trag nijednog od ovih naziva mesta; vrlo sam sklona tome da ih smatram persiflažom.

25 Paris (A. Paulin), Romans de la Table Ronde, I., str. 156-162. Paris, 1868.

26 Baring-Gould (S), Curious Myths of the Middle Ages, str. 617, 622-3-4. London, 1881.

27 Simrok (R., ml.), Parzival und Titurel, str. 776. Štutgart i Augsberg, 1857.

28 Videti Blunt (J. H.), Dictionary of Sects and Heresies, str. 309. London, 1874. On kaže:  „Drevna sekta na istoku, pronađena u Persiji i Arabiji, ali uglavnom u Busari… koji se izjašnjavaju da su mandejcii ili učenici Svetog Jovana Krstitelja! Oni se zovu „Hrišćani Sv. Jovana ‘ od mnogih evropskih pisaca, i Sabijanci ili Tsabijaci od muhamedanaca.

29 Mekenzi (R. R. H.), Kraljevska masonska ciklopadija, str. 386. Nev Iork, 1877.

30 Veston (Jessie L.), Parzival, II., beleške 184, red 589, str. 223. „Verovanje u hrišćansko kraljevstvo na istoku, kojim je vladao kralj koji je istovremeno bio i sveštenik, bilo je veoma rasprostranjeno u srednjem veku, ali je veoma zanimljivo pronaći ga tako povezano sa legendom o Gralu. Simrok ovu vezu smatra potvrdom njegove teorije, da je mit o Gralu prvobitno bio blisko povezan sa Svetim Jovanom Krstiteljem. Prema Der Jungere Titurel, pesma koju je navodno napisao Volfram i koja se davno smatrala njegovom, sada je poznato da je delo izvesnog Alberta fon Šarfenberga, Gral, sa svojim čuvarima, Parsifalom, Loengrinom, Kondviramursom i svim templarima, na kraju je napustio Monsalvaš i našao dom u kraljevstvu prezvitera Jovana, ali izgleda da je priča izraz pesnikove mašte pre nego nekog stvarnog legendarnog izvora“.