Jednu od najvećih zagonetki čovečanstva i nauke uopšte čini pojava divova na Zemlji, o kojima izveštavaju kako Biblija tako i brojni drugi tekstovi drevnog Istoka.

Nema civilizacije ili društvene zajednice u kojima ne postoji trag o ovim gorostasnim bićima, čija civilizacija je prethodila ljudskoj. Nauka je to doba građenja ogromnih spomenika i megalita iz divovske ere nazvala periodom gigantizma na Zemlji, koji su opisali mnogi autori, kao što je bio Tom Letbridž i njegovo delo:”Legende o božjim sinovima”, i dr.

Otuda su svi stari narodi ova bića, zbog njihove gorostasne veličine, nazivali Božji sinovi, a ona su – po svim opisima – bila visoka 5-6 metara, plave kose i plavih očiju, sa zapreminom mozga dva puta večom od čovekovog.

S tim u vezi, a što malo njih zna, jeste da su bogovi starog sveta bili divovi, u znak  sećanje na rasu koja je bila istinski gospodar sveta.

Zvanično, divovi su živeli u diluviju, sve do svetskog potopa (diluvijum vendi), koji je nastupio kao zadnji potop, 3100. godine p.n.e, kada su iščezli usled jonskih i geoloških presija. Ove presije su mnogo puta pogađale ljudsku rasu, pa ih ona zato odlično pamti.

U naučnom smislu, potvrđeno je da je postojanje divova i njihove civilizacije usledilo pre 288.000 godina, u epohi Ašlejen, iako su oni živeli i pre pola miliona godina. Nauka ih svrstava u red gigantopiteca, iz roda megantropa, čija evolucija nema veze sa homo sapiensom.

Otud su fosili i kosti ovih divovskih bića nalaženi širom sveta, a naročito u Amazoniji, na Andima, u Maroku, na Malti, oko Baltika i na Bliskom Istoku. Međutim, potpuno očuvani fosili divova nalaze se u raznim paleontološkim muzejima sveta. (Ja sam ih video u Hajdelbergu i Jerusalemu. Dugački su 6 metara, a  anatomski su jednaki čoveku.)

Ipak, ova bića nisu uvrštena u teoriju evolucije i o njima se ne uči na univerzitetima, jer ista ne pripadaju speciji čoveka iako su, po naučnim saznanjima, bila razumna.

Viljuška evolucije

Viljuška evolucije, kao očigledan dokaz da divovi nisu pripadali speciji čoveka, ali i kao dokaz da čovek nije nastao od majmuna.

Po Karlu Poperu, “Teorija zavere”, ali i drugim autorima, priču o divovima kao da je pokrila neka zavera ćutanja, jer niko od naučnika ne želi da piše i govori o njima. Naime, teorija evolucije ih ne razmatra, a svet kao da ih je prenebregao i pored tolikih arheoloških i palenteoloških nalaza.

Šta više, zavera ćutanja o tim gorostasnim bićima uistinu postoji zato što se”priča” o njima smatra opasnom, pa su smešteni u legende i bajke, u kojima je, pak, primećena tendencija da se ocrne po svaku cenu, te su predstavljani kao zli i glupi, a u mnogim slučajevima i kao kanibali. Zašto je ljudski rod izmislio ove stvari o divovima i zašto je pošto-poto hteo da ih zaboravi?

Zbog toga što bi se, tokom vekova, ponovo rodila i ovaplotila ideja o istinskim gospodarima sveta, o vrhovnoj supremaciji nadljudskih bića na Zemlji, usled čega bi  ljudski rod bio potisnut i obezvređen. Razlog, dakle, što su ova bića svrstana u legende sastoji se u tome da se nešto slično nikad više ne povrati na Zemlji.

U stvarnom svetu činjenica, međutim, divovi su bili najplemenitija rasa koju je svet video. Bili su moćniji i daleko napredniji od čoveka, pri čemu su posedovali frapantna znanja, bez obzira što su gradili u kamenu smatrajući ga najtrajnijim materijalom na Zemlji. To se može tumačiti činjenicom da je njihov duhovni razvoj otišao daleko ispred tehnološkog.

Po arheologiji i Hansu Herbigeru (Glacijalna kosmogonija) divovi su svoje prvo veliko carstvo imali na Andima, u Tihuanaku, i to pre 288.000 godina, da bi dve geološke katastrofe desetkovale njihovu kulturu, zbog čega su emigrirali na Bliski Istok (Jerihon i njihova Natufijenska kultura od pre 9000 godina), na Tibet (oko Fergane) i naročito Baltik (zemlja At, koja se nalazila tamo gde je sada La Manš i gde je jedna geološka presija pre 8000 godina odvojila Englesku od Evrope). Ti poslednji divovi bili su već dekadentni ostaci jedne velike civilizacije na tardo osnovi, a protiv kojih su ljudi vodili ratove – što nalazimo u mnogim predanjima i zapisima. U suštini, malo ljudi shvata da sve ono što znamo i imamo možemo da zahvalimo ovim bićima.

Otud neće biti slučajno što su svi “bogovi” starog sveta bili divovi, a primera je bezbroj:

Anšar i Kinšar u Sumeru, Asuri u Indiji, Ariman i Ormuzd u Iranu, Aesiri u baltičkoj mitologiji, Horus i Set u Egiptu, Nefilim kod Hebreja, Tifon i Uranidi u Grčkoj, Titani na Atlantidi, Jupiter u Rimu, Zevs u drevnoj Grčkoj, Theitani kod Maja, Amonovi sinovi u Bibliji, Pali anđeli u hrišćanstvu, Adamov svet pre Nojevog potopa, Vari-runa bića kod Inka, itd.

Međutim, promena klime i grandiozne presije prirode uništili su svet divova i njihovu kulturu. I pored toga, oni su iza sebe ostavili neizbrisive tragove, kao i arhajsku ideju o ciklusu odlaska i povratka, čiju smo Noć videli kod Arijevaca u bliskoj 1941. godini.

Tako je najstariji simbol divova bio disk sunca sa krstom u sredini, kao pokazatelj njihove supremacije na sve četiri strane sveta, koji će kasnije evoluirati u svastiku (indijska pramantha).

Disk sunca sa krstom u sredini

O divovima imamo mnoštvo izveštaja, kao što je recimo čuvena “Knjiga o divovima”, esena sa Mrtvog mora. Oni su smatrali da su divovi Božji sinovi. Ali Bog je odlučio da ih uništi kako bi time stvorio uslove za čoveka.

Tako u jednom drugom esenskom tekstu čitamo:

“… Bog u staro doba nije oprostio divovima što su se pouzdali u svoju moć…”

(Svitak: “Postanak”)

Dakle, bili su moćni.

Zato predanja Inka kažu:

“To su bila Vari-runa bića, neimari ogromnih gradova.”

Jedan od njih je Tihuanako. Taj grad na Andima je još uvek grad-zagonetka, za koji nauka ne zna ni koliko je star. Po svedočenju drevnih stanovnika Anda – Kečua i Ajmara, te drevnim Urima sa jezera Titikake – Tihuanako je oduvek bio tu, avetinjski nem i nikad nastanjen. Ime Tihuanako (“Počini Guanako”) dali su mu Inke kad su došle tamo niotkuda, dok je njegovo pravo ime glasilo “Grad umirućeg meseca”. Kao   da se time htelo reći da su mesečeve anomalije učinile da se prekine podizanje ovog grada, tačnije luke na Andima, jer Tihuanako nije završen.

Najbolji poznavalac Tihuanaka bio je Artur Poznanjski, koji je čitav život posvetio njegovom proučavanju. Kad se vratio u SAD, kao starac, napisao je tri ogromna toma o ovom čudu neimarstva, a njegova studija je otad postala alfa i omega arheologije.

Ono što ljudi ne znaju o Tihuanaku

Tihuanako je najveći grad u istoriji čovečanstva jer je sagrađen na površini od 400 kvadratnih kilometara. Pritom on čitav leži na na popločanoj terasi, sastavljenoj od neshvatljivo velikih i savršeno obrađenih blokova monolita, od kojih je svaki težak stotinu tona! To je, dakle, bio grad podignut još u Noći čovečanstva, ali je i dalje neizučen.

Ipak, Tihuanako nije grad, jer u njemu nema zgrada ili odaja, nema groblja ni fosila, niti u njemu postoji ijedan zapis. Isto tako nema posuđa ni tragova ljudske delatnosti. Posvuda na ogromnom prostoru nalaze se samo čudne konstrukcije, bez krovova i prozora, enormnih razmera. Jedino su prolazi i useci imali tipične oblike  koje su u arhitekturi koristili isključivo divovi, a koji su bili lako prepoznatljivi i izuzetno karakteristični.

Tipični profili u Tihuanaku

Ono, međutim, što je u Tihuanaku bilo specifično to su tzv. Vrata sunca (Colosaya) i Mesečeva vrata (imena koja su dala arheolozi), jer su oba portala bila isklesana iz jednog jedinog bloka lepo obrađenog kamena, u obliku slova П, i na relativnoj udaljenosti jedan od drugog.

Ali samo su Vrata sunca oslikana dubokim glifovima u kamenu, na kojima srećemo profile i likove mačaka, čiji kult se odatle očigledno proširio čitavom Južnom Amerikom. Tu je zatim i jedno zagonetno pismo koje nikad nije dešifrovano, pa venerin kalendar od 260 dana i jedan lik u zlatnoj kacigi koji pokazuje rukom na zapad, dok centralna slika prikazuje boga (?) sunca. Čitava ta kapija je izgleda bila u nekakvoj korelaciji sa astronomijom i nekome je služila kao uputstvo ili pokazatelj. Artur Poznanjski je u Tihuanaku otkrio i svojevrsno podzemlje u kome je sve bilo u sukobu sa razumom, jer na taj svet naša logika nije bila primenljiva.

Ono međutim što fascinira u Tihuanaku je monumentalnost i njegov gigantizam. Naime, svi otvori i prolazi kao da su bili građeni za gorostasna bića, a ne za čoveka.

Tako su portali i poligonalno kamenje bili osnova arhitekture Tihuanaka, pored čega tu srećemo i jedan fenomen: naime, dok konvencionalni zemljotresi i danas haraju Čileom i Peruom, rušeći nastambe, Tihuanako se nije ni pomerio!

Kako to? Pa ustanovljeno je da su svi monoliti u Tihuanaku – savršeno polirani – bili povezani srebrnim spojnicama zbog čega ga nijedan zemljotres nije ni pomerio, te je i dalje ostao veličanstven i lep.

Između Tihuanaka i jezera Titikake pronađen je džinovski amfiteatar kakav svet nije video sve do dolaska konkvistadora, jer isti može da primi više od pola miliona ljudi! Međutim, njegova sedišta od kamena nisu bila izgrađena za ljude, već za neka gorostasna bića čiji je centar bio u Tihuanaku.

Najdrevnija predanja starosedelaca Anda – Kečua i Ajmara, kojih ima i danas – govore da su Tihuanako izgradila Vari-runa bića, jer na njihovom jeziku Vari su ime bića, a runa znači „svet divova“ (Misli se na njihovu epohu u diluviju ili prepotopskoj eri).

Međutim, kad je reč o divovima, u opštoj nomenklaturi oni su rasa Titana, koja se smatrala polubogovima, jer im je životni vek bio oko 500 godina, o čijoj epohi pričaju mnoge legende i antički izvori (Hesiod, Lukrecije Kar, Plutarh i drugi). Tako svi narodi od Meksika, zatim Anda, Istoka, Sredozemlja i Indije dele svet na tzv. pet epoha, koje započinju Zlatnim dobom a završavaju Gvozdenim. U toj korelaciji svet Titana ili divova egzistirao je u Drugom ili Srebrnom dobu čovečanstva (U Indiji je to Treta-juga), a što nije ništa drugo nego interegnum između četiri katastrofe koje su pogodile Zemlju.

Zanimljivo da je po biblijskim izveštajima jezik bar tih poslednjih divova bio nerazumljiv, ali izuzetno melodičan, što se u lingvistici uzima kao bezmalo savršen jezik jer odsustvuju faringali, koji su odraz primitivnih jezika (Recimo arapski kentum jezik).

Zanimljivo je da samo ime ili atribut za vrstu divova u svim jezicima poseduje isto značenje, kao na primer reč titani, koja ima tri značenja:

• gospodar
• plemenit
• polubožansko biće

Tako su po predaji Arijevaca i Hurita, predaka Hetita, divovi navodno bili njihovi direktni preci. Drevna egipatska predanja, pak, tvrde da se svet divova nalazi na dalekom lepom Zapadu, zvanom Aukert. I kod drevnih Grka zemlja Titana se nalazi na Zapadu, a poznata je kao Polja blaženih, dok je u arijevskim predanjima to izvesna Arjana Vaejo (Zemlja predaka), na Dalekom severu, dok predanja Baska i Iraca zemlju divova smeštaju u Atlantik pod imenom Ilha Verde, tj. „Potopljena zemlja“. I, zaista, po Hansu Herbigeru i Denisu Soru divovi su nakon jedne kataklizme emigrirali na kontinent Atlantidu, za koju se smatra da su joj prastanovnici bili divovi, u mitologiji poznati kao Titani…