Miloš Milovanović, Matematički institut SANU, autor knjige:

Pitanje kalendara u svetlu predanja Srpske pravoslavne crkve, izdanje Metafizike, 2022.

ISIHAZAM I SOFIOLOGIJA

Kod hrišćanskih autora, naročito u prednikejskom periodu, nalazimo različite stavove prema astrologiji i pastoralnim, dogmatskim i etičkim problemima koje je ona pred njih postavljala. Otežavajuću okolnost za njenu osudu je predstavljalo to što u Svetom pismu ne nalazimo izričite zabrane bavljenja astrologijom (Lemkul 2017, strana 123). Postoje stihovi iz Isaije (47.13-14) koji kritikuju astrološku praksu. U Jeremiji (10.2), Gospod se obraća Izrailju: Ovako veli Gospod: Ne učite se putu kojim idu narodi, i od znaka nebeskih ne plašite se, jer se od njih plaše narodi. Zvezdari se takođe pominju na nekoliko mesta u Danilu (2.27, 4.7 i 5.7-12), zajedno sa drugim vračarima i gatarima, obično u kontekstu njihove nesposobnosti da protumače snove i buduće događaje. Zabranu astrolatrije nalazimo u Ponovljenim zakonima (4.19): I da ne bi podigavši oči svoje k nebu i videvši sunce i mesec i zvezde, svu vojsku nebesku, prevario se i klanjao im se i služio im; jer ih Gospod Bog tvoj dade svim narodima pod celim nebom.

Postoji međutim metodološki problem da Crkva transponuje ove zabrane, koji se sastoji u tome što Stari zavet nije poznavao ikonu. Ona je bila prinuđena samostalno izgrađivati ikonografsku simboliku, čiju je perspektivu preuzela pre svega iz antičkog slikarstva (Carlevaris 2020). Ikonoborstvo je predstavljalo konzervativnu reakciju koja nije mogla biti uzrokovana nastupajućim islamom, s obzirom da tradicionalni šiiti takođe iskazuju ikonopoštovanje. Crkva je u tom pogledu oličenje istorijskog fermenta u nastajanju, što vremenu pridaje naročiti značaj. Samim tim crkveni kalendar predstavlja vrhunski domet ikonografije, čineći matricu istorijskog pamćenja koje rasvetljava prisustvo astrologije u predanju Crkve. Kako Hilari Keri tvrdi, potraga za onima koji u srednjem veku nisu priznavali astralne uticaje je produktivna koliko i potraga za srednjovekovnim ateistima (Carey 1992, strana 12). Ni među kritičarima astrologije to nije dovođeno u pitanje, već je sumnji izvrgavan stepen tih uticaja i sposobnost astrologa u nastojanju da predvide njihova dejstva (Lemkul 2017, strana 344). Crkvi je trebalo sedam vekova da ustanovi ikonopoštovanje koje je suštinsko obeležje pravoslavnog hrišćanstva. Kalendarsko pitanje je još uvek ostalo predmet rasprave, pri čemu mu se pridaje značaj koji ukazuje da je takođe posredi dogmatski spor. Bitnu ulogu u njegovim obrazovanju je igrao Veliki raskol nastao oko Simbola vere, uspostavljenog na vaseljenskim saborima koji su ustanovili pashaliju. Dvanaestodelna struktura ovog dogmata upućuje na Zodijak čiji se znaci odnose na  pojedine članove.1  On samim tim predstavlja memorijsku matricu, što bi značilo da je raskol nastupio upravo u poimanju vremena i istorije.

Crkveni kalendar objedinjuje zodijačke jezike koji označavaju um i srce, budući da se tropski tiče godišnjih doba koja organizuju ljudske delatnosti a siderički zvezdanog neba koje označava damare tela. Njihovo sjedinjenje u pashalnom pravilu bi prema tome odgovaralo isihastičkom podvigu umno-srdačne molitve koja je osnov pravoslavne asketike (Milovanović 2019, strana 164). Tokom XIV veka, isihazam je prerastao u narodni pokret Vizantije i Srbije, odakle se potom preneo u Rusiju. Iz tog perioda potiče čuvena freska Hrista Kosmokratora u manastiru Lesnovo, na kojoj su predstavljeni zodijački znaci. Predstava Zodijaka na svodu južnog traveja narteksa crkve Svetih Arhanđela u Lesnovu je jedinstvena u obradama ove teme i jedinstvena u srpskom slikarstvu. Takođe je jedinstven u svetskoj umetnosti srednjeg veka način na koji su znaci Zodijaka aktivno uključeni u scenu. Kako je Ivana Jevtić primetila, njihove glave, tela i štapovi koje drže u rukama okrenuti su ka Hristu u središtu kompozicije. Oni ne predstavljaju kružna kretanja nebeskih tela, već izražavaju njihovo slavljenje Gospoda (Jevtić 2007, strana 144). Znaci Ga hvale zajedno sa svom tvorevinom, kako ih na to poziva psalmopojac (Psaltir, 148). Oni zajedno sa ostalim simbolima učestvuju u sceni, što predstavlja pravu retkost u istoriji njihovog prikazivanja.

U ikonografskom pogledu, nisu nađene paralele sa lesnovskim figurama Zodijaka. Za neke od njih već je istaknuto kako su bez presedana u antičkoj i vizantinskoj umetnosti (Lemkul 2017, strana 296). Hronološki blizak živopisu Lesnova je tipik manastira Vatoped (Vatopedi cod., 1199), među čijim ilustracijama nalazimo predstave zodijačkih znakova zajedno sa mesečnim radovima u okviru kalendara. Ove figure su međutim znatno klasičnije u svom izgledu i ne pokazuju stilske veze sa onima iz Lesnova (Jevtić 2007, strana 134). Znaci se mogu videti i na stranicama dosta starijeg Svjatoslavovog zbornika, iz 1073. godine, ali takođe pokazuju malo sličnosti sa lesnovskim (Jevtić 2007, strana 135; Tutkovski 2010, strana 278). Na ikoni s kraja XVI veka koja se čuva u Skoplju, a koja je nastala u manastiru Svetih Arhangela u Kučevištu i predstavlja ilustraciju istog psalma, prikazani su neki znakovi raspoređeni u dva registra i odeljeni u pravougaona polja (Tutkovski 2010, strana 280).  Prema rasporedu zodijačkih znakova podeljenih u dve grupe oko Hristovog lika u središtu kompozicije, uočavamo sličnosti sa predstavama koje možemo videti na moldavskim crkvama severne Rumunije, na kojima je prikazano savijanje nebeskog svoda u predstavama Strašnog suda. Reč je o katolikonima manastira Voronet, Probota, Moldovita i Sučevita gde je Zodijak upotrebljen u apokaliptičnim ilustracijama (Corban 2014; McVey 2009, strana 9).

Isihastička teologija naročiti značaj pridaje Presvetoj Bogorodici, smatrajući je ličnošću Crkve koja posreduje između tvari i tvorca (Loski 2003, strane 144-145). Ona se u molitvi ispisanoj na ikoni Mlekopitateljnici naziva Dvanaestozidni grad, što pre svega upućuje na zodijačku simboliku Otkrovenja (21.12).2  Zodijak u tom pogledu poprima lični značaj kosmičke premudrosti kojom je svet ustrojen i koja ga rukovodi spasenju. Brojni odlomci Starog zaveta (Priče Solomonove, 8.22-31 i 9.1-4; Premudrosti Solomonove, 7.21-28; Premudrosti Isusa sina Sirahovog, 1.9-10 i 24.3) ukazuju na ovu ličnost koja se na grčkom jeziku naziva Sofija a na jevrejskom Hohma.3  U Žitiju Svetog slovenskog prosvetitelja i učitelja Ćirila stoji kako se Sofija u liku prelepe deve javila dečaku Konstantinu, probudivši u njegovom srcu strasnu žeđ za mudrošću. Među devicama koje su mu se u snu predstavile, on je ugledao jednu koja je bila najlepša i čije je lice sijalo, ukrašenu niskama đerdana, biserom i svom lepotom (Lavrov 1930, strana 3). Sofijski duh Ćirilove delatnosti je imao neizmeran značaj za širenje pismenosti i vere među Slovenima. Bugarski grad Serdika je preimenovan u Sofija nedugo pošto su se tu nastanili njegovi učenici.

Pavle Florenski je u Sofijinom liku prepoznao prvu stvarnost nezrele Rusije i glavni simbol njene duhovnosti do mongolskog perioda. Pažnja Rusa prema Sofiji je našla izraza podizanjem u njenu čast glavnih hramova po velikim gradovima Kijevu, Novogorodu i Vologdi. Ruska umetničko-estetska tradicija je razradila ikonografiju Bogorodičine predstave koju je naslikao jevanđelista Luka, pri čemu mu iza leđa stoji Sofija usmeravajući njegov kist (Bičkov 1995, strane 45-46). Tradicionalna ustremljenost Rusije sofijskoj problematici bila je osnovni pokretač zanimanja za nju među ruskim misliocima XIX i XX veka. Pavle Florenski (2008, strane 232-280) joj je posvetio deseto pismo svog dela Stub i tvrđava istine. On ide tragom svetih otaca koji priznaju hristološki aspekt Sofije, ali glavnu pažnju posvećuje eklisiološkom i mariološkom tumačenju postavljajući pitanje o njenoj (ne)stvorenosti (Bičkov 1995, strane 54-55). Ova antinomija ukazuje da je posredi celina prirode u vidu prvostvorene ličnosti koja je ovaplotila Božanstvo.

Kosmički lik Sofije se pokazao prvih vekova nakon što je Rusija primila hrišćanstvo veoma bliskim Rusima koji su do tada slavili Majku Zemlju kao izvor svoje dobrobiti (Bičkov 1995, strana 46).4  Stoga je naročito poštovanje uživala Presveta Bogorodica čija se ikona Umnožiteljka žita upravo izražava u kanonskom obliku Majke hlebova – Demetre (Florenski 2007, strana 63).5  Osnovnu pretpostavku astrologije predstavlja saosećanje zemaljskog nebeskim i promene zemaljskog saobrazno nebeskom uticaju. Zaključni oblik ove teme koja se javlja u brojnim vidovima je upotreba bioloških pojmova u opisu zvezdanog svoda (Florenski 2000, strane 124-128).6  Sofija je, po Sergeju Bulgakovu, idealni organizam koji sadrži semena stvari. Ona predstavlja celokupnu stvarnost u njenoj praosnovi, što bi odgovaralo vremenskom dojmu koji uspostavlja organizaciju kosmosa i usmerava njegovu evoluciju (Florenski 2008, strane 237-245). Sofiološka antinomija se ispoljava u ikonografiji koja je izobraženje neizobrazivog Boga, što čini da ustanvoljenje ikonopoštovanja Crkva slavi kao pobedu pravoslavlja (Bičkov 1995, strane 58-59).  Krunu i ispunjenje sofiologije kod Florenskog i Bulgakova predstavlja estetika, što je ishod pravoslavlja u delima ruskih mislilaca. U tome međutim nema ničega neobičnog, ukoliko se obratimo istoriji hrišćanstva u Rusiji. Po svedočanstvu letopisca Nestora, Rusima je inponovao upravo estetski dojam hrišćanskog bogosluženja koje su iskusili u carigardskom hramu Svete Sofije. Ruski sofiolozi su zapravo nastojali da rasvetle eshatološki značaj kosmičke premudrosti koja uspostavlja iskonski astrosimbolizam Zodijaka (Bičkov 1995, strane 65-66).

U okviru ikonografskih celina, Zodijak označava poveznicu između Neba i Zemlje. On je takođe često ukrašavao predmete ili prostore namenjene obredima prelaska, predstavljajući dekoraciju krstionica i kripti, kao i narteksa u kojima su se obredi obavljali. Krštenje predstavlja začetak spasenja i ulaska u Nebesko carstvo, pa Zodijak na predmetima, prostorima i površinama na kojima je prikazan ukazuje na odredište duše (Lemkul 2017, strana 359). U Svetom pismu se presto i pravednici izjednačavaju ili porede sa nebom i zvezdama. U Isaiji (66.1), Gospod veli: Nebo je prijesto moj i zemlja podnožje nogama mojim, dok se u Danilu (12.3) govori: I razumni će se sjati kao svjetlost nebeska, i koji mnoge privedoše k pravdi, kao zvijezde vazda i dovijeka. Psalmopojac se slično izražava: Bog je naš na nebesima, tvori sve što hoće (Psaltir, 115.3) i Nebo je nebo Gospodnje, a zemlju je dao sinovima čovječijim (115.16). Zodijački znaci i mesečni radovi su prikazani naizmenično na romaničkim portalima u okviru iste arhivolte, što može biti opravdano potrebom da se ispuni luk najšireg opsega. Težnja da se prikažu upravo na krajnjoj arhivolti odražava njihovu namenu kao simbola za zonu etra nakon koje leži obitavalište Boga. Spajanje znakova i mesečnih radova u jednom nizu nalazi opravdanje u rečima Honorija iz Otena: Prostor se ne može razumeti bez vremena niti vreme bez prostora. Povezani su zajedno među onim stvarima koje postoje večno i bez kojih ništa ne može biti stvoreno i ništa ne može biti poznato. Suština svih stvari je prostorno-vremenska. Univerzum je omeđen prostorom jer prostor je granica i oblast koja sadrži sve što je sadržano; i univerzum je takođe sadržan u vremenu, jer sve, osim Boga, ima početak i ono što ima početak zavisi od vremena (Honorius Augustodunensis 1974, strane 482-483). Ovaj odlomak rasvetljava predstave mesečnih radova i zodijačkih znakova na arhivoltama portala. Dok je vremenski aspekt izražen mesečnim radovima, prostorni je oličen znacima Zodijaka kroz koje Sunce, dok prolazi svojom putanjom po ekliptici, obeležava razne odsečke vremena. Vreme je izdeljeno Suncem, kako piše Hugo od Sen Viktora (Adnotationes elucidatoriae in Pentateuchon, 36; Hugo de Santo Victore 1879, XIX, col. 207)  i u tom pogledu Zodijak čini prostorno-vremenski okvir čija je dinamika ustanovljena kretanjem planeta.

Po Parmenidovom nazoru, zodijački znaci i planete predstavljaju nebeske kapije (Gallop 2000, strane 50-51). Na vrata takođe ukazuju znaci Zodijaka, koji se, gotovo po pravilu, prikazuju pri vrhu arhivolti portala ili na istaknutim mestima u okviru dekoracije ulaza. Znaci Raka i Lava, koji zauzimaju istaknut položaj na velikom broju srednjovekovnih spomenika, predstavljaju portale Sunca, kako ih naziva Makrobije (Macrobius 1952, I.XII.1-2).7  Ova dva znaka mahom okružuju vertikalnu osu portala, kao što se vidi na primerima crkava u Olneu, Fenijuu, Sivreu, Bordou, Konjaku i Vezleu (Lemkul 2017, strana 370). Rak i Lav su prikazani pri vrhu dovratnika levog portala zapadnog pročelja katedrale Notr Dam u Parizu. Budući da upravo ova dva znaka nedostaju na dovratnicima levog portala Sen Denija, Pola Gerson je iznela pretpostavku po kojoj su oni bili predstavljeni na konzolama iznad nadvratnika (Gerson 1970, strane 48-49). Ponekad je znak Raka postavljen tačno na samu osovinu, kao u Otenu. Ponegde se zodijački niz prekida, pa započinje znakom Raka, kao u Burg Aržantalu. Rak je prvi znak sa leve strane spoljne arhivolte levog portala zapadnog pročelja katedrale u Šartru. Znakom Raka počinje ciklus medaljona sa znacima zodijaka u zoni sokla levog portala zapadnog pročelja katedrale u Amijenu. Osim u skulpturi, znak Raka je imao istaknuto mesto i u drugim formama umetnosti, kao što se može videti na freskoslikarstvu crkve Svetog Mihajla u Kopfordu gde je naslikan pri vrhu trijumfalnog luka, ili na podu crkve San Miniato u Firenci gde je znak Raka uokviren i postavljen u osovinu čitave građevine.

Ideja kapija na nebu nije strana hrišćanskom poimanju: Potom vidjeh: i gle, vrata otvorena na nebu (Otkrovenje, 4.1). Stari zavet pominje kapiju neba u Jakovljevom snu o lestvici (Postanje, 28.17). Pravougaoni oblik polja koja zauzimaju znaci Zodijaka na portalima Sen Denija i Notr Dama, kao i njihov vertikalni raspored podsećaju na izgled stepeništa, naročito na dovratnicima Sen Denija, gde su polja sa znacima šira i gde su ostali dekorativni elementi kružne osnove. Pojam o stepenima Zodijaka u svojstvu lestvice se pojavljuje u Vitruvijevom delu De architectura (9.1.5; Volk 2004, strana 44). Reč Gradus koja se odnosi na zodijačke podeoke, ali i na stepenike koristi Manilije u Astronomici (Volk 2004, strana 44).  Pri tom u Jevanđelju po Jovanu (3.13) stoji: Niko se ne pope na nebo osim koji siđe s Neba, Sin čovječiji koji je na Nebu (Grese 1988, strana 677-693).   Vrata se u tom pogledu poistovećuju sa Hristom koji za sebe kaže: Ja sam vrata; ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći (Jovan, 10.9).

Zamisao o putovanju ka Hristu je izražena u simbolici Crkve kao broda. Ova figura je česta u ranohrišćanskoj literaturi, naročito kada je reč o crkvenoj upravi, premda se takođe upotrebljava u graditeljstvu gde se delovi hrama i orijentacija povezuju sa izgledom broda i njegovim odredištem na Istoku (Grabka 1953, strana 23; Apostolic constitutions, II. 7. LVII).  U liturgičkoj poeziji susrećemo izraz nebeska kapija, što se odnosi na Bogorodicu koja je rodivši Bogočoveka otvorila rajska vrata kako stoji u njenom akatistu (Akatist presvetoj Bogorodici, ikos 8).  Ova himna  Bogorodicu slavi u dvanaest kondaka, dvanaest ikosa i završnim kondakom koji je trinaesti, stavljajući naglasak na njenu ulogu u Božijem ovaploćenju (Peltomaa 2001, strana 21). Među brojnim metaforama i epitetima, ona se naziva lestvica nebeska kojom siđe Bog (ikos 2) i otvaranje rajskih vrata (ikos 4). Slični izrazi kojima se Bogorodica predstavlja sponom između Neba i Zemlje su takođe korišćeni u ostalim himnama i tekstovima grčkih autora (Dell’Aqua 2015, strana 121). Na latinskom zapadu, porta coeli se upotrebljava u mariološkim tekstovima i himnama još od ranog srednjovekovlja. Prisutan je u himni Ave Maris Stella, koju je krajem VI veka napisao Venantije Fortunatus, episkop Poatjea, himni Alma Redemptoris Mater koja se pripisuje Hermanu od Rajhenaua, kao i u procesionalnom antifonu Adorna thalamum za praznik Sretenja (Arad 2001, strana 129; Musurillo 1957; Fassler 1993, strana 512).8

Osa koja polovi Zodijak između Raka i Lava upravo odgovara simetriji astroloških vladarstava, pa njena pojava u ikonografiji poprima dalekosežni značaj. Lavom i Rakom naime vladaju Sunce i Mesec, dok su ostali znakovi simetrično raspoređeni u vlasti pet planeta. Ukoliko se obazremo na Simbol vere, 4. i 5. član koji se tiču ovih znakova glase: Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata i stradao i bio pogreben i Koji je vaskrsao u treći dan po pismu, dok su 10. i 11. član koji odgovaraju znacima na suprotnom kraju ose: Ispovedam jedno krštenje za oprost grehova i Čekam vaskrsenje mrtvih. Ova osa prema tome označava vaskrsenje u Hristu, poloveći godinu na dva dela od kojih u jednom dominira solarni a u drugom lunarni aspekt što rezultira pravilom Pashe.9  Lunarno polugođe u tom pogledu otpočinje Vaskršnjim postom, na koji se nadovezuju pokretni praznici i Petrov post, dok je solarni aspekt dominantan u drgoj polovini godine kog prevashodno čine nepokretni praznici crkvenog kalendara. Naglašavanjem dubine koja je postignuta stupnjevitošću arhivolti i dovratnika, kao i stepenika koji su vodili do ulaza, istaknut je značaj portala kao prostora tranzicije (Lemkul 2017, strana 365). Kako je Miki Ejbel zaključila, ovi portali pozivaju na kinetičko čitanje što nagoveštava da prolazak kroz portal vodi do Nebesa (Kendall 1998, strana 109). Crkva se tumači kao Nebeski grad, pa portal prema tome predstavlja njegova vrata (Bandmann 2005, strana 61).10

Hram u tom pogledu odgovara vremenskoj spirali koju uspostavlja pashalno pravilo, obrazujući matricu istorijskog pamćenja.11  Ona je razvijena u vidu tzv. vizantinske ere koja danima postanja pridružuje periode u trajanju od po hiljadu godina, što je zapravo tehnika astrološke progresije.12  Hiljadugodišta ove hronologije označavaju prelomna zbivanja, pa nije začudo što su se isihastički sporovi u Vizantiji i njen pad uglavnom podudarili sa okončanjem sedmog milenijuma (Milovanović 2019, strane 160-161). Upečatljiva je činjenica međutim da ona postaje dominantni sistem istorijskog datovanja tokom IX veka, što odgovara pokrštavanju Slovena. Koliki je pak značaj slovenskog nasleđa za njeno uspostavljanje pitanje je koje ostaje nerasvetljeno, premda se smatra da seže znatno dalje od preuzimanja ustanovljene matrice. Ovu tezu potvrđuje milenarizam Srba i bliskih naroda, koji obuhvata više drevnih elemenata u poređenju sa grčkim ili jevrejskim (Stojanović 2006, strane 28-32). Osvit osmog milenijuma u tom pogledu na scenu istorije donosi Rusko Crastvo koje je nasledilo Vizantiju.13  Hronike beleže da je ovo bilo doba slutnji i predskazanja, praćeno celim nizom nebeskih znamenja (Svяtskiй 1962, strana 73).

Milenaristički pokreti su kod balkanskih naroda po svemu sudeći prisutni od davnina, ali se tek od XII veka mogu manje-više uspešno pratiti njihovi raspleti (Stojanović 2006, strana 23). Najznačajnije razdoblje u tom pogledu, koje je nastupilo krajem XVI veka, zahvatajući ne samo Srbe nego takođe Vlahe, Grke, Jevreje, Albance i Turke, odgovara spaljivanju Svetog Save Srpskog što se zbilo u Beogradu 1595. godine.14  Proistekla iz obrednih praksi i verovanja u tračko-frižanskoj, grčkoj, ilirskoj i slovensko-iransko-gotskoj civilizaciji, kao i običaja srednjevekovnog hrišćanstva, bogata tradicija milenarizma je omogućila obraćanje brojnim spasiteljima (Stojanović 2006, strana 29). Isihazam je ovo predanje integrisao u crkveni život, prepoznajući u njemu izobilje božanstvenih energija čiji je izvor Sveta Trojica. Kalendar u tom pogledu poprima naročiti značaj, budući da njegovim posredstvom zaštitnička božanstva postaju krsne slave čime su prepoznata u likovima svetitelja (Truhelka 1930). Nagovešteni kontinuitet čini suštinsko obeležje svetosavlja, što je pojam nastao tokom XX veka, koji označava pravoslavlje srpskog stila i iskustva (Popović 1993, strane 3-4). Sadržinsko određenje bi međutim iziskivalo definiciju isihastičkog podviga, a takođe matricu istorijskog pamćenja u vidu crkvenog kalendara, što je upravo zodijačka struktura. U tim pojmovima nastupa pesma Filipa Višnjića Početak bune na dahije, koja predstavlja apokaliptični prikaz nebeskih znamenja, iskazan kalendarskim obrascima: Od Tripuna do Svetoga Đurđa, od Đurđeva do Dmitrova dana itd. Milenarističkim strukturama i očekivanjima se pripisuje veliki značaj za stvaranje raspoloženja koje će dovesti do Prvog srpskog ustanka (Stojanović 2006, strane 28-32).

Svetosavsko predanje se ogleda u zavetnom opredeljenju za Nebesko carstvo, čemu je isihazam presudno doprineo (Tahios 1975). Pećki letopis svedoči kako se treće godine pred Kosovsku bitku Sunce pomračilo tako da su se u podne videle zvezde i krvav mesec, što je bilo predskazanje buduće nesreće (Pavlović & Marinković 1975, strana 71). Astrološka predviđanja su u tom pogledu primenljiva na celinu istorije i datovanje izvesnih događaja koji njome poprimaju puni značaj (Milovanović & Imširagić 2019). Radovan Kazimirović (1940, strana 300) ističe da je astrologija prisustvovala u Srpskoj crkvi do XX veka, iznoseći smelu tvrdnju kako je Hilandar bio središte zvezdarstva.15  Da je ova tradicija ostala i opstala svedoči roman Milivoja M. Jovanovića (1984) Monah Kalist koji predstavlja životopis isihastičkog sveštenoslužitelja, čija se radnja odvija u astralnom svetu (Milovanović u pripremi). Takođe se smatra da su brilijantni umovi srpskog naroda svoj podvig gradili zagledani u zvezdano nebo.16

Objašnjenja:

1 Istovetnu strukturu sledi knjiga Vladimira Loskog (2003) o mističkom bogoslovlju, koja se sastoji od dvanaest glava.

2 Molitva ispisana na Bogorodičinoj ikoni Mlekopitateljnici glasi: Zlatnopleteni stube i Dvanaestozidni grade, Suncetočeni prestole, stolico Cara, nepojmljivo je čudo kako mlekom hraniš Gospoda.

3 Zodijak je nagovešten stihom iz Priča Solomonovih (8.27): Kada je uređivao Nebesa onde bijah, kada je razmeravao krug nad bezdanom.

4 U Keplerovim delima stoji tvrdnja da sedište astrološkog sinhroniciteta nije u planetama nego u Zemlji (Jung 1989, strane 86-97).

5 Umnožiteljka žita, hleba i useva je naziv Bogorodičine ikone kojoj je ime nadanuo Sveti Avrosije Optinski. Igumanija Bolhovskog manastira po imenu Ilarija mu je 1890. godine poslala predstavu Bogorodice kako sedi na oblacima sa podignutim rukama, dok je ispod nje žitno polje koje je požnjeveno sa uspravno postavljenim snopovima pšenice po cveću i travi. Prikaz je pozajmljen sa ikone svih svetih koja se nalazila u istom manastiru. Amvrosije je napisao naročiti pripev Akatistu Bogorodice, namenjen da se peva pred ovom ikonom.

6 Genesis i genitura su sinonimi reči sperma i semen. Ali s obzirom na to da je particip budućeg vremena, genitura ukazuje na potencijal onoga čemu tek predstoji da se rodi. Ovaj termin je zadobio astrološko značenje, čime se izgled neba u trenutku rođenja naziva tema geniture.

7 Mogla bi se ustanoviti veza sa dva puta koja se prikazuju slovom Y i koja su u mitu o Herkulu predstavljena kao vrlina i porok, sa dvoja vrata – nebeskim i paklenim – koja su kod Latina činila simboliku Janusa, a takođe sa dve faze ciklusa – silaznom i uzlaznom. Reč je o dve polovine Zodijaka, što je često prikazano na portalima srednjovekovnih crkava sa rasporedom koji mu pridaje isto značenje (Genon  2007, strana 25).

8 Herbert Musurilo u svom članku posvećenom lingvističkoj analizi Alma Redemptoris Mater spekuliše o prisustvu astrološke simbolike u himni, kao i o mogućnosti da latinska reč porta poseduje zodijačke konotacije odnoseći se zapravo na porta solis kako je opisano kod Makrobija (Macrobius 1952, I.XII.1-2). Budući da se veruje kako je autor himne Herman od Rajhenaua kome se takođe pripsuje traktat o astrolabu iz XI veka, takvu mogućnost Musurilo smatra vrlo verovatnom (Musurillo 1957, strana 172-173).

9 Zodijak je ustanovljen vremenskom spiralom pashalije mimo koje je nemoguće pojmiti njegovo otpočinjanje znakom Ovna, budući da krug nema ni početka ni kraja.

10 Kako Ginter Bandman ističe u svom razmatranju ranosrednjovekovne arhitekture, crkvena građevina je postala simbol Nebeskog grada u kom vernici učestvuju bogosluženjem (Bandmann 2005, strana 61). Iako govori o arhitektonskim elementima, Bandmanova tvrdnja da je zajednički činilac svih njih to što su ustrojeni u vidu Božijeg carstva je primenljiva na figuralnu dekoraciju hrama i motiv Zodijaka (Lemkul 2017, strana 368).

11 Bitan činilac takođe predstavljaju ornamenti hramovnog nakita koji oprisutnjuju Nebesko carstvo (Cvetković 2009). Dvanaest bikova na ulazu Solomonovog hrama nose zodijačku simboliku koja nagoveštava spiralu vremena (Milovanović 2021, strane 56-59).

12 Sekundarna i tercijarna progresija su tehnike koje su rukovođene pravilom dan za godinu ili dan za mesec, što podrazumeva da istorijski periodi od godine ili meseca odgovaraju pomaku progresivnog horoskopa za jedan dan. U pitanju vizantinske ere, posredi je milenaristička progresija koja hiljadugodišnjim periodima istorije pripisuje progresivne pomake od jednog dana (Milovanović & Imširagić 2019, strana 148).

13 Istek sedmog milenijuma je doista bio prožet posve osobenim gledištima koja su bila naročito jaka upravo među Slovenima (Karamzin 1842, 2.6.8-9). Ona su se ispoljila u tome što je pashalno pravilo računato samo do sedamhiljadite godine od postanja. Na isteku nepotpune pashalije je pisalo: Tu strah, tu tuga, ako je ovaj krug u Hristovu raspeću, ovo leto i na koncu javlja se, u njemu je i svetski tvoj dolazak (Svяtskiй 1962, strana 73). Za vladavine velikog kneza Ivana III Vasiljeviča je sazvan u Moskvi crkveni sabor koji je, nadopunivši pashaliju, označio početak osmog milenijuma (Karamzin 1842, 2.6.222-223). U novoobnovljenoj pashaliji se za Ivana III kaže da je gospodar i samodržac cele Rusije: novi car Konstantin u novom gradu cara Konstantina – Moskvi – što je sve skupa imalo neizmeran značaj (Zelinskiй 1996, §26). Obnova pashalnog pravila nije, prema tome, predstavljala puko ispisivanje kalendara za naredni period. Bio je to pre svega apokaliptični rasplet ukazivanjem na mogućnost da se nanovo saberu elelemti koji su već stremili raspadu (Losev 2000, strana 79).

14 Kroz ceo XVI vek je bilo proročanstava o propasti turskog carstva od hrišćanskog mača, koja su se odnosila na 1595. godinu. Otomanska Carevina je upravo tada zapala u prilične teškoće bujanjem narodnog pokreta na Balkanu (Mijatović 1877, strane 77-85).

15 Odatle je ova nauka preneta u Srbiju, pa se pamti da je u okolini Studenice i Žiče bilo staraca koji su je znali. O živom prisustvu astrologije na Svetoj gori svedoči proročanstvo koje je 1912. godine izrekao nepoznati kaluđer (Kazimirović 1940, strane 300-302).

16 Zvezdobroj je srpska reč koja se mogla čuti u Vranju i okolini, a označava indigo-dete čiji je pristup zvezdanim svetovima otvoren (Kerol & Tober 2009). Mihailo Pupin je rekao da ni on ni Nikola Tesla ne bi postigli ništa da nisu bili deca zagledana u zvezdano nebo nad sobom, ali s tim u vezi  dodaje: U gradovima su zvezde male i daleko su, ne mogu se dohvatiti (Ninković-Tašić 2017, strana 7). 

MODERNIZAM I NAUKA

Kalendarska reforma, koja je nastupila tokom XVI veka za stolovanja  pape Grgura XIII, poistovetila je ♈-tačku Tropskog zodijaka i 21. mart što je odgovaralo njenom položaju tokom Nikejskog sabora. Ovo je sprovedeno izostavljanjem deset dana i izmenjenim pravilom prestupanja, čime je kalendar istrgnut iz pashalije svodeći se na ciklus godišnjih doba (Milovanović 2019, strana 168). Na taj način obrazovana matrica odgovarala bi modernoj sekularizaciji u težnji da se istorija ustanovi mimo sveštenog predanja. Modernizam je, prema tome, sekularna ideologija koja stoji u suprotnosti crkvenom kalendaru čiji se značaj tiče istorijskog pamćenja. Dominacija solarnog ciklusa u gregorijanskom kalendaru se odnosi na iluziju samovoljnog delovanja koje se smatra realnošću prve vrste. Kako ju je opisao Džozef Bukanan, metafizički pisci obično smatraju da se volja sastoji u vršenju urođene moći ili ustanovljene sposobnosti uma čiju je sopstvenu prirodu nepotrebno i besplodno istraživati. Ovo gledište u krajnjoj liniji sasvim isključuje njeno rasvetljavanje i umesto toga predlaže obožavanje. To bi u kratkim crtama predstavljalo sadržinu humanističkog racionalizma koji čini osnov modernističkog poduhvata (Wegner 2002, strane 12-13).

U tom pogledu ne čudi što je ovaj svetonazor odbacio astrologiju koja odriče slobodu samovolje. Gregorijanski kalendar ne predstavlja Zodijak kojim je ustanovljena memorijska matrica, već označava zaborav istorije budući da je eliminisao spiralu vremena.1  To mu je suštinsko obeležje po Emilu Mejersonu koji modernu nauku smatra postupnim ostvarenjem sklonosti u ljudskom mišljenju da se različitost i promena svode na istovetnost i stalnost. Njena paradigma je heliocentrizam Kopernikovog sistema, čiji je kauzalni determinizam projektovan na njutnovsku fiziku. Krunski domet joj pak predstavlja teorija Nilsa Bora, koja viziju atomskog sveta zasniva na minuskuli solarnog sistema (Miller 2000, strana 50).2  Zajednički imenitelj ovim modelima je eliminacija vremena, kako Mejerson označava suštinu modernističkog poduhvata (Meyerson 1908). U sveštenom predanju, međutim, postoji činilac meteža koji se opire kauzalnom determinizmu (Berđajev 1989, strana 122). Pamćenje je načelo koje sa njim vodi neprekidnu borbu, što čini osnovni oblik opažanja. Istorije nema bez pamćenja jer bi takva sadašnjost bila odsećena od prošlog i budućeg, čime bi onemogučila svoje poimanje (Berđajev 1989, strane 83-84).3  Odbacivanje astrologije prema tome koincidira odbacivanju Crkve, što podjednako važi za modernu naučnost i modernu religioznost.4

Zanimanje za pojam vremena, koje je nastupilo tokom XX veka, odgovara začecima postmodernosti što se pre svega odnosi na prevazilaženje determinizma u nauci i obnovu kosmologije (Toulmin 1982). Briselska škola termodinamike, predvođena Prigožinovim istraživanjima, razvila je fiziku kompleksnih sistema čije je definiciono svojstvo postojanje vremenskog operatora koji predstavlja nepovratna i inovativna zbivanja (Prigogine 1980). Vreme je akauzalna stihija koja označava sudbinu, što je moderna nauka prenebregla zamenivši je pojmom uzročnosti (Losev 2000, strane 147-149).5  Postmoderna nauka se prema tome nadovezala na svešteno predanje čiji sastavni deo čini astrologija.6  Čudo u tom pogledu uopšte nije narušavanje prirodnih zakona, već upravo projava iskonske prirode (Losev 2000, strane 141-145).7  Modernizam je čoveka uslovio da ignoriše astrologiju i da je smatra nenaučnom, što je izraz sekularnog poimanja nauke (Versluis 2005, strana 126). Ali je ova ignorancija prevaziđena samim tokom istorije koja je za sobom ostavila modernistički balast.

Objašnjenja:

1 Arhimandrit Rafailo Karelin (2001, strane 76-77) je u tom pogledu stari stil nazvao kosmičkom poemom, a novi suvim knjigovodstvom. Po njegovom poimanju, u pitanju kalendara su se sudarila dva nazora – mistički i racionalistički – gde je vreme za prvi tajna bića, a za drugi objektivni fakat.

2 Ova predstava je bila toliko zapanjujuća a teroija toliko uspešna, da je tako strog i trezven fizičar poput Maksa Borna bio ganut da u ushićenju napiše: Pomisao da zakoni makrokosmosa u malom odražavaju zemaljski svet se očigledno ljudskom umu čini veoma čarobnom; njen obrazac je zapravo ukorenjen u sujeverju (koje je staro koliko istorija mišljenja) da bi se sudbina mogla čitati iz zvezda (Born 1923, strana  537).

3 Samo je proročko dejstvo kadro staviti istoriju u pokret, tako što povezuje prošlost i sadašnjost poimanjem buduče dinamike (Berđajev 1989, strana 49).

4 Ovaj stav se ogleda u nipodaštavanju kalendarskog pitanja, koje se svodi na tvrdnju da ne spasava matematička tačnost već Božija ljubav (Janković 2007, strana 5). Pri tom pada u oči da se matematika ne smatra izrazom Božije volje i ljubavi. Ovaploćenje međutim prožima celokupno ustrojstvo kosmosa, čineći ga čudom (Losev 2000, strana 64-65). Slobodan je onaj koji istoriju ne oseća kao naturenu, već kao sopstvenu slobodu (Berđajev 1987, strana 45). Praštanje u tom polgedu predstavlja sredstvo pamćenja koje obrazuje istorijsku matricu (Assmann 2015).

5 O toku vremena ne odlučuje puki slučaj već sudbina, što je neizmerno bitan pojam koji označava prisustvo Božijeg suda (Stojanović 2006, strane 27-28). Ako psalmi slave vremena i rokove koji su odozgo ustanovljeni, onda proroci uspostavljaju ono što se s pravom naziva religija budućnosti (Berđajev 1987, strane 77-78).

6 Ovo je naročito prisutno u medicini koja je sve do XVIII veka baštinila ijatromatematiku čije je poznavanje Hipokrat smatrao preduslovom lekarskog poziva (Lemkul 2017, strana 186). Na posve različitim osnovama počiva moderna medicina, za koju je Oliver Vendel Holms rekao: Čvrsto verujem da kada  bi se sve medicinsko znanje moglo potopiti na dno mora, to bi bilo mnogo bolje za čovečanstvo a mnogo gore za ribe (Holmes 1861, 9.202-203).

7 Rodžer Penrouz ističe da crne rupe, koje obrazuju horizont događaja, zrače informaciju ustanovljenu procesom opažanja (Hawking & Penrose 1996, strane 62-64). Horizont prema tome predstavlja memorijsku matricu, što bi odgovaralo pojmu Zodijaka u astrologiji.

ZAKLjUČAK

Značaj astrologije u Crkvi je potvrđen na brojnim i raznovrsnim primerima koji su pouzdano svedočanstvo trajnog prisustva. Osnovni vid ove teme čini crkveni kalendar čije pashalno pravilo predstavlja izvor zodijačke astrosimbolike. Obrazujući vremensku spiralu, ono uspostavlja matricu istorijskog pamćenja u koju su uronjene ljudske delatnosti.

Po Goranu Milekiću (2013), astrologija poprima svoj smisao tek kada proricanje i dejstvo objedini u zajednički sklop ustanovljen otkrovenjem. On je prevashodno isticao potrebu sveobuhvatnog i temeljnog obrazovanja što bi nju učinilo krunom akademskih delatnosti, a astrologe kolosalnim duhovnicima koji su vredni poverenja i poslušnosti. Ovo stavnovište bi odgovaralo postmodernoj eposi, što se nadovezuje na svešteno predanje koje u kontinuitetu baštini astrologiju. Crkveni kalendar u tom pogledu predstavlja vrhunski domet ikonografije, čineći matricu istorijskog pamćenja. Zodijački model označava poveznicu između Neba i Zemlje, što je horizont događaja u pojmovima postmoderne nauke koja obnavlja kosmologiju.

Literatura

(ćirilica)

Berđajev, N.: 1989, Smisao istorije: ogled filozofije čovečije sudbine, preveo Mil. R. Majstorović, Univerzitetska riječ, Nikšić.

Bičkov, V. V.: 1995, Sofija kao stvaralačko-estetsko načelo bića u ruskom novopravoslavlju. U: D. Pajin (ur.) Religija i likovnost: religijsko iskustvo i likovna umetnost (strane 41-66), preveo I. Marić, Nolit, Beograd.

Vasić, M.: 2008, Zlatni i srebrni novac kasne antike (284-450. godine): iz Zbirke Narodnog muzeja u Beogradu, Narodni muzej, Beograd.

Versluis, A.: 2005, Pesma kosmosa: uvod u tradicionalnu kosmologiju, preveo Z. Lojanica, Esotheria, Beograd.

Vidosavljević, A.: 2010, Arheologija kalendara, Logos, Beograd.

Genon, R.: 2007, Kralj sveta, preveli M. Čalija, S. Bajić, Centar za izučavanje tradicije Ukronija, Beograd.

Žički – Ohridski, Sv. N.: 2016, Pomozi nam Višnji Bože i druge pesme, Korisna knjiga, Beograd.

Zelinskiй, A. N.: 1996, Konstruktivnыe principы drevnerusskogo kalendarя. Podvorьe Russkogo na Afone Svяto-Panteleйmonova monastыrя, Moskva.

Janković, D.: 2007, Liturgijska funkcija crkvenog kalendara, Pravoslavni bogoslovski fakultet, Beograd.

Jacanović, D.: 2000. Srpsko kalendarsko znanje u epskoj narodnoj poeziji, Mitološki centar Srbije, Rača.

Jevtić, A. (ur): 2008, Molitvenik: kanonik, preveo Justin Popović, Ćelije, Valjevo.

Jejts, F.: 2012, Veština pamćenja, prevela R. B. Šević, Mediterran Publishing, Novi Sad.

Jovanović, A.: 2017, INTERVJU: Monah Arsenije – Samo je Božija ljubav prava i ispunjava čitav naš život! (10. 8. 2017).

            https://www.youtube.com/watch?v=TnwVLcmdBKo

Jovanović, M. M.: 1985, Monah Kalist: roman, Nova iskra, Beograd.

Jung, K. G.: 1989, Sinhronicitet: načelo neuzročnog povezivanja. U: K. G. Jung, V. Pauli, prevela I. Šmit, Tumačenje prirode i psihe (strane 5-111), Globus, Zagreb.

Kazimirović, R.: 1940, Tajanstvne pojave u našem narodu – kremansko proročanstvo. Čaranje, gatanje, vračanje i proricanje u našem narodu: prilog ispitivanju tajanstvnih duhovnih pojava, Izdanje knjižarnice Milorada P. Milankovića, Beograd.

Karamzin, N. M.: 1842, Istoriя Gosudarstva Rossiйskogo. Izdanie I. Эйnerlinga, Sankt-Peterburg.

Karadžić, V. S.: 1987, Narodne srpske pesme 4, Prosveta – Nolit, Beograd.

Karelin, R.: 2001, Kalendarsko pitanje; O crkvenom kalendaru. Sveti knez Lazar 4(36), 53-78.

Kerol, L., Džen T.: 2009. Indigo deca: novi klinci su među nama, preveo V. Stepanov, Vega media, Novi Sad.

Kostić, N.: 2016, Studija slučaja oblikovanja premoderne srpske etničke vezanosti posredstvom svetaca, mučenika i heroja narodne epike: etnosimbolički pristup. Sociologija 58(4), 578-597.

Lavrov, P. A.: 1930, Prostrannoe žitije Konstantina – Kirilla Filosofa, Leningrad.

Lemkul, I.: 2017, Hristijanizacija i aproprijacija motiva Zodijaka u umetnosti srednjeg veka, Doktorska disertacija, Filozofski fakultet, Beograd.

Lestvičnik, Sv. J.: 1997, Lestvica, preveo D. Bogdanović, Hilandar, Sveta Gora.

Lord, A. B.: 1990, Pevač priča, 1. Teorija, prevela S. Glišić, ΙΔΕΑ, Beograd.

Losev, A.: 2000, Dijalektika mita, preveo I. Marić, Plato, Beograd.

Loski, V.: 2003, Ogled o mističkom bogoslovlju Istočne crkve, preveli hilandarski monasi, Hilandar, Sveta Gora.

Mijatović, Č.: 1877, Šta je želeo i radio srpski narod u XVI veku. Godišnjica Nikole Čupića 1, 51-88.

Milekić, G.: 2013, Prognoza i akcija.

            http://sanjaperic.com/wp-content/uploads/2013/11/Prognoza-i-akcija.pdf

Milićević, V.: 2015, Deseta nedoumica Sv. Maksima Ispovednika i bogoslovski problem vremena, Teološki pogledi 48(2), 257-290.

Milovanović, M.: 2019, Isihazam i kalendarsko pitanje. U: Z. Matić (ur.), Isihazam u životu Crkve srpskih i pomorskih zemalja (strane 157-173), 14. septembar 2019, Manastir Tumane.

Milovanović, M., Aleksandar,  I.: 2019, Spaljivanje Svetog Save Srpskog (prilog metodologiji istorijskog datovanja). Mitološki zbornik 42, 127-169.

Milovanović, M.: 2021, Pitanje kalendara u svetlosti predanja Srpske pravoslvne crkve, Metaphysica, Beograd.

Milovanović, M.: u pripremi, Astralni svet u knjizi Monah Kalist Milivoja M. Jovanovića.

Nikol, D. M.: 1997, Besmrtni car, preveli I. Panić, V. Rakonjac, Glas srpski – Clio , Beograd – Banja Luka.

Ninković-Tašić, A.: 2017, Zvezdobrojci, Agape knjiga, Beograd.

Novaković, S.: 2000, Primeri književnosti i jezika staroga i srpksoslovenskog. Izabrana dela 14, Zavod za udžbenika i nastavna sredstva, Beograd.

Nodilo, N.: 1981, Stara vjera Srba i Hrvata, Logos, Split.

Pavlović, D., Marković, R. (ur.): 1975, Iz naše književnosti feudalnog doba, Prosveta, Beograd.

Patrijarh srpski Pavle: 1996, Bez osuda, otvoreno, očinski. U: Ž. Stojković, Serbia i komentari za 1993/1995 (strane 357-375), Zadužbina Miloša Crnjanskog, Beograd. Citirano u: Patrijarh Pavle: 2016, Budimo ljudi: život i misli patrijarha Pavla, Novosti, Beograd, 18-19.

Popović, J.: 1993, Svetosavlje kao filosofija života, Ćelije, Valjevo.

Radojčić, M.: 1940, O čarobnom svetu našeg srednjevekovnog slikarstva. Narodna odbrana 10(42-45), 677-678; 693-694; 710-711; 726-727.

Ransiman, S.: 2016, Pad Carigrada 1453, preveo A. Č. Ilić, Algoritam, Beograd.

Ruvarac, D.: 1888, Kako je postao današnji broj zapovednih praznika kod Srbalja? Štampa J. J. Medecijani i Đ. Kampanović, Beograd.

Saharov, S.: 2001, Starac Siluan, preveli hilandarski monasi, Hilandar, Sveta Gora.

Svяtskiй, D. O.: 1962, Očerki astronomii Drevneй Rusi. Istroiko-astronomičeskie issledovaniя 8, 9-82.

Spasojević, D.: 2004, ARDA Viraf Name: Knjiga o pravednom Virafu ili raj i pakao u mazdaističkoj religiji. Pešić i sinovi – Iranski kulturni centar, Beograd.

Stojanović, T.: 2006, Strukturni osnovi milenarizma kod Južnih Slovena u XVII i XVIII veku, prevela Z. Hadži-Vidojković. Zbornik Matice srpske za društvene nauke 120, 2006, 21-34. T. Stoianovich: 1969, Les structures millénaristes Sud-Slaves aux XVIIe et XVIIIe siècles. Actes du premier congrès international des études Balkaniques et Sud-Est Européennes, Sofia, 26 août – 1 september 1966, III, Histoire (Ve – XVe ss.; XVe – XVIIe ss.), Sofia, 809-819.

Tahios, A-E.: 1975, Isihazam u doba Kneza Lazara. U: I. Božović, V. Ćurić. (ur.) O knezu Lazaru: naučni skup u Kruševcu 1971 (strane 93-103), Filozofski fakultet – Narodni muzej Krupevac, Beograd – Kruševac.

Truhelka, Ć.: 1930, Larizam i krsna slava. Glasnik Skopskog naučnog društva 7-8, 1-35.

Tutkovski, M.: 2010, Predstavite na zodijakot vo vizantiskoto i post-vizantiskoto slikarstvo od R. Makedonija. Patrimonium.MK: Spisanije za kulturnoto nasledstvo – spomenici, restavracija, muzei – 3(7-8), 277-288.

Florenski, P.: 2000, Smisao idelaizma, preveo I. Marić, Plato, Beograd.

Florenski, P.:2007, Ikonostas, preveo dr D. M. Kalezić, Jasen, Nikšić.

Florenski, P.: 2008, Stub i tvrđava istine: ogled o pravoslavnoj teodiceji u dvanaest pisama, preveli N. Joksimović, Lj. Kovačević, Logos, Beograd.

Cvetković, B.: 2009, O ulozi „ornamenta“ u sakralnom kontekstu. Kruševački zbornik 14, 35-65.

(latinica)

Ambrose: 2001, Commentary of Saint Ambrose on the Gospel according to Luke, translated by I. M. Ni Riain, Halcyon, Dublin.

Anderson, B.: 2011, Classified knowledge: the epistemology of statuary in the Parastaseis Syntomoi Chronikai, Byzantine and Modern Greek Studies 35/1, 1–19.

Assmann, A.: 2015, Dialogic memory. U: P. M. Flohr (ur.), Dialog as a Trans-disciplinary Concept: Martin Buber`s philosophy of dialogue and its contemporary  reception (strane 199-214), Studia Judaica 83, De Gruyter, Berlin.

Baldini, U.: 2001, The Roman Inquisition’s condemnation of astrology: antecedents, reasons and consequences. U: G. Fragnito (ur.) Church, Censorship and Culture in Early Modern Italy (strane 79-110), Cambridge Studies in Italian History and Culture, Cambridge University Press, Cambridge.

Bandmann, G.: 2005, Early Medieval Architecture as a Bearer of Meaning, translated by K. Wallis, New York.

Basil, St.: 1963, Exegetic Homilies. The Fathers of the Church 46, The Catholic University of America Press, Washington.

Bauer, W.: 1971, Orthodoxy and Heresy in Earliest Christianity, translated by R. A. Kraft, Fortress Press, Philadelphia.

Bierce, A.: 2000, Decide, v.i. The Unabridged Devil’s Dictionary (strane 50-51), University of Geogria press, Athens.

Boll, F.: 1894, Studien über Claudius Ptolemäus : ein Beitrag zur Geschichte der griechischen Philosophie und Astrologie, Druck und Verlag von B. G. Teubner, Leipzig. Citirano u: L. Thorndike: 1929, A History of Magic and Experimental Science. Volume I, Oldenbourg Wissenschaftsverlag GmbH, New York, 111.

Boll, F.: 1914, Aus der Offenbarung Johannis: Hellenistiche Studien zum Weltbild der Apokalypse, Leipzig, Citirano u: A. Yarbro Collins: 1996, Cosmology and Eschatology in Jewish and Christian Apocalypticism, E. J. Brill, Leiden, 108.

Born, M.: 1923, Quantentheorie und Störungsrechnung. Die Naturwissenschaften 27, 537–550.

Bruun, P. M.: 1966, Roman Imperial Coinage, Volume VII, Constantine and Licinius, AD. 313-337, Spink & Son, London.

Carlevaris, L.: 2020, N‑dimensional space and perspective: the mathematics behind the interpretation of ancient perspective. Nexus Network Journal 22 (3), 601-614.

Cassian, J.: 1965. De institutis coenobiorum, edited & translated by J- C. Guy, Paris. Citirano u: S. McCluskey: 1990, Gregory of Tours, Monastic Timekeeping, and Early Christian Attitudes to Astronomy, Isis 1/1, 8.

Charles, R. H.: 1902, The Book of Jubilees or The Little Genesis, Translated fro the Editor`s Ethiopic Text and Edited, with Introduction, Notes and Indices, Adam & Charles Black London.

Chevalier, J. M.: 1997, A Postmodern Revelation: Signs of Astrology and the Apocalypse, University of Toronto Press, Scholarly Publishing Division, Toronto.

Chrysostom, St. J.: 1851, The Homilies of St. John Chrysostom on the Gospel of St. Matthew, translated by G. Prevost, Oxford – John Henry Parker – F. and J. Rivington, London.

Clement of Alexandria: 1885, Stromata, translated by W. Wilson, Buffalo, New York.

Corban, A.: 2014, Representations of the zodiacal signs in the Western and Romanian iconography (2). U: I. Boldea (ur.) The Proceedings of the International Conference Globalization, Intercultural Dialogue  and National Identity  Section: Language and Discourse 1 (strane 40-50), Arhipelag XXI Press, Târgu-Mureş.

Cullmann, O.: 1962, Christ and Time: The Primitive Christian Conception of Time and History, SCM Press, London.

Cumont, F.: 1892, Zodiacus. U: M. C. Daremberg, E. Saglio (ur.) Dictionnaire des antiquités grecques et romaines, d’après les textes et les monuments, V, Paris, 1046-1062.

Daniélou, J.: 1959, Les douze Apôtres et le zodiaque, Vigiliae Christianae 13,/1, 14-21.

Davies, P. J. E.: 2004, Death and the Emperor, Roman Imperial Funerary Monuments from Augustus to Marcus Aurelius, Austin TX – Cambridge.

Dell’Acqua, F.: 2015, Porta coeli: the annunciation as threshold of salvation. Convivium: exchanges and interactions in the arts of medieval Europe, Byzantium, and the Mediterranean 2(1), 102-125.

Denzey, N.: 2003, A new star on the horizon, astral christologies and stellar debates in early christian discourse. U: S. Noegel, J. Walker, B. Wheeler (ur.) Prayer, Magic, and the Stars in the Ancient and Late Antique World, University Park, Pennsylvania, 207-221.

Friedman, J. B.: 2000, Orpheus in the Middle Ages, Harvard University Press, Cambridge 1970, reprinted by Syracuse, New York.

Gallop, D.: 2000, Parmenides of Elea. Fragments, University of Toronto Press, Toronto.

George, D.: 2001, Manuel I Komnenos and Michael Glykas: a twelfth-century defense and refutation of astrology, Part 1. Culture and Cosmos 5(1), Spring/Summer, 3-48.

Gerson, P.: 1970, The West Façade of St. Denis: An Iconographic Study, PhD thesis, Columbia University. Citirano u: M. J. Hall Panadero: 1984, The Labors of the Months and the Signs of the Zodiac in Twelfth-century French Facades, PhD thesis, University of Michigan, 64.

Grabka, G.: 1953, Christian viaticum: a study of its cultural background. Traditio 9, 1-43.

Green, S. J.: 2014, Disclosure and Discretion in Roman Astrology, Manilius and his Augustan Contemporaries, Oxford University Press, Oxford.

Greenfield, R. A.: 1995, A contribution to the study of Palaeologan magic. U: H. Maguire (ur.) Byzantine Magic (strane 117-153), Dumbarton Oaks Research Library and Collection, Washington.

Hawking, S. W., Penrose, R.: 1996, The nature of space and time. Scientific American 275(1), 60-65.

Hegedus, T.: 2007, Early Christianity and Ancient Astrology, Peter Lang Publishing, New York.

Holmes, O. W.: 1861, Collected Works: Currents and Counter‐Currents in Medical Science with Other Addresses and Essays, Ticknor and Fields, Boston.

Honorius Augustodunensis: 1974. Clavis Physicae, Rome. Citirano u: M. Bagnoli: 2009, The Syzygy at Anagni. Measuring the gap between concept and execution in medieval wall painting. Zeitschrift für Kunstgeschichte 72/3, 324.

Hugo de Santo Victore: 1879, In Salomonis Ecclesiasten homiliae, PL CLXXV, Paris.

Isidore: 2006, The Etymologies of Isidor of Sevilla, translated by S. A. Barney, W. J. Lewis, J. A. Beach, O. Berghof, Cambridge.

Jevtić, I.: 2007, Le nouvel ordre du monde ou l’image du cosmos à Lesnovo. U: A. Cutler, A. Papaconstantinou (ur.) The Material and the Ideal, Essays in Medieval Art and Archaeology in Honour of Jean-Michel Spieser (strane 129-149), Leiden – Boston.

Josephus: 1961, Jewish Antiquities, tramslated by H. ST. J. Thackeray, Harvard University Press, London – Cambridge.

Kircher, A.: 1653, Oedipus Aegyptiacus, Rome. Citirano u: W. W. Reader: 1981, The Twelve Jewels of Revelation 21:19-20: Tradition History and Modern Interpretations, Journal of Biblical Literature 100/3, 451.

Koch-Westenholz, U. S.: 1995, Messopotamian Astrology: An Introduction to Babylonian and Assyrian Celestial Divination, Copenhagen.

MacCormack, S G.: 1981, Art and Ceremony in Late Antiquity, Berkley – Los Angeles – London.

Macrobius: 1952, Commentary on the Dream of Scipio, translated by W. Harris Stahl, New York.

Malina, B. J.: 1995, On the Genre and Message of Revelation: Star Visions and Sky Journeys, Peabody, Hendrickson.

Maternus, F.: 1975, Ancient Astrology, Theory and Practice, Matheseos Libri, translated by J. Rhys Bram, Park Ridge, New Jersey.

McCluskey, S.: 1990, Gregory of Tours, monastic timekeeping, and early christian attitudes to astronomy. Isis 81(1), 8-22.

McVey, M. E.: 2009, Beyond the Walls: The Easter Processional on the Exterior Frescos of Moldavian Monastery Churches, The Master of Art Thesis, Brigham Young University.

Meyerson, É.: 1908, Identité et réalité, F. Alcan, Paris.

Miller, A.: 2000, Insights of Genius: Imagery and Creativity in Science and Art. MIT Press – Springer; Cambridge, Mass. – New York.

Musurillo, H.: 1957, The mediaeval hymn, “Alma Redemptoris”: a linguistic analysis. The Classical Journal 52/4, 171-174.

Origen: 1911, The Philocalia, translated by G. Lewis, Edinburgh.

Origen: 1953,. Contra Celsum, translated by H. Chadwick, Cambridge University Press.

Peltomaa, L. M.: 2001. The Image of the Virgin Mary in the Akathistos Hymn, Brill, Leiden.

Philo of Alexandria: 1934, On Dreams, translated by F. H. Colson, G. H. Whitaker, Harvard University, Massachusetts.

Philo of Alexandria: 2001, On the Creation of the Cosmos according to Moses, translated by David T. Runia, Brill, Lieden – Boston.

Pingree, D.: 1997, From Astral Omens to Astrology: From Babylon to Bikaner, Instituto Italiano per l`Africa e l`Oriente, Rome.

Post, L. A.: 1932, Ancient memory systems. The Classical Weekly 25(14), Feb. 1, 105-110.

Prigogine, I.: 1980, From Being to Becoming: Time and Complexity in the Physical Science, W.H. Freeman & Co., New York.

Ptolemy: 1822, Tetrabiblos, translated by J. M. Ashmand, London.

Quintilian: 1933, The Institution Oratoria of Quintilian with an English translation by H. E. Butler, William Heinemann – G. P. Putnam`s Son, London – New York.

Rochberg-Halton, F.: 1984, New evidence for the history of astrology. Journal of Near Eastern Studies 43/ 2, 115-140.

Sabbas, St.: 1902, Les mystères des lettres grecques d’après un manuscrit Copte-arabe de la bibliothèque bodléienne d’Oxford: texte copte, J.-B. Istas – E. Leroux, Louvain – Paris.

Sacrobosco: 1949. The Sphere of Sacrobosco and Its Commentators, translated by L. Thorndyke, The University of Chicago Press – Cambridge University Press – W. J. Gage & Co., Ltd., Chicago – London – Toronto.

Spence, L.: 1917, Myths and Legends of Babylonia and Assyria, Cosimo Classic, New York.

Tacitus: 1864-1877, Annals, translated by A. J. Church, W. J. Brodribb, Macmillan & Co., London.

Tatian: 2016, Tatian`s Address to the Greeks, translated by J. E. Ryland, Belowed Publishing, Pickerington.

Tertullian: 1885, On Idolatry, translated by S. Thelwall, Buffallo New York.

Thorndike, L.: 1929, A History of Magic & Experimental Science during the First Thirteen Centuries of Our Era. Volume I, Oldenbourg Wissenschaftsverlag GmbH, New York.

Toulmin, S. E.: 1982, The Return to Cosmology: Postmodern Science and the Theology of Nature, The University of California Press, Oakland.

Versnel, H. S.: 1990, Inconsistencies in Greek and Roman Religion I, Ter Unus, Isis, Dionysos, Hermes, Three Studies in Henotheism, Brill, Leiden.

Voegelin, E.: 2001, Order and History, Volume I, Israel and Revelation, ed. M. P. Hogan, Columbia – London.

Volk, K.: 2004, “Heavenly steps”: Manilius 4.119–121 and its background. U: R. S. Bustan, A. Yoshiko Reed (ur.) Heavenly Realms and Earthly Realities in Late Antique Religions (strane 34-46), Cambridge.

Von Stuckrad, K. 2000, Jewish and Christian astrology in late antiquity – a new approach. Numen 47/1, 1-40.

Wegner, D. M.: 2002, The Illusion of Conscious Will, Bradford Books The MIT Press, Cambridge – London.

Yarbro Collins, A.: 1996, Cosmology and Eschatology in Jewish and Christian Apocalypticism, E. J. Brill, Leiden.