Grčka i Egipat 

Znatan broj dokaza upućuju na činjenicu o postojanju veza između grčkih i egiptskih mudraca. U 5. veku stare ere Herodot je posetio Egipat i vodio razgovore sa sveštenicima. U svojoj istoriji opisao je Ozirisove misterije koje su se proslavljale u Saisu. Po njemu, grčke misterije su mnogo dugovale Egiptu. Poredeći grčki i egipatski panteon, zaključio je da mnoga grčka božanstva potiču iz zemlje faraona. Postojala je snažna tradicija koja je nedvosmisleno upućivala na to da su veliki mudraci stare Grčke dobijali znanja od egipatskih učitelja. Tvrdilo se da su mnogi među njima inicirani u misterije, čime je obezbeđen prenos egipatskog učenja u grčki svet. Herodot je u svom delu pominjao samo Solona (640-558 stare ere). Međutim, Platon, (427-347 stare ere), koji je takođe posetio Egipat i boravio u njemu tri godine, u svojim spisima Timaj i Kritija spominje da je Solon vodio razgovore sa egipatskim sveštenicima. U Državi, pak, ističe veliki ugled egipatskih sveštenika. Štaviše, u Fedru spominje i Tota. Isokrat, Platonov savremenik, tvrdi da je Egipat kolevka svekolike filozofije i ukazuje na to da je i Pitagora išao tamo da uči. Apolonije sa Rodosa (295 – oko 230 stare ere) tvrdio je da je Hermes, po sinu Ajtalidisu, bio direktni predak Pitagore.

Diodor sa Sicilije (80-20 stare ere) pruža najviše informacija o egipatskom uticaju na grčke mudrace, a njih je zasnovao jednim delom na svojim razgovorima sa egipatskim sveštenicima, a drugim na knjizi Aegyptiaca, Hekateja iz Abdere. 

Osim toga, tvrdi da je Orfej putovao u Egipat i da je iniciran u Ozirisove misterije. Po povratku u svoju domovinu, oko šestog veka pre nove ere, osnovao je nove obrede koji su se zvali Orfičke misterije. Diodor je takođe izjavio da su obredi koje su Atinjani upražnjavali u Eleusini slični onima kod Egipćana.

Plutarh (otprilike 50 – oko 125 stare ere) smatrao je da su orfičke i bahove misterije zaista egipatskog i pitagorovskog porekla. Diodor je takođe izveštavao o putovanjima Solona i Taleta iz Mileta (624–548 pre nove ere), koji su posetili sveštenike i obavili merenje piramide. Plutarh je tvrdio da je Talet doneo egipatsku geometriju u Grčku.

Diodor je tvrdio za Taleta da je bodrio Pitagoru da preduyme putovanje u Egipat, a upravo je u toj zemlji nastala ideja o migraciji duša. Jamblih je kasnije dodao da je Pitagora u egipatskim hramovima učio dvadeset dve godine, i, pošto je stekao njihovo obrazovanje, osnovao je vlastitu školu u Krotoni, Italija, gde je predavao ono što je naučio u egipatskim školama misterija. Konačno, Diodor je izvestio da su Demokrita u petom veku (otprilike 460–370. stare ere) u postojanje atoma uputili faraonovi geometri, a zatim ga inicirali u egipatskim hramovima.

Jedan od Platonovih sledbenika, Eudoks Kniđanin (oko 405-355 stare ere), matematičar i geometar, takođe je putovao u zemlju Nila, gde je iniciran je i na naučnom i na duhovnom nivou. Plinije, pak, verovaše da će u svojoj zemlji postići neka važna astronomska saznanja, i to ona koja se odnose na tačno trajanje godine (3651/4 dana). Njegova hipoteza o homocentričnim sferama predstavljala je polazište tradicionalne astronomije. Plutarh, član svešteničke akademije Apolona u Delfima, takođe je tražio znanje duž obala Nila. Inicirala ga je Klea, sveštenica Izide i Ozirisa. Plutarh je u svojoj knjizi Izida i Oziris pisao o „delima nazvanim Hermesove knjige“ i naglasio važnost egipatske astrologije. Takođe je izvestio da su brojni autoriteti proglasili Izidu Hermesovom ćerkom.

Tot-Hermes 

Izvodeći paralelu između Zaratustre i Mojsija, Diodor je uveo koncept koji će biti veoma pomodan u doba renesanse, gde je govorio o philosophia perennis (večna filozofija), koju su prenosili veliki mudraci od samog početka vremena. U drugom veku pre nove ere, Grci su tvrdili da je Tot imao sina Agatodemona, koji je i sam rodio sina po imenu Hermes. Poslednji, za koga se smatralo da je iz Hermesove linije, zvao se Trismegistus – to jest, „Trostruko najveći“. Tako su u trećem veku nove ere Grci prihvatili Tota, dajući mu ime Hermes i opisujući ga kao Trismegistusa – „Trostruko najveći“.

Budući da je Tot bio učitelj govora i pisanja, prirodno je da su ga Grci učinili ocem Homera, njihovim najvećim pesnikom. U trećem veku nove ere, Heliodor je tvrdio da je Homer sin Hermesa i ćerke egipatskog sveštenika. Na kraju je svaka era dodala neke svoje detalje, i, malo po malo, kovao se koncept koji je govorio da je Egipat izvor mudrosti i znanja.

Aleksandrija 

Aleksandrovim osvajanjem Egipta, 333. godine stare ere, ubrzana je asimilacija egipatske kulture u grčki svet. Fokus ove aktivnosti se nalazio u gradu Aleksandriji, osnovanom 331. godine stare ere, gde su se vode Nila mešale sa mediteranskim. Prožimanjem egipatske, jevrejske, grčke i hrišćanske kulture grad je tokom vekova delovao kao intelektualno središte istočnog Mediterana. Terapeuti, gnostici i razni drugi mistički pokreti našli su u njemu pogodnu atmosferu za razvoj. Njegova biblioteka, sa 750.000 svitaka, sakupila je sva saznanja epohe. Aleksandrija je takođe bila retorta u kojoj je cvetala grčko-egipatska alhemija.

Grad je rodio novu nauku u obliku alhemije, nastavak drevnih egipatskih praksi koje je grčka misao preobrazila i oživela. Njegova originalnost sastojala se u ponudi konkretne i univerzalne discipline oslobođene od shvatanja religije. Hermes Trismegistus, koga su aleksandrijski alhemičari predstavljali kao osnivača ove veštine, postao je novi prenosilac drevne tradicije. Ipak, treba napomenuti da je alhemija već postojala u Kini i Indiji. Među aleksandrijskim alhemičarima, Bolos iz Mendesa (100 godine stare ere) bio je zapažena figura, koja se često opisivala kao osnivača grčko-egipatske alhemije.

Tridesete godine stare ere, Aleksandrija je postala glavni grad rimske provincije Egipta. Rimljani su grčko-egipatskog Hermesa stopili sa Merkurom, njihovim bogom trgovine i putnika. Merkur-Hermes je bio glasnik bogova i vodič duša. Rim je brzo prihvatio Egipat i njegove kultove.

U narednom nastavku sledi:

Korpus Hermetikum