MESTO ZOHARA U SVETSKOJ DUHOVNOJ BAŠTINI
Legenda govori o četiri mudraca koji su ušli u Pardes – u dubine mističnog promišljanja o značenju Tore. Ben Azaj je bolje pogledao i umro. Ben Zoma je pogledao i bio povređen. Aher (Eliša ben Abuja) je počeo da čupa zasade (pao u jeres). Rabin Akiva je ušao u miru i izašao u miru.
U stilu ove Hagade može se govoriti i o kabalistima koji su zavirili u Zohar. Za mali broj njih to se završilo srećno: jedni su pali u okrutnu jeres, drugi su umrli pre četrdesete godine života, treći su izgubili jasnoću razumevanja i zamaglili razumevanje mnogima. Možda samo za rabina Elijahua iz Viljnusa možemo sa sigurnošću reći da je ušao u miru i izašao u miru.
Sastavljanje sopstvene priče prema šemi drevne Hagade može poslužiti kao dobra ilustracija učenja kabale o Gilgulimu (ciklus duša), kome je u Zoharu posvećeno mnogo stranica. Gilgul se u ovom kontekstu može shvatiti ne kao niz uzastopnih kretanja određene duhovne supstance od tela do tela, već kao vraćanje u sferu zemaljskog života neostvarenih aspekata duše, odnosno proces ispravljanja pređašnjih grehova koji se dešava tokom vremena. U tom smislu se može govoriti o stalnoj reinkarnaciji duhovne pojave prvog Adama, te se stoga ne samo duše pojedinih ljudi, već i čitavi narodi i epohe nalaze u jednom ciklusu.
Međutim, nismo započeli ovu temu da bismo pričali o egzotičnom konceptu kabale. Želimo samo još jednom da naglasimo koliko se Zohar čvrsto ukorenio u jevrejskom životu i kako je visoko mesto ova knjiga zauzela u istoriji jevrejskog misticizma. Ali sudbina Zohara nije povezana samo sa usko shvaćenom istorijom jevrejske verske tradicije.
Pokušajmo da sagledamo mesto Zohara u istoriji iz nove tačke gledišta – iz perspektive odnosa jevrejske religije sa religijama drugih naroda. Ukratko ćemo izložiti naše ideje o tome, potpuno svesni da će u takvoj prezentaciji sve generalizacije izgledati preširoke, a zaključci suviše smeli da bi mogli da pretenduju na ulogu primerno utemeljenih sudova.
Zohar se među Jevrejima pojavio u vreme kada je svet bio u stanju snažnog mističnog uspona u 13. i 14. veku – to je bio procvat nemačkog misticizma, razvoj isihazma u Vizantiji i vrhunac sufizma. Čini se da su potonja humanizacija kulture i pojava ideologija u potpunosti usmerenih na zemaljsku ravan posledica šoka koji je doživela ljudska misao, dostigavši svoje granice u poslednjem pokušaju da shvati nebesko.
U takvim epohama otkriva se duboka međusobna povezanost različitih kultura, te kao da se manifestuje organsko jedinstvo ljudskog roda. Međutim, rekao bih da se sudbina jevrejske religije bitno razlikuje od sudbine verskog razvoja drugih naroda.
Po mom mišljenju, u istoriji čovečanstva postojala su najmanje još dva perioda uporediva po dubini religioznog buđenja s krajem evropskog srednjeg veka. Jedan od njih datira na prelazu VI i V veka pre nove ere, kada su skoro istovremeno nastali i počeli da se intenzivno razvijaju zoroastrizam u Persiji, đainizam i budizam u Indiji, konfučijanizam i taoizam u Kini, pitagorovstvo u Grčkoj. Govoreći o ovom duhovnom uzletu, autori uglavnom zaboravljaju da navedu značajne okolnosti koje su se desile u isto vreme, naime, da su deset plemena Izrailja zarobljena i izgubljena u izgnanstvu, uništen je prvi jerusalimski hram, proročanstvo je nestalo među Jevrejima, te da su Buda, Mahavira, Konfučije, Lao Ce i Pitagora utemeljili svoja učenja tokom sedamdeset godina vavilonskog ropstva Judeje.
Drugi period pada u ranim vekovima nove ere, kada je hrišćanstvo nastalo i diglo se na noge, a u to vreme su se pojavili i brzo umnožavali novi kultovi raznih uverenja (npr. gnosticizam i manihejstvo), a cvetao je i novoplatonizam. Tada su postavljeni temelji onih učenja koja će uskoro dovesti do religioznog buđenja arapskog sveta. Ali ne treba zaboraviti da je u istim vekovima razoren Drugi jerusalimski hram, da su se mnogi Jevreji raselili među okolnim narodima primivši hrišćanstvo. Jevrejski narod i jevrejska religija pretrpeli su najteže progone u čitavoj istoriji starog sveta, a njegovo religiozno stvaralaštvo – pojava čuvenih kodeksa Mišne i Talmuda – nije nastalo u znaku duhovnog preporoda religije, već kao reakcija na opšte osiromašenje jevrejske kulture, kao i borbu protiv bezbožništva.
Mi, naravno, ne tvrdimo da se uzlet koji je svet doživeo u tim epohama dogodio pod uticajem Jevreja koji su se raspršili među drugim narodima. Ovo može biti tačno, ali za takav zaključak su potrebni jaki dokazi, koji – ako se uopšte mogu dobiti – moraju biti rezultat savesnog istorijskog istraživanja. Najverovatnije će biti da je reč o nekoj vrsti ravnoteže kultura, koja je organske prirode: pad na jednom mestu povezuje se sa usponom na drugom. Ovo podseća na klasični komentar knjige Postanja, odlomak u kome Rivka, Isakova žena, pita Boga o sudbini svoje dvoje dece, Isava i Jakova. „Dva su plemena u utrobi tvojoj, i dva će naroda, izaći iz tebe“, odgovara joj Gospod, „i jedan će narod biti jači od drugog naroda, i veći će služiti manjem“ (Postanje 25, 23).
Gubitak za jedan narod pretvara se u dobitak za drugi; ono što su Jevreji izgubili nije prošlo bez traga, već je u preobraženom obliku našlo postojanje u kulturama drugih naroda.
Nešto slično se dogodilo na početku modernog doba. Čini mi se da nije slučajno što se jedna od najtežih tragedija jevrejskog naroda – proterivanje iz Španije – dogodila u periodu visoke renesanse – pokreta od revolucionarnog značaja za zapadnu kulturu. Kao posledica ovog proterivanja, uništen je vekovni način života najbogatije jevrejske zajednice modernog doba, prekinute su velike kabalističke tradicije Katalonije i Kastilje, a razvijena škola verske filozofije je nestala. Jevreji su pretrpeli strašne progone, a mnogi su, ne mogavši da podnesu nedaće, prešli u hrišćanstvo. Zanimljivo da je, bukvalno u godini izgnanstva, Ameriku otkrio Kolumbo – događaj čije posledice po Evropu je teško proceniti.
Ali ove velike transformacije evropskog života, koje su postavile temelje moderne zapadne civilizacije, dogodile su se dva veka od pojave Zohara. Čini se da je mistični uzlet koji je svet doživeo u XIII i XIV veku bio sasvim drugačije prirode od opšteg religioznog buđenja koje se desilo u prošlosti. I zaista, ovaj uspon nije imao nikakvu prekretnicu, nije bio početak jednog suštinski novog religioznog stvaralaštva – već, naprotiv, bio je logičan zaključak, krajnji rezultat doslednog razvoja monoteističkih religija. Glasovi kultura ovde su zvučali unisono, i sve religije – i jevrejska i nejevrejske – dovršile su izgradnju svojih monumentalnih dogmatskih sistema.
Svaka od religija suočila se sa svojom sudbinom u budućnosti – započeli su vekovi brzog razvoja sekularnog mišljenja, osiromašenja stvaralačkog impulsa unutar verskih tradicija, okoštavanja ritualnog i dogmatskog postojanja pravoverja.
Za judaizam se mistični uspon na kraju srednjeg veka pokazao kao prolog mističnog uspona od XVI do XVIII veka; religiozno stvaralaštvo španskih Jevreja nosilo je u sebi klicu budućeg stvaralaštva Jevreja Palestine, Turske, Italije i Poljske. To se dogodilo zbog činjenice da su imali u rukama knjigu Zohar.
Postoji osećaj da prvi put od podele Izrailja na dve države i pada deset plemena, jevrejska religija nije izgubila, već je dobila, nije posejala, već je požnjela.
Judaizam se s pravom može smatrati svetskom religijom ne zato što je, poput hrišćanstva i islama, potčinio pola sveta svom uticaju. Ovo je nacionalna religija ne najbrojnijeg naroda na zemlji. A ako se i nameće misao o globalnoj ulozi judaizma u istoriji čovečanstva, to je samo zbog širine i dubine uticaja koji je religija Jevreja imala, te, u ovom ili onom obliku, nastavlja da ima na duhovnu kulturu drugih naroda.
Jevrejska religija je nastala u trenutku davanja Tore na Sinaju kao jasnog otkrića Beskonačnog, kao najvišeg mogućeg dodira sa božanskim duhom za čoveka. Ono čime su smrtna bića tada bila nagrađena bilo je prekriveno dahom Jednog i Jedinog, prevazišlo je granice iskustva i vremena i imalo je nedeljivu punoću značenja. I kao što je vreme nestalo u trenutku Otkrivenja, isto tako je nestala i podela na spoljašnje i unutrašnje – svaka reč, svako slovo, svaki detalj i najmanja nijansa Otkrivenja nosili su u sebi upravo onoliku dubinu kolika je bila u celom Otkrivenju. Sve što se kasnije dogodilo – a što se jasno tumači kao greh sličan grehu prvog Adama – bilo je gubitak ove punoće smisla, odvijanje procesa ograničavanja na posebne istine, izolacija na lična značenja i vladanje njima. Ovaj ulazak u svet semantičkih apstrakcija – koji ima formu punokrvne i dramatične istorijske sudbine – neminovno je iznedrio podelu na unutrašnje i spoljašnje, svoje i tuđe. Ono što je bilo opšte i celovito postalo je lično i fragmentarno, a nijanse jednog značenja, premetnute u spoljašnje, pretvorile su se u snažan impuls za nejevrejski svet. Kao što smo videli, ova transformacija je bila višestepena i svaki put se pretvarala u izgnanstvo i tragediju za jevrejski narod. Nema sumnje da je takav razvoj religiozne svesti jevrejstva dijalog između Najvišeg i Donjeg, koji je dobio sliku istorije; i što je reč koja se mora izgovoriti dublja i iskrenija, to je bolnije sabrati svoje misli, to je odbijanje sagovornika duže i beznadežnije.
Takva koncentracija misli nije ništa drugo do novo sticanje punog značenja izgubljenog – tokom vekova apstrakcije; to je skup izgubljenih iskri i nijansi sveopšte istine koja je, imanentno i nezavisno, značila ponovno ovladavanje znanjem prvobitno datim kao poklon.
Zohar je, po mom mišljenju, prva reč ljudskog odgovora Bogu Otkrivenja sa Sinaja, koju su Jevreji izgovorili tokom vekova svoje verske istorije a sadrži nekada izgubljena i novopronađena značenja Tore. Koja su tačno značenja vraćena i u kojoj fazi istorije su izgubljena – sam Zohar to nagoveštava ukazujući da je knjiga sastavljena na početku nove ere. Kasnije, kada su ova značenja ponovo počela da se pretvaraju u apstrakciju pod uticajem analitičke tradicije rabinizma, ona su otkrila svoj specifični obris – i otkrila se u obliku učenja Isaka Lurije, koje podseća na novoplatonizam; u stavovima i praksi Šabataja Cvija i Jakova Franka, slična su gnosticizmu; ili u moralizovanju predstavnika Musara, što je donekle slično učenju otaca hrišćanske crkve o moralu; takođe u čitavom nizu ideja koje su svojevremeno postale vlasništvo islama i ponovo su se pojavile među Jevrejima u pogledu na svet nekih hasidskih škola, a što se iznenađujuće poklapa sa pogledom na svet ranog sufizma. Važno je da se sve ove inovacije spontano i organski uklapaju u živo meso judaizma, pokazujući na taj način da izvorno nisu bile tuđe jevrejskom učenju.
Za one koji su zavirili u Toru, i dalje je postojalo spoljašnje i unutrašnje, ali to je već bilo preobraženo spoljašnje i preosmišljeno unutrašnje. Zohar se, takoreći, nastanio na samoj granici jevrejskog sveta, postao je kapija kroz koju će se kretati karavani, vršeći razmenu između jevrejskih ideja i drugih kultura, zajedničkih perspektiva koja omogućava da se poveže sve što je unutra sa svim onim što je spolja. Tačnije rečeno, procesom ulaska u judaizam (u tumačenjima kabalističkih škola Cefata).
Zohar je izgubio deo iskri svog značenja – a ove varnice su dobile formu gnosticizma šabatajskih i frankističkih jeresi – u nejevrejskom svetu se gnosticizam moderne nauke uobličio i dobio na snazi. Da li je to slučajnost ili uopšte nije slučajnost, već posledica organskog međusobnog uticaja kultura, o čemu smo ranije govorili, nećemo moći da saznamo. Važno je da je nastao novi spoljni svet sekularnih ideja i sekularne kulture, sa kojim judaizam ne mora nužno da bude u sukobu, već može da ulazi u dijalog, a ne u svađu, jer ovaj svet ne zahteva od Jevreja da bezuslovno raskinu sa svojom verom i svojim narodom. Svet sekularne kulture začudo nije postao tuđ Jevrejima, a jevrejska sekularizovana svest se pokazala izuzetno produktivnom za nauku i umetnost, kao da se našla u sopstvenom okruženju. I, možda, oni Jevreji koji se sada vraćaju judaizmu iz sekularne kulture – a za te ljude je Zohar posebno blizak i jasan – nose sa sobom u jevrejsku religiju ona izgubljena i još nepronađena značenja o kojima smo govorili. I nijedna knjiga predanja – ne mislimo na knjige Svetog pisma – nije u stanju da ove Jevreje tako elokventno ubedi u ispravnost njihovog izabranog puta kao Zohar. U svakom slučaju, upravo u ovim ljudima, koji u jevrejsku religiju dolaze spolja, privučeni svetlošću Zohara, vidimo budućnost judaizma.
Naravno, Zohar nije konačan odgovor i poslednje otkrivenje, jer ona značenja koja su se skrivala u tami zajedno sa zarobljenim plemenima Izraela ostaju izgubljena. Ali ova knjiga je dala prvi impuls ka konačnom odgovoru – i sjaj koji baca Zohar u tamu što se pojavila i beskonačno se zgušnjava pre nego što čovek izgovori svoju poslednju i odlučnu reč ukazuje na put koji je već pronađen i koji svetli onima koji još nisu izgubili nadu i veru.