SREDIŠNJE IDEJE ZOHARA
Kažu da je jednog dana rabin Eleazar, sin rabina Šimona, izjahao na magarcu iz kuće svog učitelja i prošetao se obalom reke. Bio je prilično veseo, ali srce mu je otvrdnulo zbog činjenice da je mnogo predavao Toru. Idući putem, sreo je jednog čoveka koji je bio izuzetno ružan. Ovaj ga je pozdravio: „Mir s tobom, rabine!“ Ali rabin nije uzvratio na njegov pozdrav, već je rekao: „Kakva nakaza! Da li su svi stanovnici tvog grada ružni kao ti?“ Neznanac mu je odgovorio: „Idi i reci grnčaru koji me je stvorio: kako je ružna posuda koju si napravio!“ Tada rabin Eleazar shvati da je zgrešio, siđe s magarca, poklonio se tom čoveku i reče mu: „Uvredio sam te, oprosti mi“. No, neznanac mu uzvrati: „Neću ti oprostiti dok ne odeš do grnčara koji me je stvorio i ne kažeš: kako je ružna posuda koju si skalupio“. A rabin je jahao za njim sve do grada. Stanovnici grada su mu izašli u susret i rekli: „Mir s tobom, veliki učitelju!“ Čovek ih je upitao: „Koga to zovete velikim učiteljem?“ Odgovoriše mu: „Onog koji jaše za tobom“. Na to im je neznanac rekao: „Ako je on veliki, neka se ne povećava broj takvih u Izrailju“. Sugrađani ga zbunjeno upitaše: „Zašto to kažeš?“ On im je odgovorio: „Tako i tako me je ovaj čovek uvredio“. Uzvratiše mu: „Ipak mu oprosti, jer je učen u Tori“. Rekao im je: „Opraštam mu zbog vas, ali neka otkloni naviku da to čini“. Rabin Eleazar je odmah ušao (u kuću Učenja?) i zapisao tumačenje: „Čovek treba da bude savitljiv kao trska, a ne tvrd kao kedar. Zato je trska nagrađena time što se od nje prave pera, kojim su ispisani svici Tore“.
Čudnom koincidencijom, koja, kako nam se čini, teško da je slučajna, ova priča govori o rabinu Eleazaru, jednom od glavnih likova Zohara, sinu i najbližem saradniku rabina Šimona bar Johaja.
Razmotrićemo je pobliže kako bismo se njome dotakli nekih suštinskih aspekata jevrejskog pogleda na svet. Zatim ćemo produbiti našu raspravu, ilustrujući je primerima iz klasične književnosti judaizma, i na osnovu toga ćemo pokušati da pokažemo koje su karakteristične ideje Zohara omogućile ovoj knjizi da zauzme tako visoko mesto u jevrejskoj religiji.
U jednoj verziji ove priče, koja nije sačuvana, navodi se da se sam prorok Elijahu pojavio pred rabinom Eleazarom u obliku ružnog čoveka. Kao što je poznato iz Talmuda, Elijahu dolazi kod učenih ljudi kako bi ih uputio u duboka znanja, ili im saopštio najveće tajne. Zašto se pojavio rabinu Eleazaru i čemu ga je naučio?
Po našem mišljenju, ova lekcija se ticala jednog od najvažnijih principa u pogleda na svet Tore, principa toliko fundamentalnog da je nemoguće preceniti njegovu važnost, jer se odnosi na sve suštinske aspekte jevrejskog učenja. Ovaj princip izmiče striktnoj definiciji, ali nam se čini da je izraz „gipkost“ (ili „mekoća“) upotrebljen u gornjoj priči najtačnije značenje neuhvatljive ideje (bez obzira koji oblik ova ideja treba da poprimi u jednom ili drugom izrazu).
Očigledno je da rabin Eleazar, uprkos činjenici da je „mnogo predavao Toru“, nije bio u stanju da otelotvori ovu „mekoću“, koja u jednom od svojih obrisa predstavlja opštu sposobnost Tore, utkanu u njenim najvišim dometima. Vaseljena, u stvaralačkoj misli Sveprisutnog, svojim harmonizujućim uticajem prožima i najbeznačajnije, najniže stvari. Naša priča kaže da je „njegovo srce otvrdnulo“, odnosno, postao je toliko arogantan, tako se kruto okoštao na vrhuncu svojih spekulacija, ne želeći da spusti oči do zemlje, da je zaboravio na Tvorca, Tvorca ne samo nebesa, nego i zemlje, i zato je zaslužio surovu lekciju koja ga je naučila istinskoj veličini, pred kojom nema ni visokog ni niskog, ni lepog ni ružnog. A kada je rabin to shvatio, on je, kako tamo piše, „ušao“ – dostigao određeni nivo prosvetljenja, čiji izraz je bila krilatica o tome da je trska dostojna da postane pero za svitke Tore.
Podsetnik na ovu „gipkost“ – na ispoljavanje kreativne moći sposobne da pomiri, kombinuje i spoji tako različite ideje, tako različite pojave da, naizgled, između njih ne može postojati most, sadržana je u svim važnim knjigama judaizma. Po našem mišljenju, reč je o dubokoj, živoj suštini jevrejskog pogleda na svet, bez koje nema smisla govoriti o Tori i jevrejskoj religiji. Važno je reći da se ne radi o teorijskom stavu, ili eksplicitnom imperativu, koji propisuje težnju ka „zlatnoj sredini“, harmoniji, već o spontanom, u velikoj meri skrivenom izrazu stvaralačkog duha Tore.
Nećemo moći da se sistematski i detaljno dotaknemo problema koji smo ovde istakli, nego ćemo navesti samo nekoliko primera koji imaju za cilj da ilustruju određene njegove bitne aspekte.
Uopšteno govoreći, takva „mekoća“, ili – da upotrebimo drugi izraz – sveučešće božanske Volje, izražene u Tori, sprovodi se ne samo u obliku suodnosa gornjeg sa donjim, višeg sa nižim, ali i u harmonizaciji svega što je oprečno, da tako kažem, po horizontali, u pronalaženju ravnoteže za obe strane u toj oprečnosti. Komentator objašnjava da je u Svetom pismu moć koja stoji iza ove „gipkosti“ određena rečju Gadol (veliki), čije se značenje suštinski razlikuje od značenja slične reči Ram (visok). Jer ova druga reč ukazuje na uzdizanje Boga iznad vaseljene i njenih obitavalaca, a reč Gadol podrazumeva sposobnost Tvorca u svakom trenutku da se sagne nad bilo kojim delom vaseljene, da se spusti sa najviših visina i nadzire stvaranje. Isti komentator objašnjava da reči Svetog pisma (Tehilim 34:14): „Kloni se oda zla, i čini dobro, traži mir i idi za njim“, nagoveštavaju harmoniju, da su zapovesti Tore, ukorenjene u volji Stvoritelja, donete u vaseljenu da uklone smrtonosnu oprečnost između dobra i zla. Trista šezdeset pet zapovesti o zabranama („Kloni se oda zla“) i dvesta četrdeset osam zapovesti o dozvoljenim postupcima („čini dobro“) skupa daju šest stotina trinaest stubova na kojima se zasniva mir u vaseljeni („traži mir i idi za njim“).
Ista moć se manifestuje u pomirenju ne samo međusobno sukobljenih pojava, već i u harmonizaciji oprečnih mišljenja i pogleda. Za označavanje takvog usklađivanja koristi se ideja Mahrije (vaganje, odlučivanje). „Dva stiha Svetog pisma su u suprotnosti jedan sa drugim sve dok treći ne dođe i učini ih jednakima. Na primer, jedan stih glasi (Šemot, 2:19, 20): I Gospod sišavši na goru Sinajsku, na vrh, a drugi glasi (isto, 20, 19): Jer s neba govorah tebi. Usklađivanje (Mahrija), treći stih (Devarim 4:36): Dao ti je da čuješ glas Njegov s neba da bi te naučio, i pokazao ti je na zemlji oganj svoj veliki, i reči Njegove čuo si usred ognja. On uči da je Sveti, blagosloven neka je, priklonio najviša nebesa nad gorom Sinajskom i razgovarao sa njima (Judejima). I David reče to isto (Tehilim 18:9): Savi nebesa i siđe. Mrak beše pod nogama Njegovim.“ (Sifra Baraita de rabi Išmael. Ispravljeno prema komentarima).
Pošto se citati iz Svetog pisma nisu slučajno pojavili u ovim raspravama, spremni smo da vidimo nagoveštaj da izvor harmonizujuće, uravnotežujuće sile leži u mističnom odnosu nebeskog sa zemaljskim.
I zato reči koje pripadaju Mahriji (pomiritelju) imaju autoritativnu moć u sporovima. „Rabin je rekao: gde god sretnete dvoje koji se svađaju i jednog koji miri (Mahrija) između njih, zaključak je u skladu sa rečima pomiritelja“ (Šabat, 39b.).
Može se pridodati još jedan primer rasuđivanja u kome se odnos nebeskog i zemaljskog otkriva u procesu povezivanja oprečenih mišljenja:
„Šamajevi učenici kažu da su u početku stvorena nebesa, a potom je stvorena zemlja. A Hilelovi učenici kažu da je prvo stvorena zemlja, a potom su stvorena nebesa. I jedni i drugi navode razloge za svoje reči… A rabin Šimon bar Johaj je rekao: Iznenađen sam da su se očevi vaseljene – Šamajevi učenici i Hilelovi učenici – razlikovali u mišljenju o stvaranju neba i zemlje. Uostalom, to je tako: stvoreni su kao vrh i dno posude, o čemu je zapisano (Išaja 48:13): Pozvaću ih i oni će zajedno ustati“ (Berešit Raba, 1, 21).
Gornji primer sadrži neke detalje, koji, čini nam se, mogu proširiti ideju harmonizujuće sile, koju nazivamo „gipkost“. Činjenica je da, sa stanovišta tradicije, mišljenje rabina Šimona ni na koji način ne može da stoji u rangu sa mišljenjima učenika Šamaja i Hilela. Mišljenja ovih potonjih su suštinski autoritativnija, jer postojanje škola Šamaja i Hilela prethodi životu rabina Šimona za nekoliko naraštaja. A rabin Šimon ih naziva „očevima vaseljene“, kao da time naglašava nezakonitost svog učešća u sporu. Ali takva je moć usklađujuće sile, koja je sposobna da pomiri bilo koje stavove, čak i one koji dolaze od autoriteta toliko visokih da se pogled ne usuđuje uzdići do njih. I ovaj poslednji primer, u izvesnom smislu, sadrži naznaku izvora takve moći, izraženu rečima Svetog pisma: „Pozvaću ih – zajedno će ustati (kao jedno)“. Odnosno, izvor pomirujuće i harmonizujuće moći nalazi se u jedinstvu i jedinstvenosti Stvaralačke Reči, u ponoru Beskonačnosti. I onaj ko je u stanju da dotakne ovo jedinstvo nalazi se uzdignut u takve visine sa kojih se ne mogu razlikovati sve protivrečnosti, čak i suprotnost nebeskog i zemaljskog.
Najizrazitija ilustracija ovih zaključaka je parabola o Rabinu bar Nahmaniju:
„Postojao je spor u Nebeskoj školi: Ako guba prethodi beloj kosi, onda je, prema Svetom pismu, gubavac nečist. Kako odlučiti da li bela kosa prethodi gubi? Sveti, blagosloven da je, kaže: „Čist!“ a svi mudraci Nebeske škole tvrde: „Nečist!“ Rekli su: „Ko će doći i rešiti spor?“ Samo Rabi bar Nahmani to može. Jer ovo je rekao Rabi bar Nahmani: „Ja sam jedini koji rešava probleme u vezi sa nečistoćom gubavaca, ja sam jedini u rešavanju problema u vezi sa nečistoćom prostorija. Poslali su glasnika po njega…“ (Bava Mecija, 86a).
Ova „jedinstvenost“, čak i odevena u krv i meso čoveka koji živi na zemlji, pokazuje se uzvišenijom od nebesa Nebeske škole i odvojenijom od svetosti Svetoga, blagosloven neka je.
Zohar pruža ezoterično opravdanje za takvo jedinstvo koje prožima svetove, takvu „pomirljivost“ koja kombinuje razlike. U izvesnom smislu, reč je o ključnom principu ideje Zohara, na koji se mogu svesti svi ostali detalji ove knjige. Takva organska podudarnost ideje Zohara sa suštinskim obeležjima jevrejskog pogleda na svet uzrokovala je, po našem mišljenju, duboku rezonancu u jevrejskoj tradiciji, što je omogućilo da Zohar postane jedna od najtemeljnijih knjiga judaizma.
Naravno, i ranije kabalističke knjige su obraćale pažnju na ova pitanja jevrejskog pogleda na svet. Na primer, ovo je je napisano u Sefer ha Bahiru:
„Rečeno je (Jov 25:2): čini mir (sklad) na visinama svojim. Ovo uči da je Mihailo, knez desne strane Svetoga, blagosloven neka je, voda i grad. A Gavrilo, knez leve strane Svetoga, blagosloven neka je, oganj. I knez mira (sklada) posreduje (Mahrija) između njih“ (Sefer ha Bahir, gl. 9).
Ali ni u jednoj od knjiga o judaizmu ova ideja nije izražena tako potpuno, duboko i sveobuhvatno kao u Zoharu. A da bismo o tome detaljno govorili, potrebno je citirati skoro ceo Zohar. Zadržaćemo se samo na najvažnijim aspektima učenja Zohara, ali ćemo prvo dati nekoliko preliminarnih napomena.
Zohar ne predstavlja svoje ideje na sistematski način niti mari za logičku doslednost njegovih konstrukcija. Jer ova knjiga je mistična i stoga nužno izražava paradoksalne misli, koje zahtevaju duboku meditaciju, sa ciljem da probudi intuiciju čitaoca, osvetli njegov um odrazom misterije koja se sama dešifruje. Paradoksalnost uopšte je osnovni princip mističke svesti i ima idejnu podršku u Svetom pismu „Jednom reče Bog i više puta čuh, da je krepost u Boga“! (Tehilim. 62, 11).
Stoga, treba izabrati: ili predstaviti ideju Zohara koherentno, vodeći se razmatranjima logičke razumljivosti, a tada će se ovaj koncept pojaviti u svesno iskrivljenom i manjkavom obliku, ili pokušati da prepričate misli Zohara svojim rečima, uzimajući za osnovu način izražavanja ovih misli u izvornom značenju, ali će tada izlaganje ispasti haotično, jer se sastoji od pojedinačnih rasuđivanja i iskaza. Pokušaćemo da kombinujemo oba ova načina prikazivanja i stoga upozoravamo čitaoca da nam najmanje treba verovati upravo kada je naš narativ koherentan i razumljiv; ovo je samo gruba stilizacija, koja je u mnogome gora od svesne laži.
Počećemo ab ovo i govoriti uopšteno o kontekstu u kojem se, sa stanovišta Zohara, generalno javlja problem harmonizacije disparatnih aspekata postojanja, kao i šta je transcendentalna predistorija ove disparatnosti.
Prema Zoharu, iznad svega što se može reći, i iznad svega što je nemoguće i o čemu ne treba govoriti, iznad svega što je stvoreno od Boga, i onoga što samo po sebi pripada božanskoj ravni, postoji apsolutno Jedinstvo, koje nema delova, nema krajeva, nema nivoa, nema granica. „Skrivanje skrivenog od misterije Beskonačnosti, čvor u presavijenom, zatvoren u prsten“. I ovo apsolutno Jedinstvo beskonačno prethodi univerzumu, jer svako razlikovanje i svaka dvosmislenost ima svoje poreklo u toj Vrhovnoj Volji, koja je želela da otvori prsten Beskonačnosti i stvori svet. „Skrivena skrivenost, koja pripada misteriji Beskonačnog, probijala je i nije probijala sopstveni prostor, ne otkrivajući se sve dok određena tačka nije bila istaknuta iz njenog pulsiranja“. Upravo ta tačka, nazvana Mudrost Svevišnjeg, koja još uvek u potpunosti pripada Beskonačnom, ali je već otkrivena spolja, to je Početak vaseljene. „Najveća skrivenost. Ono što je iza toga potpuno je neshvatljivo. I zato se naziva Početak – prvobitni govor koji svemu prethodi“. A u ovom iskoraku iz bezgraničnog već se krije nagoveštaj svega što poprima izgled razjedinjenosti i neslaganja. Samo pomeranje naglaska ka samom ovom impulsu, izdvajanjem iz konteksta stvaralačkog impulsa – pojavljuje se mogućnost budućih sporova i neprijateljstva. Ali pravi koren ovog razjedinjenosti je na drugom nivou stvaranja: tamo prvobitna tačka, takoreći, prelazi svoje suštinske granice i „poput crva plemenite purpurne svilene bube, uvija se unutra i stvara palatu za sebe“. Tu se, u fazi inicijalne izgradnje sveta, javlja izvor stalnih grešaka, katastrofa i pomeranja (nalazi se iza ravni univerzuma, u oblasti potpuno transcendentnoj za niže); koren zla je sama mogućnost pogrešne, neueđene konstrukcije svetova, koju Zohar naziva prvobitnim uništenim svetom, iz čijih ruševina se stvara novi svet, pravilno izgrađena. Evo šta se o tome kaže u jednom od najdubljih tekstova Zohara, na početku Sifra de Zeniuta:
„Prvo poglavlje. Učitelj: Knjiga skrivenosti je knjiga ravnoteže na vagi. Učenik: Dok nije bilo vage, nisu se gledali licem u lice, i prvobitni kraljevi su umrli, i njihove haljine su izgubljene, a zemlja se povukla, dok glava Težnje-svih-težnji nije izgradila i ojačala dragocene haljine. Ove vage su okačene na mestu koje nije postojalo. Njima se vagaju oni koji nisu postojali. Vaga, koja se nalazi u njegovom telu, ne shvata se niti se vidi. U njima su se uzdigli oni koji nisu bili i u njima će uzaći, i postali, i postaće.“
Ova mogućnost pogrešne konstrukcije svetova neminovno prethodi pravilnoj i uravnoteženoj izgradnji, a harmoničan univerzum se stvara kao kroz veliko postradanje. Dakle, jedinstvo koje se ostvaruje u vaseljeni je, da tako kažem, sekundarno jedinstvo, jedinstvo ponovnog stvaranja i ispravljanja. A slika ovog jedinstva je vaga – sklad se javlja kao posledica neprekidne veze sa Beskonačnošću, zahvaljujući neizbežnom raspršenosti u apsolutnom Jedinstvu. Odnosno, svako usklađivanje, bilo kakvo jedinstvo u svetu postiže se ravnotežom suprotnosti, kada je jedinstvo Onostranog odeveno u odeću posledične sile. I Zohar ovu posledičnu silu, koja se spušta do najnižih svetova i uzdiže do najviših, naziva aspektima najuzvišenijeg, Srednjom potporom (Amuda de Amcaita). Uz pomoć Srednje potpore vrši se usaglašavanje suprotstavljenih tendencija:
„Kada je stvorena vaseljena, došlo je do sukoba između leve i desne strane. Tokom ove svađe, u kojoj se probudila levica, Gehena je izašla i uhvatila se za nju. Srednji oslonac, koji je treći dan, uđe između njih, i reši spor, i složi se sa obe strane, i Gehena siđe, a leva se uključi u desnu, i sve postade celo.“
Srednja potpora nije samo rezultat dve suprotstavljene sile. Njegovo značenje je potpuno nezavisno, jer oličava ove dve strane na punopravan način, stvarajući nešto novo od njih – i bukvalno je ovaj ponovo stvoreni svet, koji povezuje više sa nižim, a desno sa levim:
„A srednja prevornica da ide preko srede dasaka od jednog kraja do drugog (Šemot 26, 28). Ovo je Jakov, savršeni svetac, kao što smo već govorili. Jer je napisano (Postanje 25, 27): I Jakov beše čovek krotak i bavljaše se u šatorima. Ne piše u šatoru, nego u šatorima. Za dva, jer je zgrabio ovog i zgrabio onog. Ovde je takođe napisano: A srednja prevornica da ide preko srede dasaka od jednog kraja do drugog. Jer je zgrabio ovde i zgrabio tamo. Ovako smo učili: Šta znači ceo muž? Savršen. Savršen u svemu. Savršeno u oba smera. U Starom Svetom (Atika Kadiša, Volja Stvoritelja, gornji svet) i u Malom Liku (Zeir Anpin, Vaseljena u stvaranju, odnosno donji svet). Savršen u najvišoj milosti i u najvišoj strogosti (Milost (Hesed) i Strogost (Gebura) – desna i leva strana). I tu i tamo donosi jedinstvo…“
Ovaj princip organizacije, izražen u slici Srednjeg oslonca, pokazao se produktivnim za Zohar ne samo u opisivanju strukture svetova, već i u objašnjavanju istorije jevrejskog naroda, tajni ljudskog postojanja, tajni duše i unutrašnje suštine Tore. Evo šta Zohar piše o očevima jevrejskog naroda u aspektu mističnog znanja:
„Šta znači ono što je napisano (Postanje 22:1): I Bog je kušao Avrama? To znači: Avram je bio taj koji je trebalo da se uključi u biće Suda, pošto u Avramu pre toga uopšte nije bilo Suda. I sada je voda pretvorena u vatru, a Avram nije bio savršen sve dok se nije krunisao tako što je izvršio presudu i ponovo je stvorio na svom mestu. I sve svoje dane nije bio savršen dok se Voda nije pretvorila u Oganj, a Vatra u Vodu. I zato je Bog kušao Avrama, a ne Isaka, jer je Avramu bilo suđeno da se uključi u Sud; i kada je to učinio, oganj je ušao u vodu, i jedno se savršilo u drugom… I dođi, pogledaj tajnu reč. Iako je, kako je navedeno, pisano o Avramu a ne o Isaku, Isak je i u ovom stihu Svetog pisma povezan sa njim. Ovo je tajna onoga što je napisano. I Bog je iskušao Avrama… Isak je u taj čas bio u podređenom položaju. Kada je bio vezan na žrtvenik i određen za sud Avramovom rukom, kao što je propisano, tada je bio krunisan zajedno sa Avramom, i oganj je bio uključen u vodu, i oni su se uzdigli. I tada se sukob Vode i Vatre dogodio na pravi način. I zar bi se milostivi otac pretvorio u tvrda srca da nije bilo potrebe da se reši sukob Vode i Ognja! Sve dok Jakov nije došao i ponovo stvorio sve na savršen način – i sva tri Oca su postigla celovitost i stvari iznad i ispod su ispravljene.“
Ovde je poreklo jevrejskog naroda povezano sa ispravljanjem osnova vaseljene, sa usaglašavanjem razjedinjene borbe mističnih elemenata.
Objašnjavajući suštinu pravog ljudskog savršenstva na primeru Jova, Zohar pokazuje da je takvo savršenstvo dostižno samo za onoga ko živi usklađivanjem loših i dobrih strana postojanja, a nikako samo željom za dobrim. A Zoharovo razmišljanje o ovome je ispunjeno duhom istočnjačke mudrosti:
„O Jovu je zapisano (Jov 1:4-5): I sinovi njegovi sastajahu se i davahu gozbe kod kuće, svaki svog dana, i slahu te pozivahu tri sestre svoje da jedu i piju s njima… A za vreme dnevne gozbe tu je tužilac. Ali nije smeo da mu naudi. Kako znamo za ovo? Iz onoga što je napisano (isto, 10): Nisi li ga Ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda unaokolo? Ali Jov mu nije dao udeo u tome. Jer je napisano (ibid., 5): I kad bi se obredili gozbom, pošiljaše Jov i osvećivaše ih, i ustajući rano prinošaše žrtve paljenice prema broju svih njih; jer govoraše Jov: Može biti da su se ogrešili sinovi moji i pohulili na Boga u srcu svom. Tako činjaše Jov svaki put. Na kraju krajeva, da je Jov odvojio njen deo, njegov tužilac kasnije ne bi pobedio. I sve što je uzeo, uzeo je od svojih. A ako pitate zašto je Sveti, blagosloven neka je, naneo sve ove nedaće Jovu? Evo odgovora: da mu je Jov dao svoj deo, on bi odvratio svoje noge od svetinje, a strana svetosti bi se sve više uzdizala. Ali on to nije uradio. I zato je Sveti, blagosloven neka je, tražio pravdu. Dođi i pogledaj. Kao što je razdvojio i nije spojio dobro i zlo, tako mu je i suđeno. Dao mu je zeleno svetlo. A onda – zlo. A onda je vratio dobroti. Jer, gle, dolikuje čoveku da zna dobro i da poznaje zlo, i da se okrene ka dobru. I ovo je tajna vere (Isto, 2, 34a).“
Kao što se vidi iz ovog primera, stvaralačka sila se može ostvariti u svetu na dva različita načina: ili u vidu punopravnog jedinstva koje gradi svet kao celinu – i tada svet ne poznaje bolan proces istorijskog formiranja; ili se otelovljuje postepeno, u etapama – i tada se svetli periodi slaganja smenjuju periodima tame i razjedinjenosti. Sve zavisi od načina delovanja ljudi koji žive na zemlji:
„Moše je Izrailju doneo Toru na dve ploče, a on ga nije bio dostojan i ploče su se razbile i pale, što je uzrokovalo uništenje prvog i drugog hrama. A zašto su pale? Jer od njih je odletelo slovo Vav.(1) I dao im je druge sa strane Drveta poznanja dobra i zla, jer se odatle Tora daje u obliku zabranjujućih i obavezujućih zakona: desno – život, a levo – smrt. I zato je rabin Akiva rekao svojim učenicima: ‘Kada dođete do kamenja od čistog mermera, ne govorite: voda, voda’, nemojte meriti kamenje od čistog mermera na isti način kao drugo kamenje, koje je život i smrt (Zohar, 1, 26b).
Učenje Zohara o jedinstvu nalazi svoj konkretan izraz u doktrini Pravednika (Cadik), koja zauzima uistinu središnje mesto u ideji Zohara. Ovaj aspekt, koji pripada Amudi de Amcaiti i povezuje najviši Muški (Sveti, blagosloven neka je On) i najviši ženski (Šehina) princip, najkonstruktivnija je ideja u Zoharu i označava i nebesko i zemaljsko, i božansko i ljudsko.
„Blagoslovi za glavu pravednika (Poslovice 10:6). Pravednik je mesto zaveta iz kojeg izvoru teku napolje. Kada ovaj nivo usmeri svoje izvore ka ženskom, on dobija ime glave pravednika. Pravednik je glava jer se u njemu nalaze svi blagoslovi. Osim toga, osoba koja je uspela da sačuva znak svetog saveza i ispunjava zapovesti Tore naziva se pravednikom – i tako se naziva od glave do pete. I blagoslovi koji silaze odozgo počivaju na njegovoj glavi, i kroz njega se ti blagoslovi ovaploćuju u vaseljeni (Isto, 162a).“
U zavisnosti od konteksta razmatranja i unutrašnjeg značenja komentarisanog stiha Svetog pisma, ovaj aspekt dobija različita imena u Zoharu. Zove se nebeski svod, toranj, reka, izvor, znak zaveta, život svetova i tako dalje. Ali njegova glavna imena su Pravednik i Temelj (Jesod). Ovim rečima, prema Zoharu, on je označen u Svetom pismu: „Pravednik je temelj (ili oslonac) vaseljene“ (Poslovice, 10, 25.).
Pravednik je glavni čvor, fokus vaseljene. Preko njega dolazi Božije vođstvo sveta; u njemu se stiču svi nivoi, svi uticaji su sabrani, svi aspekti postojanja su povezani sa njim.
Značenje pojma Cadik u Zoharu je veoma složeno i nismo u mogućnosti da ga detaljno objasnimo. Dovoljno je napomenuti da Zohar koristi simboliku muškog i ženskog principa, u okviru kojih ideja Cadika dobija težinu, da opiše skoro sva stanja vaseljene – stvaranje, pad, davanje Tore, izgnanstvo i buduće oslobođenje.
Pravednik je živa realizacija te objedinjujuće sile koja prodire u sve svetove, povezuje sve strane, budući da je u stalnom procesu uzdizanja ka suštinskim izvorima postojanja i silaska od njih. I gornje se spaja sa donjim, a božansko sa ljudskim.
Sve najkarakterističnije i najneverovatnije stvari koje se mogu reći o ovom aspektu govori Zohar u pričama u kojima učestvuje Rav Gemnuna Saba. Rav Gemnuna je veliki mudrac i neznatni siromah, ne može se nazvati ni čovekom ni anđelom, ali oličava svaku od ovih suština. Čovek je zato što je živeo na zemlji, a posle smrti hodi među ljudima i razgovara sa pravednicima ovoga sveta. Anđeo je zato što je obdaren poslanstvom, obavlja funkcije glasnika i sposoban je da iznenada nestane i pojavi se. To je čak, u izvesnom smislu, manifestacija samog Božanstva, pošto vlada svetovima i ukorenjeno je u najvišim tvoračkim aspektima postojanja, noseći božansko ime. Ovo je svaki od navedenih entiteta, ovo nije nijedan od navedenih, ovo su svi zajedno. Ovo je Pravednik je temelj univerzuma.
I samo ovaj nivo bića na potpuni način ostvaruje jedinstvo sveta i sve je u njemu povezano. Stoga je Sve (ha Kol) jedno od njegovih imena (2).
Uloga pravednika je velika u svetu koji je ovako sazdan:
„Šta znači ono što je napisano (2. Samuilova 23:3): neka je pravedan, vladajući u strahu Božijem? Sveti, blagosloven neka je, poseduje čoveka. I kome pripada Sveti, blagosloven neka je? Pravedniku. Jer On donosi odluku, a pravednik je opoziva“ (Zohar, 2, 15a).
Pravednik je pre svega osoba Tore. „Sveti, blagosloven neka je, zove se Tora“ (Isto, 3, 60.). Dakle, jedinstvo svetova postoji zahvaljujući jedinstvu Boga, Tore i Izraela. „Evo tri nivoa koji su međusobno povezani: Sveti, blagosloven neka je, Tora i Izrael“ (Isto, 73a.). U izvesnom smislu, cela knjiga Zohar je priča o pravednom čoveku, otelotvorenju života svetova, koji govori reči Tore, a oni iznad i ispod, slušajući ga, dolaze u stanje saglasnosti i mira. I tri nivoa vaseljene odjednom se otkrivaju kao jedinstvena celina – prvobitni Božanski plan (Tora), stvaralački napor koji sprovodi ovaj plan (Sveti, blagosloven neka je) i sprovođenje ovog plana (Izrael). Svi koraci su istaknuti, svi svetovi su aktuelizovani – pošto se stvaralačka reč uspinje ka svom izvoru, a plan se spaja sa postignućem.
Nijedna jevrejska knjiga ne sadrži tako uzvišene i izražajne besede o Tori, takve pohvale njoj, kao Zohar. A ove besede i doksologije su veličanstveni izraz najdubljih misli i najdubljih uverenja Jevreja. Samo ovo bi bilo dovoljno da Zohar zauzme istaknuto mesto u jevrejskim srcima. Evo jednog odlomka iz Zohara koji zvuči kao nadahnuta himna Tori:
„Rabi Šimon je rekao: teško onome ko veruje da je Tora došla da prepričava jednostavne priče, da priča o običnim poslovima. Ako je tako, mogli bismo i sada da sastavimo Toru od običnih reči i to sa još većim uspehom. A ako je suština stvari u prikazu svetskih događaja, onda će u istorijskim delima biti značajnijih stvari. Ako je tako, upotrebimo ih i sačinimo istu Toru od njih. Međutim, evo stvari: sve reči Tore su uzvišene reči i uzvišene misterije. Dođi i pogledaj. Gornji svet i donji svet mere se na istoj vagi: Izrael dole i najviši Anđeli ponad njega. O najvišim Anđelima se kaže (Tehilim, 104, 4): Svoje Anđele čini vetrovima. Onog časa kada siđu, oni se odevaju u odeću ovoga sveta, i ako se ne odenu prikladno za ovaj svet, neće moći da postoje u njemu, a svet neće podnositi njihovo prisustvo. Ako je tako sa Anđelima, mnogo je više sa Torom, uz čiju pomoć ih je On stvorio i stvoreni su svi svetovi koji postoje radi nje. Stoga, kada siđe u ovaj svet, ona se odeva u odeću ovoga sveta, inače svet neće moći da je podnese. Dakle, narativ Tore je odeća Tore. Svako ko veruje da je ova odeća sama Tora, a ne nešto drugo, njegova duša je izgubljena i neće imati nasledstvo u budućem svetu. David je o tome rekao (Isto, 119, 18): Otvori oči moje, da bih video čudesa zakona Tvog. Šta je ispod odeće Tore?
Dođi i pogledaj. Postoji odeća koja je svima vidljiva. A budale, gledajući čoveka, gledaju samo u odeću koja im je jasno vidljiva. Ova odeća je namenjena telu. Telo je za dušu. Tora je potpuno ista: ona ima telo, a to su zapovesti Tore, koje se nazivaju materijalnost Učenja. A ovo telo se odevi u haljine – same legende o stvarima ovog sveta. Bezumnici koji žive na zemlji gledaju samo u ovu odeću, odnosno kazivanja Tore, a ništa drugo ne znaju i ne razmišljaju šta je ispod ove odeće. Mudre sluge najvišeg Cara, oni koji su stajali na gori Sinaj, zagledali su se upravo u dušu, odnosno u suštinu cele Tore, i u budućnosti će biti dostojni da zagledaju u dušu duše Tore. Dođi i pogledaj. Takođe, iznad je odeća, telo, duša i duša duše. Nebesa i njihove vojske su odeća. Zajednica Izrailja je telo koje prima dušu, koja je Lepota Izrailja, i stoga je Ona živo telo. Duša koja se ovde naziva lepotom Izrailja je upravo Tora. A duša duše je Stari Sveti, i sve je jedno s drugim povezano.
Teško zlima koji kažu da Tora nije ništa drugo do puke priče. Oni samo primećuju ovu odeću. Blaženi su pravednici koji ispravno gledaju u Toru. Kao što je vino uvek u posudi, tako je i Tora uvek u ovoj odeći. I zato treba obratiti pažnju pre svega na ono što je ispod odeće, pa su stoga sve te reči i sve te legende odeća“ (Isto, 152a).
Jedinstvo ljudske duše, Tore i Boga, posebno se jasno manifestuje u onome što se u Zoharu naziva „obnova reči Tore“. Ovo „ažuriranje“ nije ništa drugo, po našem mišljenju, nego rad na tumačenju Tore, otkrivanju značenja Božije Reči. Ali ovo je otkrivanje do sada nepoznatog značenja i stoga, takoreći, vraća reč njenom izvoru, u kotao Božijeg stvaralaštva. Ovde već imamo sustvaralaštvo čoveka i Boga, njihov zajednički rad na stvaranju Neba i Zemlje.
Zbog toga čovek i postoji na zemlji:
Sveti, blagosloven neka je, rekao je vaseljeni u času kada ju je stvorio i stvorio čoveka: „Vaseljeno! Ti i tvoji zakoni postojite samo zahvaljujući Tori. I zato sam stvorio čoveka u tebi. Da bi on učio Toru. A ako ne, onda ću te ponovo pretvoriti u haos i ništavilo“. A sve postoji radi čoveka. Evo šta kaže (Isiaja 45:12): Ja sam načinio zemlju i stvorio čoveka na njoj (Isto, 134b).
Ovim rečima možemo zaključiti naš osvrt na ideju Zohara. Ali želimo da damo još nekoliko komentara koji su indirektno vezani za sve gore rečeno. Čitalac je očigledno u nekim savremenim knjigama naišao na primedbe o „panteističkim pogledima“ Zohara i kabale. Ovo uvek zvuči kao zamerka, pošto je opšteprihvaćeno da je panteizam nešto loše, ne baš pogodno za čvrst monoteizam. Čini nam se da takva mišljenja ne treba shvatati ozbiljno.
Panteizam čine dve teze, koje su jedna drugoj ogledalo: „Sve je Bog“ i „Bog je sve“. Svaka od ovih teza je ekvivalentna drugoj, iako su jedna drugoj potrebne, i obe teže istom značenju. Ali ovo značenje može da se promeni u dijametralno suprotno, u zavisnosti od redosleda u kome se te teze izgovaraju. Ako prva teza prethodi drugoj, onda, očigledno, imamo pred sobom proizvod prirodno-filozofskog razmatranja, sumornu himeru ateizma. Ako drugo prethodi prvom, onda je to uvid mistika koji je prevazišao jaz između krajnjeg i onostranog i sagledao vaseljenu u njenom stvaralačkom impulsu ka onom stanju jedinstva koje je postojalo pre totalne pokvarenosti svetova.
Možda je ideja o stalnom stvaralačkom impulsu koji održava svet panteistička misao. Ali psalmista je to izrazio, rekavši: „Doveka je, Gospode, reč Tvoja utvrđena na nebesima…“ (Tehilim, 119, 89). Možda se panteizam odnosi na verovanje da Bog ispunjava univerzum. Ali i o tome se kaže: „Kuda bih otišao od duha Tvog, i od lica Tvog kuda bih pobegao? Da izađem na nebo, Ti si onde. Da siđem u pakao, onde si“. (Isto, 139, 7-8). Možda je ideja o bliskosti Stvoritelja stvaranju panteistička. Ali i o tome David govori: „Gospod je blizu svih koji Ga prizivaju, svih, koji Ga prizivaju u istini“ (Isto, 145, 18.).
Ako je ovo panteizam, onda je judaizam potpuno panteistički, kao što su panteistička sva najintimnija religiozna osećanja, najtananije nijanse vere. A Zohar, u kome je jasno i briljantno izražena ideologija uzajamnog uključivanja svih aspekata postojanja, panteistička je knjiga.
- Prototip celokupnog svetskog poretka je četvoroslovno Ime Boga: slovo Jod (početna tačka) i slovo Vav (usklađujući početak, srednja potpora), koje se nalazi između dva slova `He (gornji i donji svet ili desna i leva strana). Čini se da ovo ime simbolizuje skale o kojima govori Sifra de Zeniuta, oličene u strukturi božanskog i stvorenog.
- Zohar je dobio ovo ime iz Svetog pisma (1. Divrei, 29, 11): „Tebi je, Gospode, veličina, i strogost, i sjaj, i pobeda, i priznanje, jer je sve na nebesima i na zemlji…“