UVOD

Dama je dobra, ali šta čini Damu?
(Uključuje) malo zla, a mnogo dobra, zatim ljubaznost,
velikodušnost, istinitost i čistotu.
Kralj Ašoka

Ponovnim otkrivanjem i prevođenjem indijske književnosti evropskih naučnika u 19. veku, na videlo nisu izašle samo religija i filozofija budizma, već i njegove brojne legendarne istorije i biografije. U ovom književnom rodu pomenuto je ime Ašoke, dobrog kralja, za koga se pretpostavljalo da je vladao Indijom u dalekoj prošlosti. Priče o ovom kralju, slične po obrascu, ali značajno različite u detaljima, pronađene su u Divjavadani, Ašokavadani, Mahavamsi i nekoliko drugih oblasti. One su govorile o izuzetno okrutnom i nemilosrdnom princu koji je ubio mnogo svoje braće kako bi zadobio presto, koji je dramatično preobraćen u budizam i koji je vladao mudro i pravedno do kraja života. Nijedna od ovih priča nije shvaćena ozbiljno – na kraju krajeva, mnoge stare kulture imale su legende o kraljevima „previše dobrim da bi bili istiniti“ koji su pravedno vladali u prošlosti i za koje su se ljudi nadali da će uskoro ponovo vladati. Većina ovih legendi ima svoje poreklo više u narodnoj mašti da se oslobode despotskih i ravnodušnih kraljeva nego u bilo kojoj istorijskoj činjenici. I pretpostavljalo se da su brojne priče o Ašoki istog karaktera.
Ali 1837. godine, Džejms Prinsep je uspeo da dešifruje drevni natpis na velikom kamenom stubu u Delhiju. Nekoliko drugih stubova i stena sa sličnim natpisima bili su poznato već izvesno vreme i privukli su radoznalost naučnika. Prinsepov natpis se pokazao kao niz edikata koje je izdao kralj koji je sebe nazivao „Miljenik bogova, kralj Pijadasi“. U narednim decenijama otkriveno je sve više edikata istog kralja i sa sve preciznijim dešifrovanjem njihovog pisma, te je počela da se pojavljuje potpunija slika o ovom čoveku i njegovim delima. Postepeno je naučnicima sinulo da bi kralj Pijadasi iz edikata mogao biti kralj Ašoka, tako često hvaljen u budističkim legendama. Međutim, tek 1915. godine, kada je otkriven još jedan edikt u kome se zapravo pominje ime Ašoka, identifikacija je potvrđena. Nakon što je bio zaboravljen skoro 700 godina, jedan od najvećih ljudi u istoriji ponovo je postao poznat svetu.
Ašokini edikti se uglavnom odnose na reforme koje je uveo i moralne principe koje je preporučio u svom pokušaju da načini pravedno i humano društvo. Kao takvi, oni nam daju malo podataka o njegovom životu, čiji detalji moraju biti izvučeni iz drugih izvora. Iako su tačni datumi Ašokinog života predmet spora među naučnicima, rođen je oko 304. godine pre nove ere i postao je treći kralj dinastije Maurija nakon smrti svog oca, Bindusare. Njegovo pravo ime bilo je Ašoka, ali je preuzeo titulu Devanampija. Pijadasi, što znači „Miljenik bogova, Onaj koji gleda s blagošću“. Pretpostavlja se da je vođen dvogodišnji rat za nasleđe tokom kojeg je ubijen bar jedan od Ašokine braće. Godine 262. pre nove ere, osam godina nakon njegovog krunisanja, Ašokina vojska je napala i osvojila Kalingu, zemlju koja otprilike odgovara današnjoj državi Orisi. Gubitak života uzrokovan bitkama, zatim odmazde, deportacije i previranja, koja uvek postoje nakon rata, toliko su užasnuli Ašoku da su doveli do potpune promene njegove ličnosti. Čini se da je Ašoka sebe nazivao budistom najmanje dve godine pre rata u Kalingi, ali njegova posvećenost budizmu bila je samo mlaka i možda je imala politički motiv iza sebe, ali nakon rata, Ašoka je ostatak svog života posvetio pokušaju da primeni budističke principe u upravljanju svojim ogromnim carstvom. Imao je ključnu ulogu u pomaganju širenja budizma u Indiji i na Dalekom istoku, a verovatno je podigao prve veće budističke spomenike. Ašoka je umro 232. godine pre nove ere, u trideset osmoj godini svoje vladavine.
Ašokini edikti mogu se naći raštrkani na više od trideset mesta širom Indije, Nepala, Pakistana i Avganistana. Većina njih je napisana bramanskim pismom iz kojeg su se kasnije razvila sva indijska pisma i mnoga od onih koja su se koristila u jugoistočnoj Aziji. Jezik koji se koristi u ediktima pronađenim u istočnom delu potkontinenta je vrsta magadija, verovatno zvanični jezik Ašokinog dvora. Jezik koji se koristi u ediktima pronađenim u zapadnom delu Indije bliži je sanskritu, iako je jedan dvojezični edikt u Avganistanu napisan na aramejskom i grčkom. Ašokini edikti, koji čine najraniji dešifrujući korpus pisanih dokumenata iz Indije, preživeli su kroz vekove jer su napisani na stenama i kamenim stubovima. Ovi stubovi su posebno svedočanstvo tehnološkog i umetničkog genija drevne indijske civilizacije. Prvobitno ih je moralo biti mnogo, iako je samo deset sa natpisima još uvek sačuvano. Prosečne visine između dvadeset i petnaest stopa i težine do pedeset tona po stubu, svi stubovi su vađeni u Ćunaru, južno od Varanasija, i vučeni, ponekad stotinama kilometara, do mesta gde su podignuti. Svaki stub je prvobitno bio prekriven kapitelem, ponekad ričućim lavom, plemenitim bikom ili energičnim konjem, a nekoliko kapitela koji su sačuvani naširoko su priznati kao remek-dela indijske umetnosti. I stubovi i kapiteli pokazuju izvanredan sjaj poput ogledala koji je opstao uprkos vekovnoj izloženosti delovanju stihija. Lokacija kamenih edikata određena je dostupnošću odgovarajućeg kamenja, ali se edikti na stubovima nalaze na veoma specifičnim mestima. Neki, poput stuba Lumbini, označavaju Budino rodno mesto, dok njegovi natpisi obeležavaju Ašokino hodočašće na to mesto. Drugi se nalaze blizu važnih naseljenih centara kako bi njihove edikte mogao da pročita što više ljudi.
Nema sumnje da su Ašokini edikti napisani njegovim rečima, a ne stilskim jezikom kojim su se obično pisali kraljevski edikti ili proglasi u antičkom svetu. Njihov izrazito lični ton nam pruža jedinstven uvid u ličnost ovog složenog i izuzetnog čoveka. Ašokin stil teži da bude pomalo ponavljajući i spor, kao da objašnjava nešto onome ko ima poteškoća sa razumevanjem. Ašoka često pominje dobra dela koja je učinio, mada ne na hvalisav način, već više, reklo bi se, kako bi ubedio čitaoca u svoju iskrenost. U stvari, želja da bude smatran iskrenom osobom i dobrim vladarom prisutna je u skoro svakom ediktu. Ašoka govori svojim podanicima da ih gleda kao svoju decu, da je njihova dobrobit njegova glavna briga; izvinjava se zbog rata u Kalingi i uverava ljude van granica svog carstva da nema osvajačke namere prema njima. Pomešano sa ovom iskrenošću, postoji definitivna puritanska crta u Ašokinom karakteru koju sugeriše njegovo neodobravanje svetkovina i verskih obreda, od kojih su mnogi, iako od male vrednosti, ipak bili bezopasni.
Takođe je veoma jasno da je budizam bio najuticajnija sila u Ašokinom životu i da se nadao da će i njegovi podanici usvojiti njegovu religiju. Išao je na hodočašća u Lumbini i Bod Gaju, slao je prosjake-učitelje u razne regione Indije i van njenih granica, i bio je dovoljno upoznat sa svetim tekstovima da neke od njih preporuči isposničkoj zajednici. Takođe je veoma jasno da je Ašoka reforme koje je uveo video kao deo svojih dužnosti kao budiste. Ali, iako je bio entuzijastični budista, nije bio pristrasan prema sopstvenoj religiji niti isključiv prema drugim religijama. Proishodi da se iskreno nadao kako će moći da podstakne svakoga da praktikuje njegovu ili njenu religiju sa istim uverenjem sa kojim je on praktikovao svoju.
Učenjaci sugerišu da je, pošto edikti ne govore ništa o filozofskim aspektima budizma, Ašoka imao pojednostavljeno i naivno razumevanje Dame. Ovo gledište ne uzima u obzir činjenicu da svrha edikta nije bila da se izlože istine budizma, već da se ljudi obaveste o Ašokinim reformama i da se podstaknu da budu velikodušniji, ljubazniji i moralniji. S obzirom na to, nije bilo razloga da Ašoka raspravlja o budističkoj filozofiji. Ašoka iz svojih edikata izlazi kao sposoban administrator, inteligentno ljudsko biće i kao posvećeni budista, i mogli bismo očekivati da će pokazati podjednako živo interesovanje za budističku filozofiju kao što je pokazao interesovanje za budističku praksu.
Sadržaj Ašokinih edikata jasno pokazuje da su sve legende o njegovoj mudroj i humanoj vladavini više nego opravdane i kvalifikuju ga da se svrsta među najveće vladare. U svojim ediktima je govorio o onome što bi se moglo nazvati državnim i privatnim ili individualnim moralom. Prvi je bio ono na čemu je zasnivao svoju administraciju i za šta se nadao da će dovesti do pravednijeg, duhovnijeg društva, dok je drugi bio ono što je preporučivao pojedincima i podsticao ih da praktikuju. Obe ove vrste morala bile su prožete budističkim vrednostima saosećanja, umerenosti, trpeljivosti i poštovanja sveg života. Ašokanska država je odustala od osvajačke spoljne politike koja je karakterisala carstvo Maurja do tada i zamenio ga politikom mirnog suživota. Pravosudni sistem je reformisan kako bi bio pravedniji, manje surov i manje prijemčiv za zlostavljanje, dok je osuđenima na smrt odložena smrtna kaznena mera radi pripreme žalbi, a zatvorenicima su davane redovne amnestije. Državni resursi su upotrebljavani za korisne javne radove, poput uvoza i uzgoja lekovitog bilja, izgradnje odmorišta, kopanja bunara u redovnim intervalima duž glavnih puteva i sadnje voćaka i drveća za hlad. Da bi se ove reforme i projekti sproveli, Ašoka je postao pristupačniji svojim podanicima tako što je često odlazio na inspekcijske ture i očekivao je da će njegovi okružni službenici slediti njegov primer. U istom cilju izdao je naređenja da se važni državni poslovi ili peticije nikada ne kriju od njega, bez obzira na to šta je radio u tom trenutku. Država je imala odgovornost ne samo da štiti i unapređuje dobrobit svog naroda, već i celog divljeg sveta. Lov na određene vrste divljih životinja je zabranjen, osnovani su rezervati za divlje životinje, a okrutnost prema domaćim i divljim životinjama je zabranjena. Zaštita svih religija, njihovo promocija i negovanje harmonije među njima takođe se smatralo jednom od dužnosti države. Izgleda da je čak osnovano i nešto poput Odeljenja za verska pitanja sa službenicima zvanim Dama Mahamatre, čiji je posao bio da se brinu o poslovima raznih verskih tela i da podstiču praktikovanje religije.
Individualni moral koji je Ašoka želeo da neguje uključivao je poštovanje (sušrusa) prema roditeljima, starijima, učiteljima, prijateljima, slugama, isposnicima i bramanima — ponašanje koje je u skladu sa savetima koje je Buda dao Sigali (Digha Nikaja, govor br. 31). Podsticao je velikodušnost (dana) prema siromašnima (kapana valaka), isposnicima i bramanima, kao i prijateljima i rođacima. Nije iznenađujuće da je Ašoka podsticao neškodljivost prema celom živom svetu (avihisa bhutanam). U skladu sa Budinim savetom u Angutari Nikaja, II:282, takođe je smatrao da su umerenost u trošenju i umerenost u štednji dobri (apa vjajata apa bhadata). Pravilno tretiranje ljudi (samia pratipati), sugerisao je, mnogo je važnija od obavljanja ceremonija koje su trebale da donesu sreću. Pošto je to pomagalo u promociji trpeljivosti i međusobnog poštovanja, Ašoka je želeo da ljudi budu dobro obrazovani (bahu šruta) u dobrim doktrinama (kalanagama) religije drugih ljudi. Osobine srca koje Ašoka preporučuje u ediktima ukazuju na njegovu duboku duhovnost. One uključuju ljubaznost (daja), samoispitivanje (palikhaja), istinoljubivost (sače), zahvalnost (katamnata), čistotu srca (bhava sudhi), entuzijazam (usahena ), snažnu odanost (dadha bhatita), samokontrola (sajame) i ljubav prema Dami (Dhama kamata).
Nemamo načina da saznamo koliko su Ašokine reforme bile efikasne niti koliko su trajale, ali znamo da su monarsi širom drevnog budističkog sveta bili ohrabreni da na njegov stil vladavine gledaju kao na ideal koji treba slediti. Kralju Ašoki se pripisuje zasluga za prvi pokušaj razvoja budističkog uređenja. Danas, sa široko rasprostranjenim razočaranjem u preovlađujuće ideologije i potragom za političkom filozofijom koja ide dalje od pohlepe (kapitalizam), mržnje (komunizam) i zablude (diktature predvođene „nepogrešivim“ vođama), Ašokini edikti mogu dati značajan doprinos razvoju političkog sistema zasnovanijeg na duhovnosti.