PODNEVNI SUMRAK

Nemamo drugo vreme do ovo

koje nas obmanjuje kao dopola puna čaša

da pijemo moramo do kraja jer ponovo

naša napuniti se neće. Iznad našeg raja

za nas izabrane već mač su okačili

iza izgubljenih sinova naraštaj prognani osta

sad već smo stari a da ni mladi nismo bili

i život nam tek jedno ne umreti još posta.

(…)

(U ovom vremenu /deo/ Maša Kaleko, u prepevu Jelene Radovanović)

U ovom delu ogleda baviću se pojavama u ljudskom postojanju koje su bile ključni činioci u svim društvenim i pojedinačnim poslovima tokom desetina hiljada godina, dok u novijem vremenu takve pojave više nisu zastupljene gotovo nigde, a reč je, prvo, o prihvatanju sopstvene sudbine, a drugo, o duhovnom autoritetu.

Kad je reč o prihvatanju sopstvene sudbine izneću sledeće savremeno stajalište –

ono što ja nemam, a drugi ima, to pripada meni; to što drugi ima a ja nemam proishodi iz društvene nepravde; da bi se ta nepravda ispravila ja moram oteti od onoga koji to ima.

I taj poklič za „društvenom pravdom“ doveo je do nezamislivih zala u novije vreme čovekovog postojanja, a ja ću u ovom delu ogleda dokazati da takvo delovanje nesumnjivo proishodi iz filozofije „bolji život“, utemeljene na postavkama racionalizma.

Do ove epohe važilo je shvatanje da ono što ja nemam, to je ono što meni nije dato, a nije ono što drugi ima (te moram da mu otmem kako bi se uspostavila društvena pravda). Drugim rečima, ja sam dobio ono što sam dobio saobrazno mom zaleđu, mojoj prirodi, mojoj nadarenosti, mojim sposobnostima, odvažnosti, volji, i to mi pripada po naumu sudbe, neba ili Boga, a drugi je dobio upravo ono što njemu pripada saobrazno njegovom zaleđu, njegovoj prirodi, njegovoj nadarenosti, sposobnostima, odvažnosti, volji, po naumu sudbe, neba ili Boga. Svakako da se u životu, po našem ljudskom poimanju, dešavaju i nepravde, ali šta to znači u poretku stvari pokušaću da objasnim u daljem delu ovog ogleda. Jer, ako na prethodno predstavljen način odredimo šta je to pravda a šta nepravda, i pojedinačni i društveni život biće neprestani grč, nezadovoljstvo i previranje. Naime, ako ne postigne svoj zamišljeni cilj, svaki pojedinac je, po toj naopakoj filozofiji, uskraćen, oštećen, svak trpi nepravdu zbog ovog ili onog, pri čemu se najčešće gleda na gore, naviše. I to je postalo instant opravdanje za sopstvenu nesposobnost, neznanje, lenjost, ili pak za neumerene želje, previsoko postavljene ciljeve, kao i za nepoznavanje sebe, ili višeg nauma, itd. Međutim, svako je tamo gde treba da bude, i svako je dobio ono što mu pripada po meri njegovog bića.

Tako, recimo, kakav god bio uzrok bolesti, težak pacijent se jada, vaj, da podnosi napravdu neba, ili je, pak, i sam Bog nepravedan, jer, eto, nauka i medicina svaki dan „napreduju“, i njegova će bolest biti izlečiva za koju godinu dok on, grdnog li baksuza, neće to doživeti. „Eh, da je samo pravde…“ Iz tog primera najbolje se da ilustrovati naizgled temporalni a ne esencijalni raskorak između želja i postignuća u kome živi svaki čovek našeg vremena, za šta je, eto, kriva nepravda utkana u postojanje. I tako bujaju neumerene želje kod svake kreaturice pod kapom nebeskom, koje vrhune u pomisli da će, s napretkom nauke, ona zadobiti netruležni večni život u ploti od mesa i krvi, te će moći da jede, pije i veseli se do mile volje. Takva je temeljna postavka filozofije racionalizma. Živeti bez umiranja, živeti samo u zadovoljstvu, sa ispunjenjem svih želja, u punom sjaju lične slave, na visokoj nozi, raskošno, i da tome služi servis celog kosmosa, a ne samo ljudske zajednice. E, tad će nastati pravda po volji čoveka. Ni Epikur, vaistinu, ne bi ovome imao šta zameriti. Sa napretkom nauke mi se bližimo večnom podnevu postojanja…