2 AUTORSTVO DELA

Čak i pre Minovog otkrića, postojale su sumnje u pripisivanje Filosofumene Origenu. Činjenica da autor u svom Proemijumu govori o sebi kao nasledniku apostola, učesniku u blagodati prvosveštenstva i čuvaru Crkve,[12] već je navela nekoliko učenih pisaca u osamnaestom veku da istaknu kako Origen, koji nikada nije bio ni episkop, ne može biti autor, a Epifanije, Didim Aleksandrijski i Aetije su među imenima kojima je pripisan. Odmah po objavljivanju Milerovog teksta, ova kontroverza je oživljena i prirodno je postala obojena verskim i političkim mišljenjima njenih protagonista. Jakobi je u jednom nemačkom teološkom časopisu prvi izjavio da ga je morao napisati Ipolit, savremenik Kalista,[13] i to se pokazalo kao početak teološke rasprave. Dogma o papskoj nepogrešivosti već je visila u vazduhu, a baron fon Bunsen, tadašnji pruski ambasador na dvoru Svetog Jakova, odmah je iskoristio priliku da učini sve što može kako bi sprečio njeno proglašenje. U svom delu „Ipolit i njegovo doba“ (1852), on je tvrdio da veruje u Jakobijevu teoriju i, iz zloupotrebe Kalista u IX knjizi novootkrivenog teksta, izveo zaključak da je čak i u trećem veku primat rimskih episkopa bio efikasno porečen.[6] Proslavljeni Kristofer Vordsvort, biskup Linkolna, nastavio je sa naučnom studijom u kojoj je, odbacujući fon Bunsenov zaključak, priznao njegove glavne premise; a dr Delinger, koji će se kasnije pokazati kao glavni protivnik papskih tvrdnji, pojavio se malo kasnije sa radom na istoj strani. Protiv njih se nije našao niko ko se usudio da brani navodno autorstvo Origena, ali mnogi nisu verovali da je delo s pravom pripisano Ipolitu. Među Nemcima, Fesler i Baur su se izjasnili u korist Gaja, prezvitera kome je Fotije u devetom veku dao neobičnu titulu „Episkopa neznabožaca“, kao autora; od Italijana, de Rosi ga je dodelio Tertulijanu, a Armelini Novacijanu; od Francuza, opat Žalaber je u doktorskoj disertaciji glasao za Tertulijana, dok je Kruis, koji je kasnije trebalo da prevede delo, smatrao da njegov autor mora biti ili Gaj ili Tertulijan.[14] Srećom, danas nema razloga za ponovno otvaranje kontroverze, za koju se može zaključiti da je okončana smrću Lipsijusa, poslednjeg ozbiljnog protivnika Ipolitovog autorstva. Mons. Dišen, za koga bi se u takvoj stvari moglo pretpostaviti da govori glasom većine učenih ljudi svoje zajednice, u delu „Istorija stare Crkve“[15] prihvata stav da je Ipolit autor spisa „Filosofumena“ i smatra da se pomirio sa Crkvom pod Maksiminovim progonom.[16] Stoga možemo pretpostaviti da je Ipolitovo autorstvo konačno priznato sa svih strana.

Mora se reći nekoliko reči o tome šta se zna o ovom Ipolitu. Svetac i mučenik tog imena pojavljuje se u Rimskom kalendaru, a njegova sedeća statua otkrivena je u Rimu u šesnaestom veku, ugravirana na naslonu stolice sa spiskom dela, od kojih je jedno[7] u našem tekstu navedeno kao da ga je napisao njegov autor.[17] Prvi put ga pominje Jevsevije, koji ga opisuje kao „Episkopa druge Crkve“, osim one Bostre, o kojoj je govorio;[18] zatim Teodorit, koji ga naziva „svetim Ipolitom, episkopom i mučenikom“,[19] i konačno Prudencije, koji kaže da je postao Novatijanista†, ali se na putu ka mučeništvu vratio u krilo Crkve i zamolio svoje sledbenike da učine isto.[20] Imamo mnogo spisa, uglavnom fragmentarnih, koji mu se pripisuju, uključujući, između ostalog, i jedan o pashalnom ciklusu što se pominje na upravo pomenutoj statui, traktat protiv Noeta, koji je kasnije koristio Epifanije, i druge o Antihristu, Danilu i Apokalipsi, gde svi pokazuju izrazito hilijastičku tendenciju.‡ U rukopisima u kojima se neki od njih nalaze, o njemu se govori kao o „Episkopu Rima“, i čini se da je to bila njegova uobičajena titula među grčkim piscima, iako se na drugim mestima naziva „Arhiepiskop“ i drugim titulama. Iz ovih i drugih činjenica, Delinger dolazi do zaključka da je on zapravo bio antipapa ili raskolnički episkop koji se suprotstavio autoritetu Kalista, a to takođe prihvata i mons. Dišen, koji se slaže sa Delingerom da je raskol koji je on stvorio trajao tokom primata Kalistovih naslednika, Urbana i Poncijana, i prestao je tek kada je ovaj poslednji prognan zajedno sa Ipolitom u rudnike Sardinije.[21] Iako dokazi na kojima se ovo zasniva nisu baš jaki, to je veoma razuman prikaz cele stvari, i postaje ubedljiviji ako prihvatimo da verujemo – za šta, međutim, nema jasnih dokaza – da je Ipolit bio na čelu grčke govorne zajednice hrišćana u Rimu, dok je njegov neprijatelj Kalist predvodio brojnije Latine. U tom slučaju, raskol bi nesumnjivo bio zaboravljen u vreme progona i imao bi manje šanse za opstanak od ozbiljnijih raskola kasnijeg doba, dok bi to zadovoljavajuće objasnilo ponašanje carskih[8] vlasti koje su istovremeno osudile poglavare obe zajednice na rad u rudniku. Time su Maksimin, ili njegovi paganski savetnici, nesumnjivo smatrali da još uvek mladoj Crkvi zadaju dvostruki udarac.

FUSNOTE ZA POGLAVLJE 2.

[12] str. 34.

[13] Deutsche Zeitschrift für Christliche Wissenschaft und Christliches Leben, 1852.

[14] Reference na skoro sve doprinose ovoj kontroverzi su pravilno date u Prolegomenama Kruisovog izdanja, str. 10 i dalje. Engleski prevod dr Delingerovog dela „Ipolit i Kalist“ objavio je Plamer, Edinburg, 1876. godine, i dovodi kontroverzu u današnje vreme. Uporedi takođe bibliografiju u Salmonovom članku „Hipolit Roman“ u Smit i Vejsovom rečniku hrišćanske biografije (u daljem tekstu citirano kao D.C.B.).

[15] Vidi engleski prevod: Early History of the Christian Church, London, 1909, I, str. 227 i dalje.

[16] Ovo je potvrdio Dom. Čepmen u Katoličkoj enciklopediji, s.v. „Ipolit“, „Kalist“.

[17] Statuu i njen natpis je takođe reprodukovao biskup Vordsvort u gore citiranom delu.

[18] Istorija propovednika, VI, c. 20.

[19] Her. Fab., III, 1.

[20] Peristef II. Za hronološke poteškoće koje ovo podrazumeva videti Salmon, D.C.B., s.v. „Ipolit Romanus“.

[21] Dušene, nav. cit., str. 233.

† Novatijani ili Novatijanci, ili kafari, ili čisti, bio je raskolnički pokret od III do VII veka. Dobio je ime po Novatijanu, koji se pobunio protiv vraćanja u Crkvu onih koji su prethodno otpali od nje, što je dozvolio episkop rimski Kornelije (Napomena prevodioca).

‡ Učenje o skorom Hristovom povratku kada će zavesti hiljadugodišnje carstvo na zemlji (Napomena prevodioca).

3 IPOLITOVA VERODOSTOJNOST

Pretpostavljajući, dakle, da je naš autor bio Ipolit, raskolnički episkop Rima od približno 218. do 235. godine, moramo dalje videti kakvu veru treba pripisati njegovim izjavama. Ovo pitanje je prvi postavio pokojni dr Džordž Salmon, prorektor Triniti koledža u Dablinu, koji je tokom celog svog života bio revnostan proučavalac gnosticizma i istorije Crkve tokom ranih vekova. Dok je obrađivao naš tekst, bio je toliko impresioniran ponavljanjem poređenja o magnetu koji privlači gvožđe k sebi, a ćilibar slamke, u prikazu četiri različite sekte, da je izneo teoriju da je Ipolitu morao podvaliti falsifikator prodajući mu niz dokumenata kao da su tajne knjige jeretika, ali ih je u stvarnosti napisao sam falsifikator.[22] Ovu teoriju je kasnije usvojio pokojni Hajnrih Štelin, koji je objavio raspravu gde je pokušao da na mukotrpan nemački način, poređenjem skoro svih različitih odlomaka u njemu, što imaju bilo kakvu sličnost u govoru, pokaže da je ceo dokument sumnjiv.[23] Različiti odlomci na koje se on oslanja biće obrađeni u napomenama kako se budu pojavljivali, i možda je dovoljno ovde pomenuti mišljenje gospodina Ežena de Feja, najnovijeg pisca na ovu temu, da teorija Salmona i Štelina ide daleko iznad činjenica.[24] Kako ističe g. de Fej, brojni dokumenti citirani u delu toliko se međusobno razlikuju i po stilu i po sadržaju da bi njihovo izmišljanje ili sastavljanje zahtevalo falsifikatora gotovo natčovečanske veštine i učenja. Tome se može dodati da bi samo ponavljanje fraza, koje je Štelin sakupio sa takvom marljivošću, bilo upravo[9] ono što bi najmanje vešt falsifikator najpažljivije izbegavao i da bi to teško moglo da ne upozori i najlakomislenijeg kupca. Takođe je slučaj kako se može pokazati da barem neke od fraza, na čije se ponavljanje Salmon i Štelin žale, ne potiču od citiranog gnostičkog autora, već od samog Ipolita, a da se druge mogu naći u gnostičkim delima koja su nam došla u koptskoj verziji.[25] Ovi koptski dokumenti, kao što je sadašnji pisac pokazao na drugom mestu,[26] tako su usko povezani da se mora smatrati kako su svi potekli iz iste škole. Nisu mogli biti poznati Ipolitu, inače bi ih sigurno citirao, niti navodnom falsifikatoru, inače bi ih više koristio. Stoga moramo pretpostaviti da u odlomcima koje oni i naš tekst imaju zajedničko, i oni i on crpe iz zajedničkog izvora koji teško da može biti bilo šta drugo do autentični spisi ranijih jeretika. Stoga se moramo složiti sa gospodinom de Fejem da se Salmon-Štelinova teorija falsifikata mora odbaciti.

Međutim, ako se od ovoga okrenemo ka Ipolitovim izjavama, koje možemo proveriti iz drugih izvora, nalazimo mnogo razloga za sumnju ne samo u dobru veru njega ili njegovih informatora, već u tačnost jednog ili drugog od njih. Tako, u svom prikazu dogmata filozofa, on više puta menja ili pogrešno shvata svoje autoritete, kao kada kaže da je Tales pretpostavio da je voda kraj kao što je bila početak Univerzuma,[27] ili da je „Zarata“, kako naziva Zoroastera, rekao da je svetlost otac, a tama majka bića,[28] i te izjave su direktno u suprotnosti sa onim što inače znamo o mišljenjima ovih učitelja. Na isti način, takođe, u prvoj knjizi on navodi Empedokla kako kaže da se sve stvari sastoje od vatre i da će se razložiti u vatru, dok u sedmoj knjizi kaže da je Empedoklo proglasio da ima šest elemenata kosmosa[10], od kojih je vatra jedan od dva instrumenta koji ga menjaju i uređuju, samo jedan.[29] Ponovo, u IX knjizi, on kaže da je već izložio Heraklitova mišljenja, a zatim počinje da opisuje kao njegov sasvim drugačiji skup dogmata od onog koji mu je dodelio u I knjizi, dok u X knjizi Heraklitu pripisuje još jedno mišljenje.[30] Ili možemo uzeti kao primer sistem aritmomantije ili proricanja pomoću „pitagorejskog broja“ gde, kako on kaže, njegovi sledbenici tvrde da predviđaju pobednika takmičenja žongliranjem numeričkim vrednostima slova u imenima takmičara, a zatim navodi primere, od kojih neki funkcionišu, a drugi ne, prema pravilu koje je on postavio. Isto tako, u svojim nepriznatim citatima iz Seksta Empirika, on toliko iskrivljuje svoj tekst da nam ga čini nerazumljivim ako ga nismo mogli rekonstruisati iz Sekstovih sopstvenih reči. Dakle, ponovo, u njegovom izveštaju o veštinama i drugim scenskim trikovima, gde kaže, nesumnjivo sa istinom, da su mađioničari koristili da prevare one koji su ih konsultovali, njegov izveštaj je tako nemarno napisan ili prepisan da se može razumeti samo uz mnogo čitanja između redova, pa čak i tada mnogo više prepričava čuda nego što ih objašnjava.[31] Deo ove netačnosti može biti posledica grešaka u prepisivanju i ponovnom prepisivanju od strane pisara koji nisu razumeli šta pišu, ali kada se sve kaže, ostaje mnoštvo grešaka koje se mogu pripisati samo velikoj nepažnji autora. Pa ipak, na nekim mestima kao da pokazuje da bi se mogao potruditi ako bi hteo, jer citati iz Svetog pisma su uglavnom ispravno transkribovani i pokazuju vrlo malo varijacija od prihvaćenih verzija. Shodno tome, kada se takve varijacije pojave (kasnije se primećuju kad god se na njih naiđe), moramo pretpostaviti da nisu delo Ipolita, već jeretika koje on citira, koji su stoga morali da se poigravaju sa Novim zavetom slično Markionovim.[11] Tamo gde takođe kopira Irineja, sa ili bez priznanja, njegov prepis je izuzetno veran i više se slaže sa latinskom verzijom modela nego sa grčkom Epifanijevom. Stoga bi se činilo da izjave našeg autora, iako ni u kom smislu nisu nedostojne poverenja, ipak u mnogim slučajevima zahtevaju strogo ispitivanje pre nego što se mogu bez oklevanja prihvatiti.[32]

FUSNOTE ZA POGLAVLJE 3.

[22] „The Cross-references in the Philosophumena“, Hermatena, Dablin, br. XI, 1885, str. 389 i dalje.

[23] „Die Gnostischen Quellen Hippolyts“ u Texte und Untersuchungen, Gebharta i Harnaka, VI, (1890).

[24] Introduction à l’Étude du Gnosticisme, Pariz, 1903, str. 68; Gnostiques et Gnosticisme, Pariz, 1913, str. 167.

[25] Teorija da sve postojeće stvari potiču iz „nedeljive tačke“, koju naš tekst daje kao teoriju Simona Maga i Vasilida, ponovo se pojavljuje u Brusovom papirusu. Vasilidova opaska o tome da je samo 1 od 1000 i 2 od 10.000 pogodno za više misterije ponovljena je doslovno u Pistis Sofiji, str. 354, kopt. Uporedi Preteče, II, 172, 292, napomena 1.

[26] Škotski pregled, tom XXII, br. 43 (jul 1893).

[27] str. 35.

[28] str. 39.

[29] str. 41; II, str. 83.

[30] II, str. 119, 151.

[31] Za aritmomantiju videti str. 83 i dalje; pozajmljivanja od Seksta počinju na str. 70, trikovi mađioničara na str. 92. Za ostale greške, videti citat o Furijama u II, str. 23, koji on pripisuje Pitagori, ali koji je svakako od Heraklita (kako nam Plutarh kaže), i Aristotelove kategorije koje su nekoliko stranica ranije takođe pripisane Pitagori. Njegovo prikazivanje Josifa Flavija biće obrađeno na svom mestu.

[32] Ovo je posebno slučaj sa pričom o Kalistu, o kojoj vidi II, str. 124 i dalje.