TEKST, NJEGOV PRONALAZAK, OBJAVLJIVANJE I IZDANJA
Priča o otkriću ovde prevedene knjige toliko podseća na romansu da izgleda kao cvet na suvom i prašnjavom polju patrističkog znanja. Kratak traktat pod nazivom Philosophumena, ili „Filozofisanja“, bio je odavno poznat, naime, četiri rana primerka su postojala u papskoj i drugim bibliotekama u Rimu, Firenci i Torinu. Natpisi ovih tekstova i napomena na margini jednog od njih doveli su do toga da se traktat pripiše Origenu, a njegovo Edito princeps je ono koje je 1701. godine u Lajpcigu objavio Fabricije sa napomenama učenog Gronovija. Kao što će se kasnije videti, sam po sebi nije od velikog značaja za savremene naučnike, jer ne baca novo svetlo na istoriju ili prirodu grčke filozofije, dok je uglavnom sastavljen od pojedinih epitoma filozofskog mišljenja aktuelnih u ranim vekovima naše ere, od kojih su najpoznatija dela Diogena Laertija i Aetija. Međutim, godine 1840, Minoida Minasa, učenog Grka, poslao je Abel Vilemen, tadašnji ministar javnog obrazovanja u vladi Luja Filipa, na istraživačko putovanje u manastire na planini Aton, odakle se vratio, između ostalog, sa rukopisima poslednjih sedam knjiga sadržanih u ovim tomovima. Iscrpno ispitivanje pokazalo je da se radi o knjigama od IV do X, uključujući i originalno delo, čiji je tekst objavio Fabricijus, bila knjiga I, te su stoga ostale samo knjige II i III koje treba uzeti u obzir. Paginacija rukopisa pokazuje da dve knjige koje nedostaju nikada nisu bile njegov deo, ali autorove[2] napomene na kraju knjiga I i IX, i početku knjiga V i X[1] navode na zaključak da ako su ikada postojale, morale su se baviti misterijama i tajnim obredima Egipćana, odnosno aleksandrijskih Grka,[2] teologijama i kosmogonijama Persijanaca i Haldejaca, te magijskim praksama i bajalicama Vavilonaca. Koliko god da su ove knjige bile duboko zanimljive sa arheološkog i antropološkog stanovišta, možda ne treba previše da oplakujemo njihov gubitak. Nekoliko referenci na njih u ostatku dela pokazuje da ni ovde autor nije imao duboko poznavanje ili znanje iz prve ruke o svojoj temi, i da je oskudne informacije koje je uspeo da prikupi o njoj samo ubacio kao dodatnu potporu svojoj glavnoj tezi. Ovo poslednje, što se stalno ističe kroz celu knjigu, jeste da neobična načela i prakse gnostika i drugih jeretika njegovog vremena nisu izvedene iz pogrešnog tumačenja Svetog pisma, već su bile neka vrsta mešavine onih koji su bili prisutni među neznabošcima sa mišljenjima filozofa[3] o poreklu svih stvari.
Ista zamerka zbog oskudnih podataka ne može se izreći knjigama koje je otkrio Minas. Knjiga IV, čije su četiri stranice na početku potpuno oštećene, bavi se veštinom proricanja kako su je praktikovali aritmomanti, astrolozi, magovi i drugi šarlatani koji su zarazili Rim u prva tri veka naše ere, i autorovim izveštajem, koji oštećenost teksta čini prilično teškim za praćenje, ipak nam daje novi i neočekivani uvid u obmane i žonglerske trikove kojima su uspeli da zbune svoje mušterije. Knjige od V do IX detaljno se bave mišljenjima samih jeretika i razlikuju se od izveštaja ranijih jeresiologa citirajući, izvesno, iz nekada obimne gnostičke[3] literature, koja je gotovo u celini izgubljena.[4] Dakle, naš autor nam daje odlomke iz dela pod nazivom „Velika objava“, koje pripisuje Simonu Magu, iz drugog dela pod nazivom „Proasti“, koje koristi sekta Perata, iz „Parafraze Seta“ koju poštuju Setijani, iz dela „Baruha“ nekog Justina, jeresijarha koji nam je do sada bio nepoznat, i iz dela anonimnog pisca koji pripada naasenima ili ofitima, a koje je uglavnom gnostičko objašnjenje himni što se koriste u obožavanju Kibele.[5] Pored ovih, postoje i dugački odlomci iz vasilidijanskih i valentinijanskih dela koja mogu biti od osnivača tih sekti, a koja nam svakako daju širi uvid u njihove doktrine nego što smo ga ranije imali, dok Knjiga X sadrži ono što se predstavlja kao rezime celog dela.
Međutim, ovim se ne iscrpljuju nove informacije koje su nam stavljene na raspolaganje Minovim otkrićem. Tokom izveštaja o jeresi Noeta, koji je odbijao da prizna bilo kakvu razliku između Prvog i Drugog lica Svete Trojice, naš autor iznenada usmerava žestok napad na nekog Kalista, visokog crkvenog zvaničnika, koga opisuje kao odbeglog roba koji je ukrao novac od svog gospodara, kao i onaj koji su mu ostavile udovice i drugi pripadnici Crkve, i koga je gradski prefekt osudio na rad u rudniku, da bi bio pušten na slobodu samo milošću Komodove konkubine, Marcije.[6] On dalje optužuje Kalista da naginje Noetovoj jeresi i da podstiče rasuštenost običaja u Crkvi dozvoljavajući brak i ponovni brak episkopa i sveštenika, i konkubinat među neudatim ženama. Težina ove optužbe leži u činjenici da ovaj Kalist teško može biti bilo ko drugi do Sveti Mučenik tog imena, koji je nasledio Zefirina[4] u stolici Svetog Petra oko 218. godine, i čije je ime poznato svim posetiocima modernog Rima sa grobljanskog spomenika sa njegovim imenom, gde ga je, prema delu pred nama, postavio njegov prethodnik.[7] Objašnjenje ovih optužbi biće razmotreno kada se budemo bavili autorstvom knjige, ali za sada se može primetiti da one bacaju potpuno neočekivano svetlo na unutrašnju istoriju Rane Crkve.
Međutim, ove činjenice nisu bile odmah očigledne. Rukopis, nastao, kako se vidi iz kolofona, nekog Mihaila, izuzetno neurednim rukopisom, iz četrnaestog veka, pun je brisanja i umetanja između redova, i ima nekoliko ozbiljnih praznina.[8] Stoga bi verovatno ostao neprimećen u Kraljevskoj biblioteci u Parizu, kojoj je bio poveren, da tamo nije zapao za oči Beninja Emanuela Milera, francuskog naučnika i arheologa, koji je posvetio svoj život proučavanju i dešifrovanju starogrčkih rukopisa. Njegovom brigom i velikodušnošću Univerzitetske štampe, rukopis je prepisan i objavljen 1851. godine u Oksfordu, ali bez uvoda ili objašnjenja, iako su predložene ispravke u tekstu pažljivo zabeležene na dnu svake stranice.[9] Ove propuste su ispravili nemački naučnici F. G. Šnajdevin i Ludvig Danker, koji su 1856-1859. u Getingenu objavili izmenjeni tekst sa kompletnim kritičkim objašnjenjima, kao i latinsku verziju.[10] Završetak ove publikacije odložen je smrću Šnajdevina, koja se dogodila pre nego što je imao vremena da ide dalje od Knjige VII, a nakon toga je u Parizu 1860. godine usledilo pojavljivanje sličnog teksta i prevoda opata Kruisa, tadašnjeg rektora koledža u Rimu, koji je, kako nam kaže u svom Uvodu, posvetio mnogo godina proučavanju dela.[11] Pošto njegovo izdanje otelotvoruje sve najbolje karakteristike Dankerovog i Šnajdevinovog izdanja, zajedno sa plodovima veoma dobrog i[5] pažljivog sopstvenog rada, te latinskom verzijom neuporedivo superiornijom po jasnoći i sažetosti od nemačkih urednika, ona se uglavnom koristi na narednim stranicama. Engleski prevod prepodobnog J. H. Makmahona, prevodioca za Bonovo izdanje velikog broja Aristotelovih spisa, takođe se pojavio 1868. godine u Klarkovoj Prenikejskoj biblioteci. Malo se može naći u pogledu verbalne tačnosti, ali pre pedeset godina ostaci gnosticizma nisu dobili pažnju koja im je od tada posvećena, i prevodilac, možda posledično, nije mnogo učinio po pitanju toga da pomogne široj čitalačkoj publici da razume autorovo delo.
FUSNOTE
[1]str. 63, 117, 119; Tom II, 148, 150.
[2]Ipolit, kao i svi grčki pisci njegovog doba, mora da je bio potpuno neupućen u egipatsku religiju faraonskog vremena, koja je tada već bila izumrla. Jedine „egipatske“ misterije o kojima je mogao nešto znati bile su one Aleksandrijskog trojstva, Ozirisa, Izide i Horusa, za koje preporučujem prevodiočevo delo „Forerunners and Rivals of Christianity“, Kembridž, 1915, I, pog. 2..
[3]Prehrišćansko poreklo gnosticizma i njegov odnos sa hrišćanstvom su u potpunosti obrađeni u delu citiranom u poslednjoj napomeni.
[4]Osim nekoliko rečenica citiranih u patrističkim spisima, jedina sačuvana gnostička dela su koptska kolekcija u Britanskom muzeju i Bodlijanska kolekcija u Oksfordu, poznata kao Pistis Sofija i Brusov papirus. Kaže se da postoje još neki fragmenti koptskih rukopisa gnostičkog porekla u Berlinu koji dosad nisu objavljeni.
[5] Izveštaj sadašnjeg pisca o ovom bogosluženju u rimsko doba iznet je u časopisu Kraljevskog azijskog društva za oktobar 1917, str. 695 i dalje.
[6]II, str. 125 i dalje.
[7]II, str. 124 i dalje.
[8]Faksimil jedne stranice rukopisa dat je u delu biskupa Vordsvorta „Ipolit i Rimska crkva“, London, 1880.
[9]B. E. Miler, „Origenis Philosophumena sive Omnium Hæresium Refutatio“, Oksford, 1851.
[10]L. Danker i F. G. Šnajdevin, „Philosophumena, itd.“ Getingen, 1856-1859.
[11]S. M. Kruis, „Philosophumena“, Pariz, 1860.