Zoran Bognar, znameniti srpski pesnik, esejista, prozni pisac, književni kritičar i antologičar, rođen je 30. januara 1965. godine u Vukovaru (Hrvatska).

Objavio je dva romana: „Noć praznih ruku” (1989) i „Budno stanje sna” (1993); desetak knjiga poezije od kojih su nesumnjivo najznačajnije dve poetske trilogije: „Elizejska trilogija” (2000) i „Albedo, aura, alhemija” (2009), te knjige „Insomnija, bele noći” (2013),  „Srbijo, mogu li da budem tvoj sin” (2019), „Krv i med” (2022) i „Bordel Amerika” (2024); pet knjiga poetsko-fenomenoloških mikroeseja: „Fotografije glasova” (1997), „Ejdetske slike” (1998),  „Fotografije glasova II” (2002), „Ejdetske slike II” (2020) i „Ejdetske slike III” (2021); kao i dve antologije: „Novo raspeće”, antologija savremenene srpske poezije kraja XX veka (2001) i „Tečni kristal”, antologija srpskog mikroeseja XX veka (2006).

Izdavačka kuća „Draganić” objavila je Izabrana dela Zorana Bognara u 7 tomova povodom 30 godina književnog rada (2013–2014, Beograd) kojima su naknadno pridodate knjige „Ejdetske slike II” (2020) i „Ejdetske slike III” (2021).

Poezija Zorana Bognara prevođena je na italijanski, francuski, engleski, nemački, mađarski, švedski, slovenački, makedonski, turski, jermenski, bugarski, holandski, friski, grčki, poljski, portugalski, rumunski, ruski, arapski i španski jezik.

O književnom delu Zorana Bognara objavljeno je preko 250 eseja i  kritika, kao i tri knjige: Vladan Panković i Nikica Banić: „Atletsko hodočašće nad jelisejskim vodama i poljima Zorana Bognara” („Svitak” i „Kadinjača”, Užice, 2002); Marko Paovica: „Skice za spomenik” – O izabranim delima Zorana Bognara („Nova poetika”, Beograd, 2021) i Murat Baltić: „Onaj naš Zoran Bognar” („Nova poetika”, Beograd, 2022).

Dobitnik je mnogih nacionalnih književnih nagrada od kojih izdvajamo: „Pečat varoši sremskokarlovačke” (1993), „Matićev šal” (1994), „Stevan Pešić” (1994), „Blažo Šćepanović” (1996),  „Zlatna struna” (1999),  „Rade Drainac” (1999), „Isidora Sekulić” (1999), „Srboljub Mitić” (2000), „Zlatni Orfej” (2001), „Milutin Uskoković” (2003), „Slobodan Džunić” (2006), „Milan Bogdanović” (2009), „Dimitrije Mitrinović” (2010), Nagrada Akademije „Ivo Andrić” (2010), „Kočićevo pero” (2013), „Miodrag Draganić” (2013),  „Vasko Popa” (2013), „Jovan Skerlić” (2018), „Ivan Focht” (2019), „Rastko Petrović” (2020), „Milan Rakić” (2020), „Karađorđeva povelja” (2021) i Vukova nagrada (2023); pet internacionalnih: „Vannelli” (Italija, 1997), „Mediterranean Lion” (1998, Crna Gora), „Hubert Burda” (1999, Nemačka), „Wort-Farbe-Klange” (2017, Austrija) i „Puškinovo pero” (Rusija, 2018); kao i prestižne stipendije fondacije Ville Waldberte (Nemačka, 2002), jedne od najetabliranijih evropskih kuća pisaca u kojoj su boravili i stvarali mnogi svetski priznati pisci kao što su Tomas Man, Zbignjev Herbert, Hlebnjikov, Mihael Kriger, Ištvan Erši i mnogi drugi.

Dobitnik je i nekoliko društvenih priznanja: Nagrada „Pivo Karamatijević” za izuzetan doprinos razvoju kulture grada Priboja (1999), „Zlatna značka KPZ” (2000), „Vražogrnački točak” (2000),  Nagrada ULUPUDS-a (2013), „Zlatni beočug” za izuzetan doprinos kulturi Grada Beograda (2013).

Član je Udruženja književnika Srbije i počasni član Društva pisaca Bosne i Hercegovine. Takođe, počasni je član mađarskog PEN-a, kao i PEN-a Bosne i Hercegovine.

Zoran Bognar je učestvovao na mnogim međunarodnim pesničkim festivalima i kongresima. Održao je više samostalnih književnih večeri u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Austriji, Grčkoj, Španiji, Poljskoj, Australiji, kao i u zemljama regiona (Makedonija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora)…

Živi u Beogradu (Srbija) kao profesionalni književnik. Urednik je u jednom od vodećih srpskih izdavačkih kuća „Dereta”. Osnivač je i predsednik Fondacije za očuvanje lepih umetnosti „Ars Longa”.