BITI IZVAN TOKA 5

Brama je započeo proces stvaranja. Podelio se na muškarca i ženu, koji su potom vodili ljubav. Brama i Sarasvati su zajedno začeli čitav rod smrtnika.

(Šiva purana)

Telo Sarasvati, Bramine supruge, sija jače nego deset miliona meseca. Njena odeća je pročišćena nebeskom vatrom. Ona je majka Veda, sušto otelotvorenje prirode, zaštitnica nauke i umetnosti. Ona se uvek smeši i veoma je lepa; telo joj je ukrašeno draguljima i biserima.

(Sarasvati stotram)

Kada probudimo Sarasvati u sebi, sve šezdeset četiri umetnosti odmah nam postaju poznate. Ona je Majka Veda, Blagodatna.

(Sarasvati stotram)

Kao što sam u prethodnom razmatranju već izneo, celokupna arhitektura kosmosa sazdana je na muškom i ženskom načelu. Nju nije načinio čovek, te stoga ne može ni da je promeni. U stvari, čovek je proizvod ove kosmičke arhitekture, koja je nepromenljiva. To je zdanje za večna vremena. Čovek u tom zdanju može da obitava, ali ne može da ga preinačuje. Polovi su određeni kao nosioci ravnoteže celog kosmosa, s tim da muški rod ima svoje karakteristike a ženski rod svoje, čime se dopunjuju u skladnu celinu.

U citatu iz Šiva purane stoji da se Brama, pri stvaranju, podelio na muškarca i ženu, što znači da je u svojoj biti androgin. Kod Pitagore je ista postavka: Monada, ili Monad, prvotno je jedinstvo, ali je u svojoj biti androgin. Iz njega stoga proishodi Duada, muško i žensko načelo, zatim, iz njihovog sparivanja, sklada i prožimanja, nastaje Triada, što dodatno doprinosi harmoniji kosmosa, u kabali je to srednji stub, da bi konačno, u ovoj ravni postojanja, iz Triade proistekla Tetrada, ili Tetraktis, koji, zajedno sa prethodnima (4+3+2+1), gradi savršeni broj – 10, ili sumu cele tvorevine, u kabali je to Drvo života, deset Sefirot.

Kako god uzeli, žensko načelo je u samom zdanju kosmosa kao noseći stub i ne može se jednostrano iz toga isključiti, kao što čine maskuline monoteističke religije i metod racionalističke nauke. Žensko načelo poseduje mekotu, suptilnost, osećajnost, inteligenciju, prijemčivost, lepotu, ljupkost, draž, cvetanje, bujnost, razigranost… Muško načelo poseduje tvrdoću, krutost, disciplinu, razum, snagu, volju, sukob, poredak, stegu…

Događalo se već, u ranijim epohama, da je maskulino načelo, putem krute verske dogme, do detalja propisivalo stroga pravila ponašanja individualnom i društvenom biću, čime su bivali isisani svi prirodni sokovi iz njega, što je dovodilo do petrifikovanja ili potpunog okamenjivanja života. I, gle, dah boginje Sarasvati donosi proleće u opustošeno čovekovo biće i sokovi ponovo kolaju u njemu! Sve oživljava u ljupkoj i razdraganoj igri!

Kao što veli Gete u svojim stihovima:

A da nanovo opet stvori

sve stvoreno, da ne okori, 

trudi se večni, živi dah.

To se dešava ciklično. Krajnost maskulinog principa donosi previše racionalizacije u život, u smislu strogosti, propisa, zabrana, kazni, što ga petrifikuje, dok krajnost femininog principa donosi previše nežnosti, sentimentalnosti, mekoće, popustljivosti, što rasplinjuje život. A u zbilji je tako da tvrdo traži meko, grubo nežno, jako slabo, odlučno popustljivo, racionalno osećajno, strogost traži milost, tiranija slobodu, itd., o čemu su drevni mudraci podučavali u svojim školama. No, otuda je mera najvažnija u svim stvarima, sklad, ravnoteža, o čemu su stari posedovali mudrost, koju mi danas ne posedujemo. Ravnoteža opozitnih sila, sklad muškog i ženskog načela kroz uzajamnost i prožimanje.

Žensko načelo nadahnjuje i uzdiže čoveka do božanskih sfera. Platon je u antičko doba dao možda najznačajniji spis ovom delu sveta, a reč je o dijalogu Gozba, ili o ljubavi, u kome Diotima podučava Sokrata o duhovnoj tajni ljubavi. Potom je apostol Pavle, posvećenik u misterije, i verovatno novoplatoničar, ugradio to učenje u korpus hrišćanske vere. Ko je bila Diotima u Platonovo vreme, teško ćemo ikada ustanoviti, ali je, zahvaljujući njoj, ovo učenje ostalo u svetskoj duhovnoj baštini kao trajno nadahnuće.

Dakle, da ponovim, cela arhitektura kosmosa bazira se na polovima, na muškom i ženskom načelu i njihovom suodnosu, te stoga svaki pokušaj ukidanja polova vodi ka urušavanju kosmičkog poretka. Savremena racionalistička nauka upravo to pokušava da učini, pri čemu unosi proizvoljnost u poredak stvari i odrođuje čoveka od sveopšteg toka. A to za posledicu ima ontološku distorziju i poremećaj celokupnog života na Zemlji.

U narednom, završnom, razmatranju baviću se doktrinom racionalizma kao koncentrisanom titanskom voljom koja stremi ovladavanju svetskim silama i njihovom kontrolom, a njoj ću suprotstaviti boginju Sarasvati, vladarku ljubavi i lepih veština.

I opet stihovi besmrtnog Getea:

Ma kol’ko da neko visoko leće,

zvezda se domašiti neće;

odveć duboko bačen biva,

gde sve se brzo u jedno sliva.