Ošo (Čandra Mohan Đain) rođen je u selu Kučvada, Narsingpur okrugu u indijskoj državi Madja, 11. decembra 1931. kao najstariji sin od jedanaestoro dece trgovca tekstilom, koji je pripadao đainskoj religiji.

Roditelji su ga poslali da živi s dedom i babom (majčinim roditeljima) do njegove sedme godine. Po Ošovoj proceni to je bio najvažniji uticaj u njegovom razvoju zato što mu je baka dopuštala najvišu slobodu bez nametnutog obrazovanja ili ograničenja.

U sedmoj godini njegov obožavani deda je umro, tako da se vratio roditeljima. Dedina smrt ostavila je dubok trag u njemu,  a još jedna smrt drage sestrične Šaši, kada je imao 15 godina, dovelo ga je do neobične zaokupljenosti smrću koja je trajala celo njegovo detinjstvo i mladost.

Od najranijeg detinjstva bio je buntovan i nezavisan duh, insistirajući na ličnom iskustvu istine više od slepog prihvatanja znanja i verovanja primljenih od drugih. Ošo doživljava prvi bljesak prosvetljenja s četrnaest godina. Tih godina vrši opit s meditacijama testirajući svoju izdržljivost u raznim tehnikama disanja, kao i plivajući u reci i boreći se s rečnim brzacima.

Ošo je doživeo duhovno prosvetljenje kad je imao 21 godinu. Nakon što je doživeo prosvetljenje Ošo završava studije filozofije, doktorira 1956., a 1957. predaje na visokoj školi za sanskrit u Rađpuru. Godinu dana kasnije postaje profesor filozofije na univerzitetu u Đabalpuru. Godine 1966. napušta to mesto da bi se posvetio podučavanju meditacije. Šezdesetih godina putuje Indijom kao „Ačarja (Učitelj) Rađniš“ držeći predavanja i izazivajući ortodoksne religiozne vođe na javne polemike; ispitivao je tradicionalna verovanja i sretao ljude svih životnih usmerenja dotičući milione srca.

Nastanjuje se u Bombaju 1968. godine, gde je, živeći i podučavajući u Vudlend apartmanu, počeo da razvija svoju jedinstvenu dinamičku meditaciju. Savremeni čovek, govorio je, previše je opterećen zastarelim tradicijama prošlosti, kao i teskobama modernog života, tako da mora da prođe kroz duboki proces pročišćenja pre nego što se može ponadati da će otkriti stanje bez misli – opušteno stanje meditacije.

Ošo otvara ašram u Puni 1974. godine, koji postaje Meka za moderne tragaoce za istinom. Sledbenici počinju da ga zovu Bagvan – Blaženi. Tadašnji predsednik Indije, Morarđi Rančodi Desai, godinama je sprečavao sve napore Bagvanovih učenika da presele ašram u jedan zabačeni dio Indije, gde bi eksperimentisali s njegovim učenjem i stvorili zajednicu koja bi se samofinansirala i živela u duhu meditacije, ljubavi, kreativnosti i smeha.

Godine 1980, tokom jednog od njegovih predavanja, izvršen je pokušaj ubistva Bagvana. Napadač je bio član tradicionalne indijske sekte. Iako su mu se institucionalne crkve kako na istoku tako i na zapadu protivile, Bagvan je već imao četvrt miliona učenika – iniciranih sanjasina.

Bagvan prestaje s predavanjima 1981. godine i stupa u fazu „komunikacije srca k srcu, bez reči“, jer mu je telo prilično oslabilo i zahtevalo je odmor. Njegovi američki sledbenici kupuju veliko imanje u pustinji centralnog Oregona. Oko njega se stvara model poljoprivredne zajednice koja se razvija neverovatnom brzinom, pokazujući impresivne rezultate pretvaranjem pustinje u zelenu oazu, sposobnu da hrani 3000 ljudi. Na letnjim festivalima prisustvovalo je i do 20.000 ljudi iz celoga sveta koji su stanovali i hranili se u Rađnišpuramu. S druge strane, američka vlada odbija Bagvanov zahtev za odobrenje stalnog boravka; sam grad Rađnišpuram postaje izložen napadima oregonskih vlasti i hrišćanske većine.

Оktobra 1984. Bagvan ponovo počinje da govori pred javnošću. Istovremeno s rastom zajednice u Oregonu stvaraju se velike zajednice u svim važnijim zapadnim zemljama, uključujući i Japan, koje žive od svojih nezavisno zarađenih prihoda.

Bagvanova sekretarica i nekoliko članova uprave iznenada napuštaju zajednicu, 1985. godine, a na videlo izlazi ceo niz nelegalnih dela koja su počinili. Bagvan poziva američke vlasti da obave temeljnu istragu, što one koriste da bi pojačale svoju borbu protiv zajednice. Bagvan biva uhapšen. Put do mesta gde je trebalo da mu se sudi, a koji uobičajeno traje nekoliko sati avionom, produžio se čak na osam dana. Nekoliko dana se čak nije znalo ni gde se nalazi, a kasnije je Bagvan pričao da su ga u Oklahomi uveli pod drugim imenom i strpali u karantin zajedno sa zatvorenikom koji je bolovao od hepatitisa, bolesti koja je po fizički oslabljenog Bagvana mogla biti kobna.

Sat vremena pre nego što je konačno trebalo da bude oslobođen, posle dvadeset dana muka, otkrivena je bomba u zatvoru. Svi su bili evakuisani osim Bagvana. U zatvoru su ga kroz hranu trovali opasnim talijumom, koji je do kraja ostao u njegovoj krvi, narušavajući mu i onako krhko zdravlje. Konačno, po savetu svojih advokata, Bagvan je priznao krivicu za dva od trideset i četiri prekršaja kojim su ga teretili i na taj način je izbegao dalji rizik po život od strane američkog pravosuđa.

Upotrebio je Alfred klauzulu, po kojoj se neko može proglasiti krivim iako to nije. Nakon plaćanja kaucije od 400.000 dolara i zabrane ulaska u Ameriku u narednih pet godina, napušta tu zemlju privatnim avionom i leti za Indiju. Sedam dana kasnije zajednica u Oregonu je počela da se raspada.

Naredne,1986. godine, Bagvanu nije bio dopušten boravak ni u jednoj od država u koje bi se uputio: Grčka, Švajcarska, Švedska, Engleska, Irska, Kanada, Holandija, Nemačka, Italija, Urugvaj, Jamajka, Portugal, odbijale su da mu odobre boravak ili bi mu svega nekoliko dana po ulasku poništavale vizu i proglašavale ga nepoželjnim. U Urugvaju saznaje zašto nije bio pušten u druge zemlje. Faksovi sa informacijama o navodnim krijumčarenjima stvari i droge, te prostituciji, stizali su uvek neposredno pre nego što bi se on obratio toj zemlji za vizu, što bi logično prouzrokovalo reakcije policije. Tako je Bagvan svojim radikalnim raskrinkavanjem svih vrsta ljudske i vlastodržačke laži i licemerstva, zaslužio titulu svetskog državnog neprijatelja, kakvu nemaju ni okoreli kriminalci. Poslednje tri godine svog ovozemaljskog života proveo je u Puni.

Ošovi govori učenicima i tragaocima širom sveta objavljeni su u više od šest stotina tomova i prevedeni na preko trideset jezika. Kao što sam kaže:

„Мoja poruka nije ni doktrina ni filozofija. Moja poruka je zapravo alhemija, nauka transformacije, tako da jedino oni koji su spremni da umru takvi kakvi jesu i da budu rođeni ponovo u nečem tako novom da ga sada ne mogu čak ni zamisliti… jedino takva nekolicina hrabrih ljudi će biti spremna da sluša, jer slušanje postaje rizično.

Slušajući, vi preduzimate prvi korak ka tome da budete preporođeni. Stoga, to nije filozofija od koje jednostavno možete da napravite ogrtač i hvaliti se njim. To nije doktrina u kojoj možete naći utehu za uznemiravajuća pitanja. Ne, moja poruka nije neka verbalna komunikacija. Ona je mnogo rizičnija. Ona nije ništa manja od umiranja i ponovnog rađanja.“

Pošto je poslednje dve godine uglavnom držao predavanja o zenu, istovremeno se usmeravajući na samu srž svoga učenja, spajajući i poništavajući u sebi sve tradicije, učenici su ga nazvali Ošo, po jednom zen-učitelju, što znači novi čovek.

Promenio je ime Bagvan Šri Rađniš u Ošo Rađniš 12. rujna 1989. godine, jer je svojim učenjem u potpunosti prevladao indijsku versku tradiciju, iz koje potiče titula Bagvan. Time je promenjeno ime organizacije koja se razgranala širom sveta, kao i naslovi blizu 400 knjiga, koliko je ostalo iza njega.

Ošo Rađniš napustio je svoje telo 19. januara 1990. godine – oslabljeno srce je popustilo i Beli oblak se raspršio u beskraj. Njegovi učenici pričaju da se tog dana ponašao kao da ide na izlet; kada su jedna po jedna funkcija tela počele da mu otkazuju, nije dozvolio svom ličnom lekaru da ga prenese u bolnicu na operaciju rečima: „Došlo je vreme da odem.“ Potvrđujući učenje Ošoa da je smrt radost i ekstaza, njegov lekar je počeo da igra oko kreveta na kome je ležao jedan od retkih prosvetljenih ljudi našeg vremena. Po objavljivanju vesti o smrti njegovog tela, ceo ašram u Puni je počeo da slavi, dok se njegovo telo iste večeri spaljivalo, po starom indijskom običaju. Urna s pepelom se čuva ispod njegovog kreveta, dok je njegova božanska mudrost stalno prisutna među njegovim učenicima, koji nastavljaju da vode organizaciju NEO-SANNYAS INTERNATIONAL i održavaju njegovo učenje i prisustvo živim, pamteći reči: „Moje telo će umreti, ali moja energija će ostati večno s vama.“ Kažu da su mu posljednje reči, dok je tiho odlazio, bile,: „Ja nisam s ove planete. Moje telo je ovde bilo samo gost.“