У ПОТРАЗИ ЗА ЧИТАОЦЕМ

Савремени човек је суочен са бројним изазовима који доводе у питање чак и његово даље постојање. Многа цивилизацијска достигнућа из давних времена губе своје место под сунцем. Машина је заробила човека. Човек је постао роб својих технолошких и техничких достигнућа. Он сада служи машини и нема времена да посвети дужну пажњу ни своме телу, а још мање своме духу. Нарушавање те хармоније нужно доводи до болести. А свака болест је, као што је познато, психосоматског карактера. У општој збуњености питамо се шта треба да чинимо – или другачије речено – како да сачувамо здрав разум? Како данас препоручити некоме шта треба да чита? Оно што треба читати већ је написано – казује нам Иван А. Иљин у есеју под насловом Умеће читања. Ево како Иљин то подробније објашњава:

„Пре свега, већ је написано оно што предстоји да се чита: неко је живео, мислио, осећао, можда и патио; он је хтео да нам исприповеди о нечем таквом што му се учинило важним – можда је то нешто значајно о важноме; он је тражио реч и израз, борио се за истинитост и тачност, трудио се да пронађе лепоту и ритам. И ево, он нам поклања своје дело: новински чланак, песму, драму, роман, истраживање.“

На самоме крају овога есеја Иљин нам поручује:

„По читању могуће је познати човека. Јер, сваки од нас је оно ‘шта’ чита; и сваки човек је оно ‘како’ чита; и сви ми постајемо оно што смо учитали из прочитаног – букет цветова читањем скупљених у нама…“. (Иван А. Иљин, Загледан у живот – књига промишљања свакодневице, Бернар, Стари Бановци, Београд, 2010, 7-8).

Многа питања намећу се сваком читаоцу када пажљиво прочита ове Иљинове опаске. Тешко је рећи која су питања најважнија, али са сигурношћу можемо рећи да је на месту питање зашто ми и даље пишемо, а не читамо оно што је већ написано? Добре и корисне књиге требало би чешће прочитавати – у младости, средњој доби и у старости. Тако ћемо најбоље разумети ону мисао да су најбоље оне књиге из којих увек сазнајемо нешто ново кад их читамо поново. У новије време, у складу са техничким и другим могућностима, расте број објављених књига. Истовремено, а ово је веома важна напомена, сразмерно броју објављених књига није порастао број књига за читање. У томе кључу треба тумачити и Плинијеву сентенцу коју је забележио у својим Писмима – Aiunt multum legendum esse, non multa – кажу да треба много читати, а не многоврсно. У истоме правцу размишља о књизи и читању Константин Леонтјев, руски племић, дипломата, писац, један од помена вредних представника руске мисли 19. столећа. Ево његових речи:

„Не сматрајући се обавезним да читам све што се напише на свету, и сматрајући то не само некорисним, већ и крајње штетним, ја чак поседујем варварску смелост да се надам да ће временом човечанство доћи рационалним и научним путем до онога до чега је халиф Омар, како кажу, дошао емпиријски и мистички, тј. до тога да се спали већина досадних и неоригиналних књига.“ (Просечни Европејац као идеал и оруђе општег разарања, Наш дом, Београд, 2002, 51).

Ову и овакву мисао о књизи и њеном месту у нашем животу, уз неке нијансе, бележе и наш познати научник и књижевник Милутин Миланковић (Кроз васиону и векове, Дерета, Београд, 2002, 158), као и наш нобеловац Иво Андрић (Знакови поред пута, Београд, 1981, 301). Потрага за читаоцем има дугу историју. Али у новије време она добија на значењу у светлу нових технолошких достигнућа којима човек располаже – некад на корист, али некад и на његову велику штету. Ову збирку треба схватити као отворену књигу коју може да допуњава свако према својим потребама, новим сазнањима или другачијим погледима на свет и живот у коме обитавамо. Стара је истина да су књиге хладни, али поуздани пријатељи, а пријатељи су наши најбољи терапеути, тако потребни у овим  временима отуђености и усамљености међу људима. Уверени смо да још увек постоје оазе човечности и са том надом предајемо ову збирку у руке њених читалаца.

Војислав Јелић