
Живот је изазов
Рођењем смо убачени у живот. Шта нам се дешава, шта саплиће, у какве замке упадамо, шта од нас зависи…? Тешко је дати одговоре, још теже говорити о себи самом него о другима. Живот је доживљена стварност. У вечности време не постоји, а живот је само трен већности.
Рукопис је промишљање о животу и свим његовим сегментима, љубави, стрепњама, срећи и другим темама, а формулисано тако да нас призива на размишљање о узроцима И последицама, о решењима.
Ово је потреба да трагамо за смислом постојања.
Роман је лирско-медитативни, аутобиографска исповест.
Може се рећи роман као есеј или есеј као роман, ауто-исповест, есеј о људској души. Романеско је приказивање стварности у исечку времена које прати. Једноставним речником, а поетски сликовито у споју са рефлексијом говори о савести и моралу, о злу и добру, о животу.
Пишући ову исповедну прозу текст сам сажимала, а речи бирала. У приповедању сам користила и речи из времена радње дела, а кад затреба и речи савременог компјутерског речника који је разумљивији млађој генерацији. У книзи размишљања и преиспитивања мобилишем читаоца на размишљана. Дело је жива слика друштва кроз стварне ликове/моја породица, ја и живот као изазов. Између ликова господари једино љубав. Неразуђено причам о животу где постоје чуда, јер за многе ситуације и нема објашњена. У клопци збивања живот нас изазива, зато се нарацијом ослањам на искуства прошлости, а кроз садашњост размишлам и тражим меру за будућњост. Ово није пука исповест декласираног интелектуалца, већ приказ времена у коме је живела једна многочлана сеоска породица, а кроз догађаје и међусобне, и односе у друштву, приказ је стања друштва. Говорим о снажној људској сложености, јер без душе нема ни струћњака, а ни уметника.
Аутобиографска, искрена и психолошка драма одбаченог детета и борба мајке да прихвати своју трећу ћерку је један од емотивнијих делова рукописа. Мајка се бори да прихвати одбачену кћерку с једне стране, а с друге је њена једна жеља да роди мушко дете и тако зацели немерљиву бол ране због смрти своја два сина.
Радња романа је у исечку времена кад је смрт имала много посла, када су и многа деца умирала.
Цитат из рукописа : „Дело приповедача одређују заједно писац и читалац. Естетика и етика су у садејству, надам се да ће се остварити пророчанство Достојевског: ‘Лепота ће спасти свет! Нисмо на овај свет дошли да будемо понижени!’, не смемо дозволити да будемо поражени“.