METAPHYSICA

Volfram fon Ešenbah


Mora da je ovaj čovek, Volfram fon Ešenbah, bio iskusan i daleko ispred svog vremena kad je u prvim godinama XIII veka napisao jedan od najobimnijih, najmisaonijih i najuticajnijih epova srednjeg veka, Parsifala, kako se zove njegov literarni junak. Mada se ovo delo, najznačajnije u epskom stvaralaštvu pesnika, pored nedovršenih epova Vilehalm i Titurel, ne može podvesti, zbog svoje osobenosti, pod kanone savremenih estetskih načela, niti se autor, koji je sasvim osoben, može uplesti u literarne mreže, ipak su mnogi od njegovih savremenika shvatili Parsifala kao pionirsko književno delo. To potvrđuje mnoštvo sačuvanih rukopisa iz tog doba.  Izbrojano je negde oko 86, što dovršenih rukopisa, što fragmenata. Ovo je dokaz koliko su mnogobrojni oni koji su pokušavali da oponašaju njegov stil, da nedovršena dela privedu kraju i da preoblikuju motive. To je potvrda značaja samog autora, kao i njegovog dela. Virnt od Grafenberga, koji je takođe težio da postane slavan, autor epa Vigalua (1204–1209), veliča ovo delo tvrdeći da nijedan svetski pesnik nije stvorio ništa značajnije.

Parsifal, pri tom, ni u kom slučaju nije laka literarna hrana. Ima okruglo 25.000 stihova, stil je barokni, u njemu je dosta slika, kao i mnogostruko simbolične pozadine i obilja problema. Pošto umetnost čitanja i pisanja u to vreme nije bila mnogo razvijena, u pesničkom delu se nije samo uživalo kao u dobroj lektiri, kako je to slučaj u današnje vreme, već su ga temeljito morali izlagati pred većim ili manjim brojem ljudi, pred publikom, na plemićkim skupovima, retorski, znalački. Ovaj podatak istovremeno objašnjava činjenicu spominjanja 86 sačuvanih rukopisa na koja je ovo delo izvršilo veliki uticaj.

Međutim, nijedna hronika niti dokument ne pominju pesnika Parsifala. Ono što znamo o njemu, možemo jedino njemu i da zahvalimo, mada su ti podaci škrti i nikako ne dopuštaju da se životne okolnosti i sudbina odgonetaju, te da se prema njima oblikuju njegovi biografski podaci i fakta; tako i na ovom polju on odstupa od navika savremenog pesništva. Grof Herman od Tiringena, koga autor Parsifala pominje u epu Vilehalm, izvršio je opsadu Erfurta 1203. godine; uz to, jedna slučajna hronologija uporednih dela upućuje na to da se Volframov život i rad mogu smestiti između 1170. i 1220. godine, pošto je pomenuti grof živeo između 1217. i 1255. Svog prvenca, Parsifala, stvorio je, po svoj prilici, između 1200. i 1220. godine, a zatim i oba nedovršena epa, Vilehalm, u kome je opisana istorija borbi između hrišćanstva i paganstva u južnoj Francuskoj za vreme Luja Pobožnog, i Titurel, u kome je reč o jednoj tragičnoj ljubavi.

Između ovih dela nastala su mnoga lirska ostvarenja, ukupno pet Dnevnih pesama (nazvanih po središnjem motivu: bolni rastanak ljubavnika u vreme svanuća) i dve tzv. minelider*, koje, kao i Parsifal, dobrim delom nose pečat Volframove originalnosti. Njegovu  domovinu bi trebalo tražiti u oblastima centralne Francuske. U ženskom manastiru, u gradiću smeštenom oko tri kilometra jugoistočno od Ansbaha, koji se danas ponosno zove Volfram Ešenbah, u znak sećanja na svog velikog sina, nalazi se spomenik, opisan u Počasnim  pismima (1462) od strane pesnika-viteza Jakoba Piteriha od Rajhertshauzena, koga je svojim očima video i nirberški patricij Kres kad je tamo bio u poseti 1608. godine. Po Kresovim  rečima, na grobu je pisalo: „Ovde leži uzorni vitez, gospodin Volfram fon Ešenbah, majsterzinger.“ Oba svedoka tvrde da je njegov grb bila saksija iz koje je raslo pet cvetova, dok slika u čuvenom Manesiškom rukopisu iz 14. veka prikazuje dve uspravne bradve ili konjički barjak.

Mada se gradić, po kome je sebi nadenuo ime, nalazi u Francuskoj, Volfram se ubraja u Bavarce. Stoga se pretpostavlja da je iz roda bavarskog službenog plemstva, barona Ešenbahovih. Bilo kako bilo, izvesno je da je pripadao vladajućem feudalnom plemstvu, mada on, po sopstvenim rečima, smatra da baš nije bio blagosloven bogatstvom i materijalnim dobrima. U Četvrtoj knjizi Parsifala priznaće sa galskom samoironijom:

„… tamo, gde ja sjašem s konja i gde sam domaćin, dakle kod moje kuće, u mom domaćinstvu, miš ne može da očekuje nikakvu radost ako poželi da prikupi hranu. Od njega ne treba ništa ni sakrivati, jer ionako nema šta da se nađe. Prečesto sam ja, Volfram fon Ešenbah, trpeo takvu oskudicu.“

Ovako sumoran ekonomski položaj omogućavao mu je znatniji stvaralački rad jedino kad bi se, po prirodi stvari,  našli bogati darodavci, mecene, koji su poručivali delo i finansirali ga. Pri tom čovek i nehotično pomisli koliko je koza ili teladi moralo da strada da bi se izradio pergament za tako obimno epsko delo, a možda je mogao da se prehrani ne samo rečeni pesnik, već i više njih. Volframove mecene su bili Grof Herman od Tiringena, po čijem je nalogu ispevan Vilehalm, grofovi od Verthajma, čija je tvrđava Vetenburg ležala nedaleko od grada Verthajma na Majni, i plemići Fon Dirne, sa prebivalištem u zamku Vildanberg u Odenvaldu.

Neke uzgredne misli, najzad, govore i o njegovom odnosu prema plemićkom rodu u Austriji i Štajerskoj. Neizvesno je po čijem nalogu je nastao Parsifal. Svi pokušaji da se razreši ova zagonetka ostali su na nivou čistih pretpostavki.

Uprkos mučnim životnim i porodičnim okolnostima, Volfram fon Ešenbah je bio ponosan na svoj stalež i pesnički poziv. Na kraju Druge knjige svog Parsifala, govoreći o sebi, kaže: “Po rođenju i vaspitanju pripadam viteškom staležu.” A neposredno pre toga veli: “Ja sam Volfram fon Ešenbah i unekoliko se razumem u umetnost stiha.” U svom pesničkom umeću on prepoznaje jednu naročitu unutarnju obdarenost koja ne zavisi od na silu vernog pridržavanja originalu, pri čemu ga mogu sputavati prevodi latinskih i francuskih autora. Na taj način se udaljava od utabanih staza tadašnjeg pesništva, kad se od svakog autora zahtevala potpunu potčinjenost izvornom delu, što je bilo dokaz pesničke uverljivosti i savršenosti umetničkog dela koje će imati obrazovni uticaj. Volfram, kome je, kao što je poznato, bilo uskraćeno redovno obrazovanje, buni se protiv toga, i u prologu epa Vilehalm polemički kaže: „Malo sam naučio od onoga što je napisano u knjigama. Moje obrazovanje se sastoji isključivo i samo od mog stvaralačkog dara. Njemu dugujem svoje znanje.“ Ali ne treba se zavaravati. Kad Volfram takvim i sličnim opaskama obelodanjuje svoju različitost od savremenih autoriteta, koji upadljivo naglašavaju svoju učenost, to nikako ne znači da se neprijateljski odnosi prema obrazovanju. Naprotiv. Nedostatak duhovnog i školskog  obrazovanja taj genijalni autodidakt nadoknađuje pohlepnim i žudnim zgrtanjem znanja iz najrazličitijih oblasti, bilo astroloških ili mitskih, o tajnovitoj moći dragog kamenja, na primer, ili velikom obaveštenošću o savremenoj nemačkoj literaturi i narodnim legendama. Prikupljeno znanje primenjuje u svojoj umetnosti, mada sve to, pokatkad zgusnuto i prenatrpano punoćom, preti da uguši tok zbivanja. Ponekad se čitalac teško može oteti utisku da beskrajnim nabrajanjem najmarkantnijih ličnosti i njihovih imena, ili neumornim žongliranjem nazivima i imenima izdaleka, iz pozadine, Volfram razvija ironijski odnos, kojim pokušava da učini pitkim preobilje građe, veselo se podsmehujući savremenoj pesničkoj umetnosti.

Pogrešno shvatanje ove crte u Volframovoj umetnosti vodilo je tome da je ono što je govorio sa preteranom ironijom u samoodbrani bilo shvaćeno, zdravo za gotovo, kao istinito. Kad on, naime, kaže da se njegovo delo nikako ne sme posmatrati kao „učeno“, pošto ni sam ne zna da čita i da piše, onda i ovo treba shvatiti samo kao ironični odgovor naglašenoj knjiškoj učenosti. Odreći umeće čitanja i pisanja autoru tako obimnog pesničkog dela bila bi, svakako, najveća ludost, dela koje, uz to, svedoči o temeljnom poznavanju savremene literature – bilo Hajnriha fon Veldekea, Hartmana fon Auea, Gotfrida fon Štraskurga, Ajharta fon Ebergea, Valtera fon del Fogelvajdea, Rajnmara fon Hagenaua, ili Nibelunške pesme. Pitanje u kolikoj je meri ironija, kao osnovno obeležje Volframovog pesništva pri obradi teme iz francuskog uzora, uspela „rezbarija, ukras“ ili „greška“, ostaje nerazjašnjeno. Nesumnjivo je da je Volfram vladao francuskim jezikom pošto mu je bio potreban za rad.

Volfram fon Ešenbah je živeo i stvarao u vremenu o kome je Valter fon del Fogelvajde,  najslavniji nemački liričar srednjeg veka, umeo da kaže: „Iz zasede je vrebala izdaja, nasilje, podstrekivano je drumsko razbojništvo; smrtno su bili pogođeni mir i pravo.“ To vreme je  obeleženo političkim i verskim krizama, pod senkom krvave, neprijateljske feudalne anarhije, mrakom pravne nesigurnosti i pravom jačega. Pošto su Rimsko carstvo i Nemačka kraljevina imali relativno miran period pod vladavinom Fridriha I Barbarose ili Riđobradog (vladao između 1152. i 1190. godine), ta moć je nestala pod vladavinom Hajnriha VI, koji se upustio u osvajačku politiku u oblastima Srednjeg mora. To se dogodilo za vreme rivalske borbe između dve loze – Štaufena i Felga, koja je započeta 1191. godine. Bila je to borba za krunu između Filipa fon Švabena i Ota IV. Kad je posle Filipove smrti (1208) Oto IV za nekoliko godina ojačao partiju Velfa, a šest godina kasnije Štaufen Fridrih II uspeo da vrati Štaufenima vlast uz pomoć rimske kurije, nije više imalo šta da se spasava, osobito kad je Fridrih II – visokoobdarena i svestrano obrazovana ličnost – bio ometen u nameri da osvoji Italiju i na Siciliji stvori uzorno kraljevstvo. Tako je Nemačka bila prepuštena kneževima, a put nije vodio pravo ka apsolutnoj monarhiji, kao što je bio slučaj u Francuskoj, već raspadu na male države. Centralna vlast je propala u sukobima sa tri moćna protivnika: Rimskom kurijom, koju je predstavljao, pre svega, Papa Inoćentije III (1198–1216), koji je težio svetovnom, zemaljskom carstvu. Drugi protivnici su bili nemački pokrajinski kneževi i oni nisu želeli da gledaju kako se komadaju i rasparčavaju njihovi izvori prihoda i prava. Treći protivnici su bili moćni lombardijski gradovi, koji su se suprostavljali podjarmljivanju i pljačkanju.

Opisana politička kriza bila je praćena i religijskom. Protiv rimokatoličke crkvene hijerarhije, koja se sve više okretala svetovnim stvarima, pokazujući sve veću želju za moći i pohlepu za posedima, nicali su mnogi opozicioni pokreti. Feudalci nisu stavljali šape samo na  pohlepne rente crkvenih moćnika, već su želeli i klerikalne posede. S druge, pak, strane, sve produbljeniji rascep sa prvobitnim hrišćanstvom i proklamovanim vrlinama dovodi mnoge u nedoumicu i nudi im saznanje o raskoraku između crkvenog učenja i stvarnosti. Dolazi do formiranja pokreta laika koji, polazeći od prvobitnih hrišćanskih ideala, žele da nađu put do Gospoda bez posredstva crkve i sveštenstva. Iskrsavaju razne religiozne sekte – što je za crkvu daleko opasnije jer su one bile njeni neprijatelji, dok su Bibliju smatrali jedino merodavnom, stavljajući pod znak pitanja crkvenu hijerarhiju i njenu dogmu. Jedna od mnogih posledica religijske krize je nov, tolerantan odnos feudalnih gospodara sa zapada prema pripadnicima istog staleža sa istoka, koji je prekinuo uništenje i prokletstvo propalih pagana crkvenom dogmom. Lako je bilo prepoznati iskustvo krstaških ratova – od prvog, pretežno francuskog (1096–1099), u kome je osvojen Jerusalim, a naročito za vreme III krstaškog rata pod vođstvom Fridriha I (1189–1192) u kome su, najzad, vraćeni palestinski priobalni gradovi. Islam je predstavljao ogromnu moć, a crkveno-dogmatske strašne utvare nekultivisanih pagana bile su samo himera, dok su feudalne države Orijenta, sa sjajem i moći plemićkog načina života i visokim dostignućima feudalne kulture, pre mogle da posluže kao uzor feudalcima sa zapada. Nastala je slika „plemenitog paganina“, prestava zajedničke pripadnosti vladajućoj klasi i težnja ka tolerantnijem verskom ponašanju.

Ako na prvi pogled može izgledati čudno da se literarne ličnosti onog vremena, bajkolike, mitske, daleko od života, mogu dovesti u vezu sa krizom i problemima epohe u kojoj je nastajala ova umetnost, onda su ove zavisnosti neosporne. Literatura tog vemena, nastala u razdoblju od 1170. do 1230. godine, koja se naziva klasičnom dvorskom literaturom, prevashodno je, naravno, izraz sve većih kulturnih zahteva svetovnog feudalnog plemstva. Pisano pesništvo je do tada bilo uglavnom privilegija duhovnika, koji su crpeli motive pre svega iz Biblije, liturgije ili dogmatike, a cilj mu je bio religiozno obrazovanje i vaspitanje. Potom se dogodio nagli zaokret.

Literatura se okreće francuskim uzorima i izražava rastuće dostojanstvo svetovnog feudalnog plemstva. Literatura koja se okreće od onostranog ka ovostranom i  pokazuje se ne samo podesnom u pogledu kulturnog posredovanja ekonomskih, političkih i vladarskih zahteva feudalnog plemstva, već je u stanju da ove plemiće uzdigne na visoko kultivisan način života. Slika epskog junaka prikazuje plemića, viteza, što ga određuje i njegov društveni položaj. Taj junak je avanturista, ali i kulturni uzor koji treba da podražavaju pripadnici feudalnog plemstva.

Ovakav tip literarnog junaka pojavljuje se tek na relativno visokom stepenu razvoja feudalnog  epskog pesništva. Pre toga je trebalo prevazići dva tipa junaka: prvi je bio junak legendi a drugi predrane i rane dvorske epike. Mitski junak – prva epska slika junaka uopšte u nemačoj literaturi – u osnovi boluje od toga što služi svrsi religijskog vaspitanja – kao uzor zemaljskih Hristovih sledbenika i stoga je otuđen od čoveka. U predranom i ranom dvorskom epu – u Pesmi o Rolandu, u Kralju Roteru i Eneidi Hajnriha fon Veldekea – primećuje se sve veći zaokret prema ovostranom, zemaljskom životu, okrenutom od kontemplacije i pasivnosti prema junačkoj aktivnosti, koja u Pesmi o Rolandu stoji u znaku misli o krstaškom ratu, dok u Kralju Roteru i Eneidi – zbog stalnog potiskivanja religioznih osobina – oslobađa sasvim novu pokretačku snagu, die Minne, ljubav, koja u prevodu ne prenosi verno dubinu originala. Za nas neka ostane bitno to što je junak predrane i rane dvorske literature predstavljen kao čovek uzornog držanja, koje se pre svega prepoznaje po njegovom herojskom potvrđivanju. Povod za razvoj borbenih kvaliteta je postao kulturno prefinjen: ako se u Pesmi o Rolandu junak hvata mača u službi Boga – dakle kao Božji i krstaški ratnik – sada je njegova aktivnost pokrenuta i oslobođena ljubavlju (Minne), pri čemu je reč o osvajanju željene žene uz savlađivanje najrazličitijih prepreka.

Uvođenjem motiva ljubavi, slika junaka je očovečenija, prizemnija, individualnija jer su pokretači junačke aktivnosti postali veoma lični – erotski, kao polazna osnova za vaspitanje feudalnih ratnih zahteva i želja. Ljubavni kult pokazuje, dakle, u kulturnom smislu prevladavanje hriščansko-asketskog načina života. Pošto je ljubav ipak postala bitan deo feudalne kulture i ideologije, u odnosu na rani srednji vek, nastala je institucija braka, mada kao konvencija, koju su stvaraoci dvorske feudalne literature potcenjivali, postajući tako i sami povod za žestoke literarno – ideološke rasprave. Junak postaje indivudua, ličnost, ide sada ruku pod druku sa pokretačkom snagom koja određuje radnju i koja je lična, privatna stvar. Ako je još u Pesmi o Rolandu ličnost uzornog moćnog vladara sastavni deo pesništva, onda se tu radi o državnom, zajedničkom idejnom cilju koji je i zvezda vodilja, dok, kasnije, sve više dolazi do samoprotvrđivanja junaka koji se, pre svega, bori za svoju ličnu  sreću, za lični položaj.

Ovakav razvoj stvari dostiže vrhunac u epu o kralju Arturu. Kralj Artur spada u red ličnosti iz keltskih legendi. Ovaj keltski motiv bio je naročito pristupačan željama i predstavama o vaspitanju i preobraženju feudalnog sloja, pošto je nudio najbolje polazište za iskorišćavanje epskog u svrhu izgradnje željenog aristokratskog sveta.

Legendu o kralju Arturu napisao je u Francuskoj Kretjen de Troj, između 1150. i 1180.  godine, a u nemačku literaturu ju je preneo Hartman fon Aue u svojim epovima Erek (Erec) 1180/1185. godine i Ivejn (Iwein) 1200. godine, u kojima dalje razvija ideal junaka predranog i ranog dvorskog epa. Junak svoje odlike i uzornost ne poseduje od ranije, nego ih razvija u junačkim borbama. Arturov junak, naprotiv, u svome razvoju pokazuje da nadilazi osporeno društveno ponašanje da bi, prilikom rešavanja unutrašnjeg  konflikta između dužnosti i osećanja, dakle procesom sazrevanja, postigao junačku uzornost.

Nezavisno od toga što je slika epskog junaka u epu o Arturu produbljena misaonim razvitkom i osobenošću konfliktnih situacija u samoj ličnosti, koja je sada individua, potvrda junačkih sposobnosti ostaje odlučujuća karakteristika junačkog uzora. Junak se sve više uobličava samousavršavanjem.

Ta potvrda borbenih sposobnosti ogleda se u takozvanim. avanturama, to jest u činu po sebi, nezavisno od društvene svrhe. Da bi se osigurao imidž, tu je i sijaset čarobnjaka, nemani, demona, kojima se pojačava mitska i bajkovita slika koju sama građa epa već sadrži, i kako bi pesništvu posudili miris daljina, kako vremenskih, tako i prostornih, ili neodređenosti uopšte. Pored toga, sve su jasnije i određenije ličnosti kao simboli – poput slike Arturovog Okruglog stola, koja predstavlja mnogo stilizovaniji i simboličniji izraz shvatanja samog junaka. Ovi vitezovi su doduše vezani za dvor kralja Artura, ali je ova veza u najvećoj meri labava. Artur, koji se na dvoru pojavljuje samo kao Primus inter pares, prvi među jednakima, nije opremljen atributima vladarske moći kakav je Karlo Veliki u Pesmi o Rolandu, a od svojih vitezova može tražiti veoma ograničene poslušnosti. Vitezovi Arturovog stola nisu u službi svog vladara i društvenih dužnosti već služe svojoj stvari, da bi povećali sopstveni ugled – koji samo posredno služi ugledu dvora – i tako ide naruku sopstvenoj sreći. Dvor kralja Artura nije svoje značajan zbog moći svog vladara, već kroz proslavljena dela vitezova koji pripadaju Okruglom stolu.

Samo kad se uzme u obzir ovakva pozadina događaja, lakše je shvatiti ep Volframa Ešenbaha. Iako je bilo reči o Volframovoj originalnosti ipak bi trebalo reći da je i on imao svoj uzor u Kretjenovom epu Parsifal, koji je napisan po nalogu grofa od Flandrije. Ali i francuski autor govori o izvoru koji jednostavno naziva „le livre“ (knjiga), a takva knjiga, uprkos mnogim traganjima, nikad nije pronađena. Volfram prebacuje Kretjenu da je falsifikovao priču o Parsifalu. On, Volfram, našao je pravi izvor kod jednog provansalskog pesnika po imenu Kjot, a spomenuti Kjot je, jednostavno, bio njegov jemac. Ešenbah pominje Kjota u Parsifalu šest puta, i on kaže da je priču o Gralu našao u jednom neupadljivom arapskom rukopisu u Toledu. Autor ovog rukopisa je bio paganski prirodnjak Flegetanis, koji je vodio poreklo od Solomona i – u bezbožnički žalobnoj idolopokloničkoj službi – klanjao se teletu. Ovaj čovek je pročitao ime Grala u zvezdama. Gral je na zemlju poslalo jato anđela, koje se, posle toga, popelo na nebo: od tada ga čuvaju ljudi koji su za to pozvani. Kjot je, takođe, po ovom pitanju istraživao irske, britanske i francuske hronike na latinskom jeziku, dok, najzad, u Anžuju nije naišao na traženi izvor. Oslanjajući se na njega ispevao je svoje delo na francuskom jeziku.

No, čitavoj starofrancuskoj literaturi nije poznato ime Kjot ili Gjot – kako bi ono glasilo na provansalskom jeziku – kao autora Parsifala ili priče o Gralu. Ako se Volframov svedok uzme zdravo za gotovo, onda se zapada u velike teškoće pri pokušaju da se objasni rad prevodioca ili autora, odnosno Volframa. Čak se išlo dotle da se iz Volframovog Parsifala rekonstruiše priča o Parsifalu po Kjotu, što se ispostavilo kao vrhunac neslućenih teškoća. Ako se, naime, Volframov Parsifal posmatra u odnosu na svakidašnjicu, onda njegova fantastika mora da nas opomene na krajnji oprez. Tome treba dodati da je Volfram bio ozloglašen kod svojih savremenika i kolega, zbog toga što je toliko i “nečuveno” u svom epu preinačio njima poznati izvor. Gorforid fon Štrasburg mu prebacuje da je „pokvario  autentični epski izvor“. Ove činjenice govore o tome da je Volfram – možda baš zbog Gorforidovog prekora terao šegu igrajući se skrivalice sa autentičnim izvorima materijala. Njegov stvarni izvor je poticao od Kretjena de Troja, koji se kod Volframa može pratiti sve do Trinaeste knjige. Ali poređenje jednog dela sa drugim pokazuje velike razlike, tako da Volframov ep nije ni prevod ni podražavanje. Na osnovu Kretjenovog dela stvorio je potpuno originalno delo.

Bitna osobina sveta Grala pruža jedinstven odgovor na pitanje o ulozi plemstva u društvu. Mada je prilično zatvoren prema spoljašnjem svetu, red pripadnika Grala nije samo odgovoran za tajnu Grala već za čitavo ljudsko društvo. Čim nekoj zemlji zapreti opasnost od anarhije, ratnih razaranja, kad zapreti stanje bespravnosti i bezakonja, tada Gralov vitez preuzima – sa legitimnošću božjeg pozvanika – vladarsku službu da bi osigurao red i pomogao da pobede mir i pravda. Svakako da ovakva predstava o delovanju na zajednicu nosi sve osobine utopije, ali je neosporna i Volframova zasluga što je pokušao da feudalnom plemstvu svoga vremena pokaže izlaz iz religiozne i političke krize pomoću utopijske sinteze Istoka i Zapada. U Parsifalu, u kome se, kao čuvaru Grala, sjedinjuje božansko i svetovno, koji u ovoj delatnosti otelovljuje pravo i mir čuvenog kralja, pesnička spoznaja se razvija tako da samousavršavanje nikako ne može dati odgovor na goruća pitanja vremena, da plemstvo u društvu ima zadatke i dužnosti, te da će biti u stanju da savlada teškoće samo zajednički, pod jakom centralnom vlašću. U bratskoj vezi Parsifala i Fajrefica, koji, zahvaljujući svojoj vladarskoj moći, određuju događaje na Zapadu i Istoku, pesnik vizionarski anticipira ideal plemićkog društva oslobođeno uskih crkvenih dogmi i koje se razvilo u harmoničnu zajednicu punu tolerancije i uzajamnog poštovanja. Time je ukazano da crkva nema isključivo pravo da bude posrednik između ljudskog i božanskog. Ljudska zajednica idealno predstavljena u zajednici Grala, u kojoj je odnos između čoveka i Boga nezavisan od crkve, a do božanskih osobina se ne stiže askezom, kako je neprestano naglašavala klerikalna ideologija.