METAPHYSICA

U susret delu Višnu purana


 

PREDGOVOR

H. H. Vilson

 

UVOD

   Mnogo godina je hinduistička literatura bila negovana sa izvanrednom prilježnošću, a u mnogim njenim granama i sa značajnim uspehom. Međutim, ima nekih oblasti koje su samo delimično i manjkavo proučene; i još smo daleko od posedovanja onog znanja koje jedino originalni hinduistički spisi mogu da nam daju o svojoj religiji, mitologiji i istorijskim tradicijama.

   Na osnovu građe koja nam je dosad bila na raspolaganju, postoji verovatnoća da je bilo tri glavna oblika u kojima je postojala hinduistička religija, u isto toliko različitih razdoblja. Trajanje tih perioda, okolnosti njihovog nizanja i tačno stanje narodne vere u svakom dobu – to su stvari koje nikakvim pristupom ne mogu sa sigurnošću da se utvrde. Polazišta i pretpostavke su nedovoljno dobro određene da bi dozvolili nešto više od zaključaka opšteg i priličnog nejasnog tipa, koji su potom bili potvrđivani ili ispravljani na temelju opsežnijeg i podrobnijeg istraživanja.

   Najraniji vid ispoljavanja hinduističke religije je onaj koji je izložen u Vedama. Jezički stil i značenje sklopa tih dela, koliko je nama poznato, ukazaju na period mnogo pre perioda bilo koje druge klase sanskritskih tekstova. Pa ipak, ne bismo se usudili da zagovaramo neko gledište o samoj veri ili o filozofiji koju one poučavaju. Sve što nam stoji na raspolaganju za prosuđivanje o njihovoj težnji i nameri su samo opšti prikaz njihovog uređenja i sadržaja, uz nekoliko izvadaka u Kolbrukovim Azijskim istraživanjima [*1]; nekoliko Elisovih uzgrednih zapažanja u istom zborniku [*2]; i prevod dr Rozena prvog toma Sanhite ili zbirke molitvi iz Rig-vede[*3]; kao i neke Upanišade ili teorijski traktati Ramohana Roja, koji su pre priloženi uz Vede nego što su njihov deo [*4]. Kolbrukovo mišljenje o religiji izloženoj u Vedama verovatno će biti prihvaćeno kao ono koje zahteva poštovanje, pošto je van svake sumnje da nijedan sanskritski učenjak nije bio toliko upućen u originalna dela kao on. „Pravo učenje indijskih svetih knjiga je jednost Boga, u kom je sadržan univerzum; a prividni politeizam koji se u njima prikazuje, navodi elemente, zvezde i planete kao bogove. U Vedi se zaista pominju, ili barem nagoveštavaju, tri glavne manifestacije božanstva, uz druge oličene atribute i energije i većinu ostalih bogova iz hinduističke mitologije. No, kult obogotvorenih junaka nije deo tog sistema, kao ni inkarnacije božanstava navedene u bilo kom delu teksta koji sam dosad video, iako komentatori katkada aludiraju na tako nešto [*5].“ Neke od tih tvrdnji možda bi trebalo preinačiti, jer bi bez pažljivog istraživanja svih molitvi iz Veda bilo rizično tvrditi da u njima baš ništa ne ukazuje na kult junaka; i svakako se stiče utisak da one na više mesta aludiraju na Avatare ili inkarnacije Višnua. Pa i pored toga, tačno je da je preovlađujuće svojstvo rituala u Vedama obožavanje, tj. kult oličenih elemenata; Agnija ili vatre; Indre, nebeskog svoda; Vajua, vazduha; Varune, vode; Aditje, sunca; Some, meseca; i drugih elementarnih i planetarnih osoba. Tačno je i to da je bogosluženje iz Veda najvećim delom kućni verski obred, koji se sastoji od molitvi i prinošenja žrtvi – u njihovim domovima, a ne u hramovima – od strane pojedinaca za dobro jedinke, pri čemu se obraća zamišljenim pojavama, a ne vidljivim uzorima. Jednom rečju, vedska religija nije bila idolatrijska.

   Ne može se ni pretpostaviti kada je taj jednostavniji i primitivniji oblik obožavanja smenilo obožavanje likova i praslika, koje predstavljaju Bramu, Višnua, Šivu i druga zamišljena bića koja čine mitološki panteon ogromnih razmera; ili kada su to Rama i Krišna, za koje bi se reklo da su isprva bili stvarne istorijske ličnosti, bili uzdignuti na nivo božanstava. Manu je na više mesta [*6]  spominjao obožavanje slika, tj. likova, ali uz napomenu da oni bramani koji žive od služenja po hramovima pripadaju nižoj i lošijoj klasi. Čitava povest u Ramajani i Mahabharati vrti se oko doktrine o inkarnacijama, jer su sve glavne dramske ličnosti u tim epovima bile otelovljenja bogova, polubogova i nebeskih duhova. Izgleda da je ritual onaj iz Veda, i može se sumnjati da tu ima ikakvih aluzija na obožavanje likova, tj. ikona; ali svuda preteže doktrina o umilostivljenju putem pokore i veličanja, a Višnu i Šiva su naročiti predmeti hvalospeva i prizivanja. Prema tome, u ta dva dela nalazimo nedvosmislene nagoveštaje o napuštanju elementarnog bogosluženja iz Veda i početku ili razradi legendi, koje čine veliko stablo mitološke religije Hindusa. A koliko su oni odmakli u kosmogoniji i hronologiji svojih predaka, ili u kom stepenu predanja o porodicama i dinastijama mogu da potiču od njih – to su pitanja o kojima može da se presudi tek kada Vede i dva dela o kojima se radi budu bili temeljnije proučeni.

   Različita dela, koja su poznata pod nazivom Purane, očito su izvedena iz istog religijskog sistema kao Ramajana i Mahabharata, ili iz mitološke faze hinduističke vere. Međutim, one predstavljaju osobine koje ukazuju da pripadaju jednom kasnijem periodu i da je došlo do značajnog preinačenja u razvoju shvatanja. One ponavljaju teoretsku kosmogoniju ta dva velika epa, proširuju i sistematizuju hronološka izračunavanja, i pružaju određeniji i povezaniji prikaz mitoloških priča i istorijskih predanja. No, pored tih i drugih pojedinosti, koje su možda izvedene iz prošlosti, ako ne i iz neke primitivne ere, one imaju i osobena svojstva jednog modernijeg prikaza, što se ogleda u davanju izvanrednog značaja pojedinim božanstvima, u raznovrsnosti i značenju rituala i običaja koji se odnose na njih, i u smišljanju novih legendi koje pokazuju moć i milostivost tih božanstava, kao i delotvornost bezuslovne privrženosti njima. Gotovo jedini objekti koji u Puranama zahtevaju štovanje Hindusa su Šiva i Višnu, u ovom ili onom obliku. Napušta se domaći i osnovni ritual iz Veda i pokazuje se sektaški vatreni zanos i isključivost kakve nema u Ramajani, a u ograničenoj meri se može naći u Mahabharati. Purane više nisu autoriteti za hinduističku veru u celini; one su posebni vodiči za njene zasebne i katkada protivne ogranke, i sastavljene su sa jasnom namerom da uzdignu prvenstveno, a u nekim slučajevima i isključivo, obožavanje Višnua ili Šive [*7].

   To da Purane uvek imaju karakter koji im je ovde utvrđen, dopušta razložnu sumnju; stranice koje slede nepobitno će potvrditi da im je on, s obzirom na to kako ih danas doživljavamo, s pravom pripisan. Pa ipak, moguće je da je postojala neka ranija klasa Purana i da su ove Purane koje danas imamo samo njihovi nepotpuni i krivotvoreni predstavnici. Istovetnost legendi u mnogima od njih, a još više istovetnost reči – jer u više njih su duži odlomci doslovno isti – dovoljan su dokaz da su u svim tim slučajevima one morale da budu prepisane ili iz nekog drugog sličnog dela ili iz zajedničkog originala koji im je prethodio. Takođe, to nije neuobičajeno pošto činjenično može da se potvrdi merodavnost jedne „stare stance“, koja je doslovno citirana; to ukazuje na postojanje nekog ranijeg izvora podataka, a u brojnim slučajevima legende se uzgred spominju, a ne kazuju, što dokazuje poznavanje njihovog ranijeg pripovedanja na drugom mestu. I sam naziv ’Purana’, koji znači nešto „staro“, ukazuje da je cilj sastavljanja dela očuvanje drevnih predanja, što je svrha koja je u sadašnjem stanju Purana vrlo nepotpuno ispunjena. Kakav god značaj da pridamo tim razmatranjima, ne postoje osporavajući dokazi o sličnom uticaju izvršenom od strane drugog i sigurnog autoriteta. Prikaz koji nam je Kolbruk [*8] dao o sadržini Purane preuzet je od sanskritskih pisaca. Leksikon Amare Sinhe navodi jedan sinonim za Puranu, Panča-lakšanam, „ono što ima pet osobenih tema“, i među sholastičarima nema razlike u gledištima koje su to teme. To su, kao što navodi Kolbruk: 1. Prvobitno stvaranje ili kosmogonija; 2. Drugostepeno stvaranje ili razaranje i obnavljanje svetova, uključujući hronologiju; 3. Rodoslovlje bogova i patrijaraha; 4. Vladavine Manuā ili razdoblja zvana Manvantare; i 5. Istorija, ili pojedinosti koje su sačuvane o prinčevima solarnih i lunarnih rasa i o njihovim potomcima do modernih vremena [*9]. U svakom slučaju, takvi su bili sastavni i karakteristični delovi Purane u vreme Amare Sinhe, pedeset i šest godina pre hrišćanske ere; a ukoliko Purane nisu pretrpele nikakve izmene od njegove epohe, trebalo bi da očekujemo da su još uvek takve. Da li one odgovaraju ovom opisu? Ni u jednom slučaju ne odgovaraju u potpunosti: na neke od njih to uopšte ne može da se primeni, a za druge važi samo delimično. Ni na jednu se to ne odnosi tako potpuno kao na Višnu Puranu, i to je jedna od okolnosti koje ovom delu daju autentičniji karakter nego što većina drugih Purana može da zahteva. A opet, čak i u ovom slučaju imamo jedan blok o društvenim osnovama i propisima i o pogrebnim obredima, koji je umetnut između Manvantarā i rodoslova prinčeva, a Krišnin životopis odvaja te rodoslove od opisa kraja sveta, pored uvrštenja raznih legendi narodskog i sektaškog karaktera. Nema sumnje da se mnoge Purane, takve kakve su sada, poklapaju sa gledištem koje pukovnik Vans Kenedi ima o njihovoj sadržini i svrsi. On napominje: „Ne mogu u njima da pronađem nijednu drugu nameru osim verskog poučavanja.“ On tvrdi da su prikaz zemlje i planetarnog sistema i spisak kraljevskih rasa, koji se u njima nalaze, „očito strane i nebitne pojedinosti, pošto su u nekim Purana potpuno izostavljene, a u nekima vrlo sažeto prikazane; dok su, naprotiv, u svim Puranama vrlo podrobno izložena neka od glavnih načela, rituala, propisa i običaja u hinduističkoj religiji, što je sve predstavljeno ili prikladnim legendama ili propisivanjem obreda koje treba vršiti, i molitvi i prizivanja koje treba koristiti pri štovanju različitih božanstava [*10].“ No, koliko god da je tačan taj prikaz Purana kakve jesu, jasno je da to ne važi za ono kakve su one bile kad su bile objedinjeno označene kao Panča-lakšane ili „traktati na pet tema“, pri čemu nijedna od njih pet nikad nije u nekom tekstu ili komentaru bila označena kao „religijski nauk“. Za samog Amaru Sinhu ti popisi prinčeva nisu bili tuđi i nevažni, a to što ih sada pisac koji je toliko upoznat sa sadržinom Purana kao što je to pukovnik Vans Kenedi smatra takvima, ubedljiv je dokaz da su one od vremena leksikografa pretrpele neke važne izmene, i da mi danas nemamo u svakom pogledu ista dela koja su u veku koji je prethodio hrišćanstvu bila aktuelna pod nazivom Purane.

   Zaključak izveden iz neslaganja između sadašnjeg oblika i starije definicije Purane, koji uopšte uzev ne ide u prilog drevnosti sačuvanih dela, postaje izvesnost kad počnemo podrobno da ih ispitujemo; jer mada se uz njih ne navode nikakvi datumi ni periodi, ipak se ponekad spominju neke okolnosti ili se aludira na njih, ili su pak prisutna upućivanja na neke autoritete, ili se pričaju neke legende ili se preciziraju neka mesta koja su nesumnjivo razmerno novijeg datuma i koja nameću odgovarajuće smanjenje starosti dela u kom su pronađena. U isti mah, ona mogu da budu oslobođena optužbe za pomaganje svakoj sem sektaškoj podvali. To su bile pobožne obmane u prolazne svrhe: nikada nisu proisticale iz neke nemoguće zavere Bramana da za drevnost celog hinduističkog sistema izmisle bilo kakve tvrdnje i dokaze koje ne bi mogli dobro da potkrepe. Veoma veliki deo sadržine mnogih Purana i izvestan deo sadržine svih njih, autentičan je i star. Sektaška umetanja ili ulepšavanja uvek su dovoljno očigledna da mogu da se ostave postrani, bez štete po izvorniju i starovremenskiju građu. A Purane, iako pripadaju posebno onoj fazi hinduističke religije u kojoj je vera u pojedino božanstvo bila dominantno načelo, takođe predstavljaju i dragocen zapis o obliku hinduističkog verovanja koji je usledio nakon onog iz Veda; obliku koji je na njegov jednostavniji ritual nakalemio kult heroja, i koji je bio usvojen i rasprostranjeno, možda u celoj Indiji, utvrđen u vreme najezde Grka. Jasno je da je Herkul za grčke pisce bio isto što i Balarama za Hinduse; a njihova pominjanja Mature na Jumni i kraljevstva Surasene, kao i Pandejske države, svedoče o prethodnoj raširenosti predanja koja sačinjavaju sadržaj Mahabharate i koja se stalno ponavljaju u Puranama, a odnose se na rase Pandava i Jadava, Krišnu i druge junake njegovog doba, kao i na dinastije solarnih i lunarnih kraljeva.

   Teogonija i kosmogonija Purana po svoj prilici mogu da se prate unazad do Veda. Koliko je do sada poznato, one u tim delima nisu detaljno opisane, ali se često spominju na više-manje mističan i nerazgovetan način, koji ukazuje na upućenost u njihovo postojanje, što je izgleda dalo Puranama temelj za njihova ustrojstva. Šemu osnovnog ili elementarnog stvaranja one pozajmljuju od filozofije Sankje, koja je kod Hindusa jedan od valjda najstarijih vidova razmatranja o čoveku i prirodi. Uza sve to, shodno onom delu puraničkog slova za koji se s razlogom može pretpostaviti da je kasnijeg datuma, kada dolazi do usađivanja kulta najmilijeg božanstva, Purane u pomalo protivrečnom i neshvatljivom stilu kombinuju posredovanje Tvorca sa nezavisnom evolucijom materije. Takođe je očevidno da njihovi opisi drugostepenog stvaranja ili razvitka postojećih oblika stvari, kao i poretka u univerzumu, potiču iz nekolikih različitih izvora; i čini se da upravo Purane mogu da se optuže za izvesne nesaglasnosti i apsurdnosti koje izobličavaju pripovest, a to je posledica nastojanja da se realnost i merodavnost pripišu nečemu što je bilo samo metafora ili misticizam. Međutim, i pored sve te nepotrebne zamršenosti prikaza, postoji opšte slaganje među njima po pitanju porekla stvari i njihovog konačnog rasturanja; a u brojnim pojedinostima postoji upadljivo podudaranje sa idejama koje su izgleda bile raširene u celom starom svetu, i za koje stoga možemo da verujemo da su verno predstavljene u Puranama.

   Panteizam u Puranama je jedno od njihovih nepromenljivih obeležja, mada je određeno božanstvo – koje je sve stvari, od kog sve stvari potiču i kome se sve stvari vraćaju – bivalo preinačavano u skladu sa njihovim osobenim sektaškim naginjanjem. One izgledaju kao da su im spoznaja i stanovište izvedeni iz Veda, ali u Vedama jedinstveno univerzalno Biće je jednog višeg reda od oličenja svojstava ili elemenata, i ono je Bog, ma koliko da je nesavršeno zamišljeno ili neprikladno opisano. U Puranama se smatra da je jedino Vrhovno Biće ispoljeno u osobi Šive ili Višnua, bilo u smislu opsene ili šale i igre. I, ovo ili ono od tih božanstava zbog toga je uzrok svega što jeste, i ono samo je sve što postoji. Istovetnost Boga i prirode nije novo stanovište; ono je bilo opšta stvar u umovanjima starog doba, ali dobilo je novu snagu u prvim vekovima hrišćanstva, i platoničarski hrišćani su tu istovetnost doveli do podjednakog stepena preteranosti kao i Šaivite i Vaišnave među Indusima. Izgleda da nije nemoguće da je između njih bilo neke komunikacije. Znamo da je postojala aktivna komunikacija između Indije i Crvenog mora u ranim vekovima hrišćanske ere, i da su iz Indije u Aleksandriju stizala učenja, kao i trgovačka roba. Epifanije [*11] i Euzebije [*12] optužuju Skitijana da je u drugom veku uvezao iz Indije knjige o magiji i jeretička shvatanja koja vode u maniheizam; a u istom tom periodu Amonije je osnovao sektu novih Platoničara u Aleksandriji. Osnova njegove jeresi je da prava filozofija vodi poreklo od istočnih naroda: njegovo učenje o istovetnosti Boga i univerzuma je doktrina koja se nalazi u Vedama i Puranama; a prakse koje je on poučavao, kao i njihova svrha, bile su upravo one koje su u više Purana bile predstavljene pod nazivom Joga. Njegovi sledbenici su bili učeni „da putem umrtvljivanja i dubokog razmišljanja smanje telesna ograničenja besmrtnog duha, kako bi u ovom životu mogli da uživaju u opštenju sa Svevišnjim Bićem, a posle smrti da se uzdignu do sveopšteg Roditelja.“ [*13] Naredne stranice [*14] potvrdiće da su to hinduistička načela, koja su, po priznanju njihovog aleksandrijskog učitelja, nastala u Indiji. To uvoženje po svoj prilici nije bilo sasvim neuzvraćeno; taj zajam nije mogao da ostane neizmiren. Nije isključeno da su hinduističke doktrine dobile novu svežinu kad su ih usvojili Amonijevi baštinici, a naročito mistici, koji su mogli da se pozivaju na iskaze iz Purana i da ih primenjuju. Anketil du Peron je [*15], u uvodu u svoj prevod dela Oupnekhat, preneo nekoliko himni od Sinesija, episkopa s početka petog veka, koje mogu da posluže za upoređivanje sa mnogim slavopojkama i molitvama upućenim Višnuu u Višnu Purani.

   Ali, pridavanje svojstava jedinstvenog sveopšteg i duhovnog Vrhovnog Bića posebnim i personalnim božanstvima, svakako je pokazatelj datuma novijeg od Veda, a verovatno i od Ramajane, u kojoj se Rama, iako je inkarnacija Višnua, obično pojavljuje samo u svojoj ljudskoj ulozi i naravi. Nešto slično može da se nađe u Mahabharati u pogledu Krišne, naročito u filozofskoj epizodi poznatoj kao Bagavad Gita. Na drugim mestima Krišnina božanska priroda nije tako bezuslovno potvrđena; ponegde je dovedena u pitanje ili poreknuta, a u većini situacija u kojima se on pokazuje na delu, radi se o princu i ratniku, a ne o božanstvu. On ispoljava nadljudske sposobnosti pri odbrani sebe ili svojih prijatelja, ili kada pobeđuje i uništava neprijatelje. Pa ipak, Mahabharata je očito delo koje je nastajalo u različitim razdobljima, i neophodno je da se vrlo pažljivo i kritički iščita da bi njen značaj i verodostojnost mogli ispravno da se procene. Onako kako je sada uobličena [*16] – zahvaljujući smislu za zajednicu Bengalskog azijskog društva i njegovog sekretara Dž. Prinsepa – neće proći još mnogo vremena kad će sanskritski učenjaci s tog kontinenta tačno oceniti njenu vrednost.

Beleške 

i:1 Vol. VIII, str. 369.

i:2 Vol. XIV, str. 37.

ii:4 Anquetil du Perron objavio je prevod najvažnijih Upanišada pod naslovom Oupnekhat ili Theologia Indica, ali to je učinio služeći se persijskim prevodom, zbog čega je njegov prevod vrlo [str. iii] netačan i nejasan. M. Poley već neko vreme priprema prevod sasvim drukčijeg tipa.

ii:5 As. Res. vol. VIII, str. 473.

iii:6 B. III. 152, 164. B. IV. 214.

iv:7 Pored tri perioda koja su obeležile Vede, herojski epovi i Purane, može da se datira i četvrti period na osnovu uticaja koji su Tantre izvršile na hinduističku praksu i verovanje; no, sa tim delima i njihovim poreklom još uvek smo nedovoljno upoznati da bismo pouzdano razmatrali njihov značaj i posledice.

iv:8 As. Res. vol. VII, str. 202.

v:9 Definicija Purane koja sledi stalno se citira, a pronađena je u Višnu, Matsja, Vaju i drugim Puranama:

Ramas’rama, sholastičar koji se bavio Amarom, uočio je promenu u tekstu na početku drugog reda: „Uništenje zemlje i ostalog ili konačno rastvaranje“; u ovom slučaju su rodoslovi junaka i prinčeva obuhvaćeni rodoslovima patrijaraha.

vi:10 Istraživači karakteristika i srodnosti antičke i hinduističke mitologije, str. 153, i napomena.

viii:11 Adv. Manichaeos.

vvv:12 Hist. Evang.

viii:13 Mosheim, vol. I, str. 173.

viii:14 Videti str. 649. i dalje.

ix:15 Theologia et Philosophia Indica, Dissert. str. xxvi.

ix:16 Štampana su tri toma, a četvrti i poslednji bi trebalo uskoro da bude završen.

 

Periodi nastanka Purana

   Jasno je da su Purane nastajale u različitim periodima i da su sastavljane u različitim okolnostima, čiju tačnu narav možemo samo nepotpuno da pretpostavimo na osnovu interne dokazne građe i onoga što znamo o istoriji religijskih pogleda u Indiji. Vrlo je verovatno da nijedan postojeći popularni vid hinduističke religije nije imao sadašnji oblik pre vremena Šankaračarje, velikog šaivitskog reformatora koji je po svoj prilici živeo u osmom ili devetom veku. Od Vaišnava učitelja, Ramanuđa je živeo u dvanaestom veku, Madavačarja u trinaestom, a Valaba u šesnaestom [*17]; a čini se da su Purane pratile ili usvojile njihova otkrića, pošto su očigledno imale nameru da podrže doktrine koje su oni poučavali. Tačno je da bi to značilo da su neke od njih nastale u znatno novije vreme, ali ne mogu da zaključim da im se s pravom može pripisati veća drevnost. Međutim, to se odnosi na samo neke od velikog broja Purana, kao što ću odmah da preciziram.

   Još jedan dokaz da su relativno novijeg datuma mora se prihvatiti u onim poglavljima Purana gde se, u proročkom tonu, predskazuje koje će dinastije kraljeva vladati u dobu Kali. Tačno je da se ta poglavlja nalaze u samo četiri Purane, ali ona su odlučujuća u obaranju datuma nastanka njih četiri na period znatno posle pojave hrišćanstva. Takođe treba primetiti da Vaju, Višnu, Bagavata i Matsja Purana, u kojima se predskazuju te pojedinosti, imaju u svakom drugom pogledu karakter iste drevnosti kao i bilo koje delo iz njihove klase [*18].

Beleške

x:17 As. Res. tomovi XVI i XVII. Prikaz hinduističkih sekti.

x:18 Odvažio sam se na neka razmatranja o istoriji sklopa Purana, kako one sada izgledaju, u mojoj analizi Vaju Purane u listu Bengalskog azijskog društva, decembar 1832.

 

Oblik Purana

   Neizostavan oblik Purana je dijaloška forma, u kojoj neka osoba iznosi njen sadržaj odgovarajući na pitanja druge osobe. Ti dijalozi su isprepleteni s drugima, koji se ponavljaju kao da su se vodili u drugim prilikama između različitih pojedinaca, jer su bila postavljana slična pitanja. Neposredni pripovedač je obično, mada ne obavezno, Lomaharšana ili Romaharšana, Vjasin sledbenik za kog se smatra da je prenosio ono što mu je saopštavao njegov učitelj, koji je to čuo od nekog drugog mudraca. Kao što će se videti u samom tekstu tog dela [*19], Vjasa je opšti naziv koji znači „priređivač“ ili „sakupljač“. On se u ovom dobu odnosi na Krišnu Dvaipajanu, Parasarinog sina za kog se kaže da je razne učenike upućivao u Vede i Purane, ali koji je izgleda bio upravnik visoke škole koju su svršavali razni učeni ljudi koji su hinduističkoj duhovnoj literaturi dali oblik u kom se ona danas pojavljuje. U tom su poslu Vjasini učenici, kako su nazvani, pre bili njegovi saradnici i pomoćnici, jer su već bili upoznati sa onim što se kaže da su od njega učili [*20]; među njima, Lomaharšana predstavlja klasu osoba koje su bile posebno zadužene za beleženje političkih i svetovnih događaja. Zovu ga Suta, kao da mu je to pravo ime, ali tačnije je reći da mu je to titula, zvanje; i Lomaharšana je bio ’jedan Suta’, dakle bard i panegiričar, koji je – prema našem tekstu [*21] – bio stvoren da proslavlja i veliča podvige prinčeva. Prema Padma i Vaju Purani, on po poreklu i pozivu ima pravo da kazuje Purane, i u tome je povlašćeniji čak i od Bramana [*22]. Stoga je dosta verovatno da, po tome što je on predstavljen kao Vjasin učenik, možemo da zaključimo da je svrha nekog poduhvata učinjenog po Vjasinim uputstvima, bila da se od objavljivača i letopisaca njegovog doba prikupe raštrkana predanja koja su oni u nekoj meri sačuvali. Otuda su Purane umnogome prisvojile rodoslove kraljevskih dinastija i opise univerzuma. Kako god, mehanizam je bio sasvim labavo sastavljen, i mnoge su se Purane, poput Višnuove, pripisivale nekom drugom pripovedaču.

   Prikaz je dat u sledećem delu [*23] iz niza puraničkih kompilacija, iz kog ništa nije preostalo u njihovom današnjem obliku. Kaže se da je Lomaharšana imao šest sledbenika, od kojih su trojica sastavili tri osnovne Sanhite, dok je on sam sastavio četvrtu. Pod Sanhitom se uglavnom misli na „zbirku“ ili „kompilaciju“. Sanhite iz Veda su zbornici himni i molitvi koje spadaju u njih, priređeni u skladu sa procenom nekog konkretnog mudraca, koji se zbog toga smatrao za njihovog stvaraoca i predavača. Stoga bi Sanhite iz Purana trebalo da budu analogne kompilacije, koje se pripisuju Mitrajuu, Sansapajani, Akritavrani i Romaharšani: nijedna takva puranička Sanhita nije danas poznata. Smatra se da je suština svih njih sabrana u Višnu Purani, koja se i sama na jednom drugom mestu [*24] zove Sanhita; ali istraživanje još nije naišlo na takve kompilacije. Pojedinosti mogu da se prihvate kao pokazatelj da su Purane postojale u nekom drugom obliku, u kom više ne mogu da se nađu; mada se ne bi reklo da je njihovo uređenje bilo neusaglasivo s njihovim postojanjem kao zasebnih dela, jer nam Višnu Purana – koja je naš autoritet za četiri Sanhite – pruža i uobičajeni spisak nekoliko Purana.

Beleške

x:19 str. 272.

xi:20 Videti str. 276.

xi:21 str. 102.

xi:22 Journ, Royal As. Soc. vol. V, str. 281.

xi:23 str. 283.

xii:24 str. 5.

 

Klasifikacija Purana

   Postoji druga klasifikacija Purana koja se spominje u Matsja Purani i iscrpnije navodi u Padma Purani. Ona zaslužuje da se na nju obrati pažnja, pošto iznosi mišljenje koje domaći pisci gaje o području Purana i o uviđanju korisnosti tih dela za širenje sektaških načela. Stoga u Padminoj Utara Kandi stoji da se Purane, kao i druga dela, dele na tri klase, shodno svojstvima koja u njima preovlađuju. Tako Višnu, Naradija, Bagavata, Garuda, Padma i Varaha Purana spadaju u satvične ili čiste Purane, jer u njima preovlađuje kvalitet Satve ili dobrote i čistote. Ustvari, to su Vaišnava Purane. Matsja, Kurma, Linga, Šiva, Skanda i Agni Purana su tamasične, ili Purane tame, jer u njima preteže kvalitet Tamasa, ‘neznanja’, ‘sumornosti i klonulosti’. To su neosporno Šaiva Purane. Treća skupina, koja obuhvata Bramanda, Brama-vaivarta, Markandeja, Bavišja, Vamana i Brama Puranu, označava se kao radžasična, ‘strastvena’, od Radžasa, svojstva strasti, koje one po pretpostavci predstavljaju. Matsja ne precizira koje Purane potpadaju pod te nazive, ali napominje da su Satvika one u kojima dominira Mahatmja Harija ili Višnua, Tamasa su one u kojima preovlađuju legende o Agniju ili Šivi, a Radžasa su one koje se najviše zadržavaju na povestima o Brami. Na jednom drugom mestu sam kazao [*25] da smatram da se Radžasa Purane naslanjaju na Šakti odeljak hinduizma, na obožavaoce Šakti ili na ženski princip, zasnivajući svoje mišljenje na karakteru legendi koje se u nekima od njih nalaze, kao što je Durga Mahatmja ili čuvena legenda na kojoj se naročito temelji kult Durge ili Kali, a to je glavna epizoda u Markandeji. Brama-vaivarta takođe najveći deo svojih poglavlja posvećuje uzdizanju Rade, Krišnine dragane, i drugih ženskih božanstava. Pukovnik Vans Kenedi, međutim, prigovara primenjivanju izraza Šakta ovom poslednjem ogranku Purana, pošto je kult Šakti poseban predmet jedne druge klase dela, a to su Tantre, i pošto se nijedan takav vid obožavanja ne poučava u Brama Purani [*26]. Ovaj poslednji argument ima težinu kad se radi o naznačenom posebnom slučaju, a oznaka Šakti možda ne može s pravom da se primeni na celu tu klasu dela, iako može na neka od njih. Jer, nema nesaglasnosti u zastupanju nekog tantričkog preinačavanja hinduističke religije u bilo kojoj Purani, i to se nesumnjivo praktikovalo u delima poznatim kao Upa-purane. Po Padma Purani, čini se da je pravo određenje treće klase Purana kult Krišne, i to ne uloga u kojoj se on predstavlja u Višnu Purani i Bagavata Purani, u kojima su događaji iz njegovog dečaštva samo deo njegove biografije i u kojima ljudski karakter ima velikog udela, barem u njegovim zrelijim godinama, nego njegovo prikazivanje kao malenog Krišne, Govinde, Bala Gopale, namernika u Vrindavanu, drugara pastira i mlekarica, Radinog ljubavnika ili mladog gospodara univerzuma, Đaganate. Termin Radžasa, koji podrazumeva razigranost strasti i uživanje u čulnim i putenim zadovoljstvima, može da se primeni ne samo na karakter tog mladalačkog božanstva, nego i na one od kojih je njegovo obožavanje u tim oblicima izgleda poteklo, a to su Gosaini iz Gokula i Bengala, sledbenici i potomci Valabe i Ćetanje, sveštenici i sopstvenici Đaganata i Srinat-dvara, koji vode život izobilja i ugađanja i brane – i svojim poukama i u praksi – opravdanost osobenosti Radžasa i saglasnost zemaljskog uživanja sa verskim obavezama [*27].

   Svi se slažu da postoji osamnaest Purana. Kaže se i da postoji osamnaest Upa-purana ili drugostepenih Purana, ali se u najmanje spornim izborima navode nazivi samo nekoliko njih, dok veći broj dela nije na raspolaganju. Što se tiče tih osamnaest Purana, postoji jedna osobenost u njihovom nabrajanju, koja je dokaz mešanja u integralne tekstove, ili bar u neke od njih, jer svaki od njih navodi nazive svih osamnaest. Sada taj spisak ne bi mogao da bude potpun, pošto rad u kojem se on nalazi nije završen, i zato u samo jednom, poslednjem u nizu, imamo prava da ga tražimo i očekujemo. No, pošto ipak postoji više poslednjih reči od jedne, jasno je da su nazivi sigurno bili pridodati u svim slučajevima osim u jednom, nakon što je celina bila zaokružena: nema načina da se otkrije koja od njih osamnaest predstavlja izuzetak i zaista je poslednja, a konkretno nabrajanje je verovatno umetanje u većini slučajeva, ako ne i u svim.

   Navedeni nazivi su uglavnom isti i glase ovako: 1. Brama, 2. Padma, 3. Vaišnava, 4. Šaiva, 5. Bagavata, 6. Narada, 7, Markanda, 8. Agneja, 9. Bavišja, 10. Brama-vaivarta, 11. Lainga, 12. Varaha, 13. Skanda, 14. Vamana, 15. Kaurma, 16. Matsja, 17. Garuda, 18. Bramanda [*28]. Ovo je iz dvanaestog toma Bagavate, a isto se nalazi i u Višnu Purani [*29]. U drugim autoritativnim delima ima nekoliko razlika. U Kaurma Purani na tom spisku nema Agni Purane, a umesto nje nalazi se Vaju. U Agni Purani je izostavljena Šaiva P., a pridodata je Vaju. Varaha izostavlja Garudu i Bramandu, a dodaje Vaju i Narasinu, i jedinstvena je kad se radi o ovoj drugoj. Markandeja se slaže sa Višnu i Bagavatom u izostavljanju Vaju Purane. Matsja, kao i Agni, izostavlja Šaiva Puranu.

   Neke Purane, poput Agni, Matsje, Bagavate i Padme, takođe navode i broj strofa koje svaka od njih osamnaest sadrži. Ne slažu se u jednom ili dva slučaja, ali uopšte uzev poklapaju se. Tvrdi se da ukupno ima 400.000 sloka ili 1.600.000 redova. Pretpostavlja se da se tu radi o skraćivanju i da je pravi zbir jedan kror, odnosno deset miliona stanci, ili čak hiljadu miliona. Ako bi se priznali svi krnji i nepovezani delovi za koje se u raznim krajevima Indije tvrdi da pripadaju Puranama, njihov iznos bi znatno nadmašio manji broj, ali ne bi dostigao onaj veći. Kao što sam na jednom drugom mestu izjavio [*30], čak i taj manji broj predstavlja količinu za koju teško da može da se očekuje da je pojedinačni evropski učenjak prouči s dužnom brižljivošću i pažnjom, ukoliko sve svoje vreme tokom mnogih godina ne bi posvetio isključivo tom zadatku. No, i bez ulaganja tolikog napora bilo je jasno na osnovu grubosti i neispravnosti svega što je dosad objavljeno na tu temu – uz jedan izuzetak [*31] – da ne treba očekivati valjane i temeljne poglede na temu hinduističke mitologije i tradicije. Okolnosti koje sam već objasnio u ranije pomenutom članku u Journal of the Royal Asiatic Society, omogućile su mi da iskoristim stručnu pomoć uz koju sam napravio precizan rezime većine Purana. Nadam se da ću vremenom moći da pred orijentalne učenjake stavim prilično opširnu i povezanu analizu svih osamnaest, a u međuvremenu prilažem kratak izveštaj o njihovim različitim sadržajima.

   Uopšte uzev, popis Purana je prosto davanje naziva, uz dodavanje broja stihova u nekim slučajevima; no, Matsja Purana uz njih navodi i jednu ili dve posebne pojedinosti za svaku, koje – mada oskudne – imaju svoju vrednost jer pružaju načine za upoređivanje sada pronađenih prepisa Purana sa onima na koje Matsja upućuje, i za otkrivanje razlike između tih sadašnjih i prošlih. Stoga ću iz Matsje priložiti odlomak u kom je opisana svaka Purana. Međutim, mora da se napomene da se u poređenju ustanovljenom između tog opisa i Purane kakva postoji, nužno pozivam na prepis ili prepise koje sam koristio u svrhu ispitivanja i analize, a do kojih sam uz dosta muke i troška došao u Benaresu i Kalkuti. U nekim slučajevima su moji rukopisi bili sravnjivani sa drugima iz raznih delova Indije, i na osnovu toga se ispostavilo da su – barem kad se radi o Brama, Višnu, Vaju, Matsja, Padma, Bagavata i Kurma Purani – ista dela u svim bitnim aspektima uopšte uzev važeća i u upotrebi pod istim naslovima. Može da se sumnja da li je to baš uvek slučaj, i dalje ispitivanje će možda pokazati da sam morao da se zadovoljim iskasapljenim ili neverodostojnim delima [*32]. Prema tome, valja razumeti da uz tu ogradu govorim o slaganju ili neslaganju bilo koje Purane sa njenim prikazom koji je sačuvala Matsja P.

Beleške

xii:25 As. Res. vol. XVI, str. 10.

xiii:26 Asiatic Journal, mart 1837., str. 241.

xiii:27 As. Res. vol. XVI, str. 85.

xiv:28 Naslovi su dati atributski, pošto je shvaćena bitna imenica – Purana. Tako Vaišnavam Puranam znači Višnuova Purana; Šaivam Puranam je Šivina P.; Bramam Puranam je Bramina P. Jednako je ispravno, i uobičajenije, korišćenje imenica [str. xv] u dodatku, kao Višnu Purana, Šiva Purana, itd. U izvornom sanskritu su te imenice složenice, kao Višnu-puranam, itd.; ali u njihovom evropskom obliku nije uobičajeno njihovo sjedinjavanje.

xiv:29 P. str. 284.

xv:30 Journ. Royal As. Soc., vol. V., str. 61.

xv:31 Pozivam se na dragoceno delo pukovnika Vansa Kenedija o Srodnosti između antičke i hinduističke mitologije. Koliko god da se možda ne slažem sa zaključcima tog učenog i revnosnog pisca, moram da budem pošten prema njemu i da priznam da je on jedini autor koji je temu hinduističke mitologije razmatrao na ispravnim principima, crpeći građu iz autentičnih izvora.

xvi:32 Posle ispitivanja prevoda različitih odlomaka iz Purana – koje je uradio pukovnik Vans Kenedi u radu navedenom u prethodnoj belešci – i njihovog upoređivanja sa tekstom rukopisa koje sam proučavao, ustanovio sam takvu podudarnost koja potvrđuje uverenje da nema suštinske razlike između prepisa u njegovom vlasništvu i onih u mom. Različnosti koje se nalaze u spisu iz biblioteke Istočnoindijske kompanije biće navedene u tekstu.

   Posle vremena velikog rata, Višnu Purana, zajedno sa onim Puranama koje sadrže slične spiskove, sa većom tačnošću poimence nabraja kraljeve i dinastije i navodi političke i hronološke pojedinosti, kojima nema šta da se zameri u pogledu verovatnosti. Zapravo, njihova opšta preciznost je nepobitno utvrđena. Zapisi na kamenim stubovima, na stenama, na novčićima, tek nedavno rastumačeni zahvaljujući izvanrednoj pronicljivosti Džejmsa Prinsepa, potvrdili su nazive rasa i titule prinčeva – Gupta i Andra Radžā koji se spominju u Puranama – i stavili van rasprave istovetnost Čandragupte i Sandrokota, dajući nam tako jednu čvrstu tačku za izračunavanje razdoblja drugih osoba i događaja. Tako Višnu Purana navodi da je od Čandragupte do velikog rata proteklo jedanaest stotina godina, a to što se taj rat odigrao nešto više od četrnaest vekova pre Hrista, kao što su pokazala moja zapažanja o tom odlomku [*94], upadljivo se slaže sa izvođenjem sličnog datuma iz različitih pretpostavki. Istorijske beleške koje potom slede, prilično su zbrkane, ali verovatno pružaju tačnu sliku političkih pometnji u Indiji u vreme kada su bile pisane; toj zbrci je mnogo doprinelo oštećeno stanje tih rukopisa, nejasna kratkoća zabeleški i naš potpuni nedostatak posrednih i drugostepenih primera.

Beleške

lxv:85 P. str. 349.

lxvi: 86 Ma koliko neuskladivo sa uobičajenim izračunavanjem tog perioda, za koji se smatra da se desio između potopa i Hristovog rođenja, to se ipak u dovoljnoj meri nalazi u širim granicama koje su sada, posredstvom najvećih autoriteta, određene za taj period. Kao što je Milman primetio u svojoj napomeni o komentaru Gibona (II.301.), koji se odnosi na ovu temu: “Većina najučenijih modernih engleskih protestanata, poput dr. Hejlsa, Fabera, Rasela, kao i kontinentalnih pisaca, usvajaju dužu hronologiju.” Tome može da se doda i mišljenje dr. Mila koji, iz razloga koje je detaljno izneo, poistovećuje početak doba Kali kod Hindusa, 3102. godine p.n.e., sa erom potopa. Christa Sangita, uvod, dopunska napomena.

lxv:87 Sir Vm. Jones o Hindusima (As. Res. vol. III); Klaproth Asia Polyglotta; Vans Kennedy o Poreklu jezikā; A von Schlegel Origines des Hindous (prevod R. Soc. of Literature).

lxvii:89 Videti str. 285. napomena.

lxvii:90 As. Res. vol. V, str. 55.

lxvii:91 As. Res. vol. VII, str. 219.

lxix:92 Videti p. str. 406-409, str. 444 i dalje.

lxix:93 P. str. 448, 459, 454, itd.

lxx:94 P. str. 484.