ANONIMNE SILE

U ovom opštem uvodu moram u kratkim crtama da kažem nešto o naročito važnim stvarima, da nas kasnije ne bi zadržavale neumesne teorijske rasprave.

Skoro svi ljudi se po prirodi dive junacima i tom zdravom nagonu se ne može ništa prigovoriti. Pojednostavljivanje je potreba ljudskog uma; primetićemo da bez svoje volje postavljamo jedno jedino ime umesto mnogih imena koja predstavljaju neki pokret; dalje, ličnost je nešto dato, individualno, određeno, dok je sve ono što leži izvan nje apstrakcija i uvek promenljivi krug ideja.

Mogli bismo, dakle, sastaviti istoriju jednog veka pukim spiskom imena, ali smatram da je potreban drugačiji postupak da se prikaže ono što je stvarno suštinsko. Jer upadljivo je kako se zasebne indivudualnosti, kada se sagledaju u celom reljefu, neznatno razlikuju jedne od drugih. Ljudi formiraju unutar svojih rasnih individualnosti jednu atomizovanu, ali ipak vrlo homogenu masu. Kad bi neki veliki duh provirio između zvezda i razmišljao o našoj Zemlji, sposoban da vidi ne samo naša tela već i naše duše, ljudska populacija bilo kojeg dela sveta sigurno bi mu izgledala isto tako jednolika kao što mravinjak izgleda nama – naravno da bi razlikovao ratnike, radnike, besposličare i monarhe, primetio bi da jedan ide tamo drugi amo, ali u celini bi imao utisak da se sve individue pokoravaju, i da se moraju pokoravati, jednom opštem bezličnom impulsu. Krajnje uske granice postavljene su kako uticaju velikoj ličnosti tako i proizvoljnosti. Sve velike i trajne revolucije u životu društva desile su se „naslepo”. Značajna ličnost, kao, na primer, Napoleonova, može nas zavesti po tom pitanju, a ipak čak i njegova, kad se pobliže ispita, izgleda kao Sudbina koja slepo deluje. Mogućnost njene pojave objašnjavaju prethodni događaji: da nije bilo Rišeljea, Luja XIV, Luja XV, Voltera, Rusoa, da nije bilo Francuske revolucije – ne bi bilo ni Napoleona! Kako je, štaviše, blisko povezano životno dostignuće takvog čoveka sa nacionalnim karakterom celog naroda, sa njegovim vrlinama i manama; bez francuskog naroda nema ni Napoleona! Delovanje tog vojskovođe usmerena je naročito ka spoljašnjem svetu, i ovde opet moramo reći: da nije bilo neodlučnosti Fridriha Vilhelma III, da nije bilo neprincipijelnosti kuće Habsburga, da nije bilo nevolja u Španiji, da nije bilo zločinačkog tretmana Poljske malo pre toga – nikakav Napoleon ne bi bio moguć! I ako, da bismo bili sasvim načisto po tom pitanju, pogledamo biografije i prepisku Napoleona da vidimo koji su bili njegovi ciljevi i težnje, naći ćemo da su svi oni ostali neostvareni, i da je on utonuo u neraspoznatljivu homogenu masu, kao što se oblaci raprše posle oluje, čim se zajednica digla da se suprotsavi dominaciji jedne individualne volje. S druge strane, radikalna promena naših celokupnih ekonomskih uslova života, koju nikakva moć na planeti nije mogla sprečiti, prelazak znatnog dela svojine nacija u nove ruke, te dalje, temeljno remodeliranje međusobnih odnosa svih delova zemlje, pa tako i svih ljudi, o kojima čitamo u istoriji sveta, desili su se tokom 19. veka usled niza tehničkih otkrića u sferi brzog prevoza i industrije, čiju važnost niko nije ni naslućivao. Treba u vezi s ovim samo pročitati majstorsko izlaganje u petom tomu Trajčkeove Deutsche Geschichte. Pad vrednosti zemljišne svojine, progresivno osiromašivanje seljaka, napredak industrije, jačanje nebrojene vojske industrijskih proletera, i usled toga i jedna nova forma socijalizma, radikalna promena svih političkih uslova – sve je to rezultat promenjenih uslova saobraćaja, i stvoreno je, ako mogu tako da se izrazim, anonimno, kao gradnja mravinjaka, u kojoj svaki mrav gleda samo individualna zrna koja vredno vuče na gomilu. Isto, međutim, važi i za ideje: one drže čoveka u tiranskom zahvatu, stežući njegov um kao ptica grabljivica svoj plen i niko ne može da im odoli; sve dok dominira bilo koja pojedina koncepcija, ništa se ne može postići van sfere njenog magičnog uticaja; ko god ne može da oseti kako ona diktira osuđen je na sterilnost, ma koliko bio talentovan. To smo videli u drugoj polovini 19. veka, u vezi sa Darvinovom teorijom evolucije. Ta ideja počela je da se pojavljuje već u 18. veku, kao prirodna reakcija na staru teoriju nepromenjivosti vrsta, koju je Line doveo do formalnog savršenstva. Kod Herdera, Kanta i Getea srećemo se s idejom evolucije karakteristično obojenom; to je bunt velikih umova protiv dogme; u slučaju prvog, zato što je on, sledeći tok tevtonske filozofije, nastojao da nađe u razvoju ideje „prirode” neki entitet koji  obuhvata i čoveka; drugi, kao metafizičar i moralist, nije mogao da podnese da izgubi koncepciju usavršivosti, dok je treći, okom pesnika, otkrivao na sve strane pojave koju su mu izgledale kao da ukazuju na neki primarni odnos između svih živih organizama, pa se plašio da to njegovo otkriće ne ispari u apstraktno ništavilo ako se ne smatra da se taj odnos zasniva na direktnom poreklu. Na taj način se javljaju ovakve misli. U umovima tako fantastično širokim, kakvi su Geteov, Herderov i Kantov, ima prostora za uporedne vrlo različite koncepcije; njih treba uporediti sa Spinozinim Bogom, čija se jedna supstanca istovremeno manifestuje u raznim oblicima; u njihovim idejama o metamorfozi, afinitetima i razvoju ne mogu da nađem ništa suprotno drugim gledištima, i verujem da bi oni odbacili našu sadašnju dogmu evolucije, kao što su odbacili i dogmu nepromenjivosti.* Vratiću se ovoj temi na drugom jednom mestu. Ogromna  većina ljudi, sa svojim ispoljavanjem mravlje aktivnosti, sasvim je nesposobna da sagleda stvari na tako originalan način; produktivna moć može se stvoriti samo jednostavnom zdravom specijalizacijom. Jedan očito nezdrav sistem kakav je Darvinov ispoljava mnogo jači uticaj nego i najdublje spekulacije, samo zbog svoje „primenjivosti u praksi”. Tako smo videli razvoj ideje  evolucije dok se nije proširila sa biologije i geologije na sve sfere mišljenja i istraživanja, i, opijena svojim uspehom, ispoljila takvu tiraniju da je svakoga ko se nije kleo njome trebalo smatrati glupakom. Mene se ovde ne tiče filozofija svih tih fenomena; ne sumnjam da se duh čoveka u celini izražava na odgovarajući način. Mogu, međutim, da usvojim Geteovu izreku: „Ono što me naročito impresionira je narod, velika masa, nužna neizbežna egzistencija”, i da tako zasnujem i objasnim svoje ubeđenje, da su veliki ljudi zapravo cvet istorije, a ne njeni koreni. Zato mislim da treba da naslikam jedan vek ne toliko nabrajanjem njegovih vodećih ljudi, koliko naglašavanjem anonimnih struja, iz kojih je on dobio svoj osobeni i karakteristični pečat u raznim središtima društvenog, industrijskog i naučnog života.

*Uporediti s tim u vezi Kantovo krajnje potpuno izlaganje koje čini završni deo dela „O regulativnoj upotrebi ideja čistog razuma” u njegovoj Kritici ćistog uma. Veliki mislilac tu ukazuje na činjenicu da ideja „kontinuirane gradacije stvorenjā” ne potiče, i da ne može da potiče, iz opservacije, već iz interesa razuma. „Prečage takve jedne lestvice, kakve iskustvo može da nam obezbedi, daleko su, predaleko, jedne od drugih, i ono što pretpostavljamo da su male razlike obično su u samoj prirodi tako široki jazovi da na takve opservacije namera prirode ne možemo stavljati nikakav naglasak (naročito kad su stvari tako mnogostruke, jer se nužno uvek lako nalaze izvesne sličnosti i približnosti).” U svojoj kritici Herdera, on zamera hipotezi evolucije da je jedna od onih ideja „kod kojih se ne može ništa misliti”. Kant, koga čak i Hekel zove glavnim prethodnikom Darvina, otišao je tako daleko da daje protivotrov za dogmatsku zloupotrebu takve jedne hipoteze.    

GENIJE

Postoji, međutim, jedan izuzetak. Kad se bavimo ne pukom moći posmatranja, poređenja, proraćunavanja, ili inventivnom, industrijskom ili intelektualnom, aktivnošću, koja se bori za egzistenciju, već čisto kreativnom aktivnošću, onda je ličnost sve. Istorija umetnosti i filozofije je istorija individualnih ljudi, istorija stvarno kreativnih genijalnih ljudi. Tu se ne računa ništa drugo. Šta god se van toga postiže u sferi filozofije – a tako je postignuto mnogo važnih stvari – to pripada nauci, dok u umetnosti pripada mehaničkoj veštini, to jest industriji.

Naglašavam ovo tim pre što danas u tom pogledu vlada žalosna zbrka. Predstava o „geniju“, pa tako i ova reč, nastale su u 18. veku; pojavile su se iz potrebe za određenim izrazom da se definišu „specifično kreativni umovi”. Sam Kant nam skreće pažnju na to da se „najveći pronalazač u sferi nauke razlikuje samo po stepenu od običnog čoveka, a genije se, s druge strane, razlikuje specifično.” Te Kantove reči su nesumnjivo tačne, ali mi prilažemo jednu dopunu, da ne možemo a da ne proširimo izraz „delo genija” na svako stvaralaštvo gde imaginacija ima formativan i dominantan deo, pa u tom smislu filozofski genije zaslužuje isto mesto kao i pesnički ili plastički. Ja pridajem reči filozofija njeno staro, široko značenje, koje je obuhvatalo ne samo apstraktnu filozofiiju razuma, već i prirodnu filozofiju, filozofiju religije, i svu misao koja se uzdiže do dostojanstva filozofije života. Da bi reč genije zadržala neki smisao, moramo je koristiti samo za ljude koji su večno obogatili našu intelektualnu baštinu moćnim tvorevinama svoje mašte, ali ona mora biti primenjiva na sve takve bez izuzetka. Dela besmrtnog genija su ne samo Ilijada i Okovani Prometej, Obožavanje krsta i Hamlet, već su to i Platonov Svet ideja i Demokritov Svet atoma, Čandogjin tat vam asi i Kopernikov Nebeski sistem; jer jednako neuništivi kao materija i moć su bljeskovi svetlosti koji zrače iz umova ljudi obdarenih kreativnom moći; oni nikad ne prestaju da odražavaju jedan za drugoga naraštaje i narode, i ako nekad izblede na neko vreme zasjaje opet kad zapadnu za kreativno oko. Skorijih godina otkrilo se da u dubinama okeana, u koje sunčeva svetlost ne prodire, ima riba koje električno osvetljavaju taj svet tame; isto tako mračnu noć ljudskog znanja osvetljava baklja genija. Gete je upalio baklju svojim Faustom, Kant drugu svojom koncepcijom transcendentalne idealnosti vremena i prostora; obojica su bili tvorci velike imaginativne moći, obojica su bili genijalni ljudi. Sholastički razdor oko kenigsberškog mislioca, borbe između kantovaca i antikantovaca, meni izgledaju isto tako važne kao i rad gorljivih kritičara Fausta. Kakva je tu korist od logičkog cepidlačenja? Šta u takvom slučaju znači fraza, „biti u pravu”? Blago onima koji imaju oči da vide i uši da čuju! Ako nas proučavanje kamena, mahovine, mikroskopskog infuzorijuma, ispunjava čuđenjem i divljenjen, s kakvim tek poštovanjem moramo gledati na najveći fenomen koji nam priroda predstavlja – genija!

UOPŠTAVANJA

Moram ovde dodati jednu prilično važnu napomenu. Mada ćemo se pozabaviti naročito opštim tendencijama, a ne događajima i ličnostima, ipak se ne sme prevideti opasnost od preširokih uopštavanja, na kojima smo itekako brzi. Zbog te tendencije ljudi tako često vešaju, takoreći, etiketu oko vrata 19. veka, mada sigurno znaju da je sasvim nemoguće samo jednom rečju biti pravičan i prema sebi i prema prošlosti. Jedna dogmatska ideja te vrste sasvim je dovoljna da onemogući jasno razumevanje istorijskog razvoja.

Vrlo se često, na primer, 19. vek zove „vekom prirodne nauke”. Ali kada se setimo šta su 16, 17. i 18. vek postigli baš u toj sferi, sigurno moramo oklevati pre nego što tako nekako nazovemo 19. vek. Samo smo nastavili da gradimo, i svojom marljivošću otkrili mnogo, ali da li u njemu možemo da ukažemo na nekog Kopernika ili Galileja, nekog Keplera ili Njutna, Lavoazjea ili Bišata*, meni je u najmanju ruku sumnjivo. Kivijeova aktivnost dostiže zaista dostojanstvo filozofske važnosti, a moći posmatranja i pronalazaštva ljudi poput Bunsea (hemičara) i Pastera  umnogome se približavaju genijalnosti; besmrtna je slava ljudi kakvi su Luj Agasiz, Majkl Faradej, Džulius Robert Majer, Hajnrih Herc, pa možda i drugih, ali moramo bar da priznamo da njihova dostignuća ne prevazilaze dostignuća njihovih prethodnika. Pre nekoliko godina mi je jedan profesor medicinskog fakulteta, vrlo ugledan zbog svog i teorijskog i praktičnog rada, rekao, „U slučaju nas učenjaka, danas više nisu toliko u pitanju moždani grčevi, koliko  istrajnost.” No bila bi zaista lažna skromnost, i naglašavanje nevažnog, zvati 19. vek „vekom istrajnosti”, tim pre što bi naziv „vek obrćućeg točka” bio sigurno isto tako opravdan za epohu  koja je proizvela železnicu i bicikl. Bolji bi, sigurno, bio opšti naziv „vek nauke”, pod kojim  bismo razumeli da je duh tačnog istraživanja, koji je primio svoj prvi podsticaj od Rodžera Bekona, metnuo sve grane proučavanja u svoj jaram. Za taj duh će se, međutim, ako se stvar sasvim razmotri, naći da je u sferi prirodne nauke, u kojoj je od najranijih vremena tačna opservacija nebeskih tela formirala osnovu sveg znanja, doneo manje iznenađujuće rezultate nego u drugim sferama, u kojima su do tada prvenstveno vladali proizvoljni metodi. Možda bi bilo tačna i spretna karakterizacija 19. veka – mada istovremeno i strana većini obrazovanih ljudi – nazvati ga „vekom filologije”. Nastala krajem 18. veka od ljudi kakvi su Džons, Anketij Di Peron, braća Šlegel i Grim, Karadžić i drugi, uporedna filologija je tokom jednog jedinog veka izvanredno napredovala. Ustanoviti organizam i istoriju jezika ne znači prosto baciti svetlo na antropologiju, etnologiju i istoriju, već naročito jačati umove ljudi za nova dostignuća. I dok je filologija 19. veka tako radila za budućnost, otkrila je zakopana blaga prošlosti, koja su među najvrednijim posedima čovečanstva. Ne mora se osećati simpatija za pseudobudističku zabavu poluobrazovanih dokoličara da se jasno uvidi kako je otkriće božanske doktrine razumevanja starih Indijaca jedno od najvećih dostignuća 19. veka, predodređenih da trajno utiču na daleka buduća doba. Tome je dodato i znanje o staroj tevtonskoj poeziji i mitologiji. Sve što teži da jača istinsku individualnost pravo je sigurnosno sidro. Sjajan niz tevtonskih i indijskih učenjaka je, upola nesvesno, postigao veliko delo u pravom trenutku; danas i mi imamo svoje „svete spise”, ali to što oni uče lepše je i plemenitije od onoga što daje Stari zavet. Verovanje u našu snagu, koje nam daje istorija 19. veka, neizmerno je ojačano otkrićem našeg nezavisnog kapaciteta za mnogo toga što je najviše, i čemu smo do sada bili samo potčinjeni; posebno je mit o naročitoj podesnosti Jevreja za religiju najzad eksplodirao; za to će kasnije generacije dugovati zahvalnost 19. veku. To je jedno od najvećih i najdalekosežnijih dostignuća našeg vremena, i tako bi naziv „vek filologije” bio u nekom smislu opravdan. S tim u vezi, pomenuli smo još jedan od   karakterističnih fenomena 19. veka. Ranke je prorekao da će naš vek biti vek nacionalnosti; to je bila tačna politička prognoza, jer nikada pre nisu nacije bile suprotstavljene jedna drugoj tako jasno i određeno kao antagonistička jedinstva. Ali taj vek je postao i vek rasa, i to je, zaista, prvenstveno nužna i direktna posledica nauke i naučnog mišljenja. Već sam na početku ovog uvoda rekao da nauka ne ujedinjuje, već secira. Ovde se tome ne protivureči. Naučna anatomija je pružila takve ubedljive dokaze o postojanju fizičkih osobina kojima se rase razlikuju jedne od drugih da se one više ne mogu poricati; naučna filologija otkrila je između različitih jezika fundamentalne razlike, koje se ne mogu premostiti; naučno proučavanje istorije u njenim raznim granama dovelo je do sličnih rezultata, naročito tačnim određivanjem verske istorije svake rase, u kojoj samo najopštije od opštih ideja mogu izazvati iluziju sličnosti, dok je dalji razvoj uvek sledio, i još sledi, određene, oštro divergentne linije. Takozvano jedinstvo ljudske rase zaista se i dalje uvažava kao hipoteza, ali samo kao lično, subjektivno ubeđenje kojem nedostaje bilo kakav materijalni temelj. Ideje 18. veka u pogledu bratstva nacija bile su sigurno vrlo plemenite, ali čisto sentimentalne po svom poreklu, a nasuprot tim idejima, kojih se socijalisti još drže, hramajući kao rezerve u bici, gruba realnost se postepeno potvrdila kao nužan rezultat događaja i istraživanja našeg vremena. Ima i mnogo drugih naziva za taj vek kojima bi se moglo mnogo reći u prilog: Ruso je već govorio proročki o „siècle des révolutions”, drugi govore o veku jevrejske  emancipacije, veku elektriciteta, veku nacionalnih armija, veku kolonija, veku muzike, veku reklame, veku proglašenja nepogrešivosti. Nedavno sam našao da jedna engleska knjiga opisuje 19. vek kao religiozni vek, i ne bih mogao sasvim osporiti tu tvrdnju; za Bera, autora dela Geschichte des Welthandels, 19. vek je „ekonomski” vek,  dok ga profesor Paulsen u svojoj Geschichte des gelehrten Unterrichts (2 Aufl. II. 206) zove saeculum historicum nasuprot prethodnom saeculum philosophicum; Geteov pak izraz „ein aberweises Jahrhundert”** mogao bi se primeniti na devetnaesti vek sasvim isto kao i na osamanaesti. Ali nijedno takvo uopštavanje nema nikakve stvarne vrednosti.  

* Umro je 1802. godine.

**Vek ludosti.

DEVETNAESTI VEK

S tim zapažanjima približavam se kraju ovog opšteg uvoda. Ali pre nego što ga završim, voleo bih da se pozovem, po jednom starom običaju, na neke vrlo ugledne ljude.

Lesing piše u svojoj Briefe, die neueste Litteratur betreffend, da „istorija ne treba da se bavi nevažnim činjenicama, ne treba da opterećuje memoriju, već da prosvetljuje razumevanje.” Uopšte uzev, ove reči su preterane. Ali u slučaju knjige namenjene ne istoričarima već obrazovanom laiku, te reči su sasvim opravdane. Moj cilj je da prosvetlim razumevanje, ne da podučavam u pravom smislu te reči; da sugerišem i podstičem misli i zaključke.

Gete donekle drugačije od Lesinga zamišlja zadatak istoričara. On kaže: „Najbolje što dobijamo iz istorije je nadahnuće koje ona budi.” I te reči sam imao na umu tokom svog rada, jer sam ubeđen da razumevanje, koliko god prosvećeno, malo koristi ako nije združeno s nadahnućem. Razumevanje je mašina; što je savršeniji svaki detalj u njoj, što se preciznije svaki deo uklapa u drugi, biće delotvornija, ali samo potencijalno; jer da bi se ona pokretala, potrebna je pokretačka sila, a ta pokretačka sila je nadahnuće. Možda je, međutim, teško prihvatiti Geteovu sugestiju i postati entuzijasta u pogledu 19. veka, prosto zato što je samoljublje tako dostojno prezira; mi želimo da se testiramo strogo, i težimo pre da potcenjujemo nego da precenjujemo; nadamo se da će nama budućnost suditi blaže. Smatram da je teško postati enturuzijasta, jer je materijalni element tako dominantan u ovom veku. Isto kao što naše bitke generalno nije dobila lična superiornost pojedinaca već broj vojnika, ili jednostavnije rečeno količina topovske hrane, tako su se nagomilala i blaga u zlatu, znanju i otkrićima. Stvari su narasle brojem i obimom, ljudi se sakupili ali ne i prosejali; takva je, u svakom slučaju, opšta tendencija. Devetnesti vek je u suštini vek akumulacije, doba prelaza i provizorija; u drugim pogledima on se ne može jasno definisati; oscilira između empirizma i spiritizma, između liberalismus vulgaris, kako se to duhovito nazvalo, i nemoćnih nastojanja senilnog konzervatizma, između autokratije i anarhizma, doktrina nepogrešivosti i najglupljeg materijalizma, obožavanja Jevreja i antisemitizma, vlasti milionera i proleterske vlasti. Ne ideje, već materijalni dobici, karakteristična su crta 19. veka. Velike ideje koje su se tu i tamo pojavile, snažne umetničke kreacije, od Fausta, Deo II, do Parsifala, donele  su besmrtnu slavu nemačkom narodu, ali su one za buduća vremena. Posle velikih društvenih revolucija i intelektualnih dostignuća (krajem 18. i na samom početku 19. veka), materijal za dalji razvoj morao se opet sakupiti. I tako je ova prevelika zaokupljenost materijalnim skoro sasvim proterala iz života ono lepo; u sadašnjem trenutku možda nema divljeg, ili bar polucivilizovanog naroda, a da, po meni, ne poseduje više lepote u svom okruženju, i više sklada u svom postojanju u celini od velike mase takozvanih civlizovanih Evropljana. Zato je, mislim, neophodno biti umeren u našem divljenju 19. veku. S druge strane, lako je osetiti nadahnuće o kojem govori Gete, čim se naš pogled zadrži ne samo na jednom veku, već obuhvati sav taj „novi svet” koji se postupno razvija vekovima. Sigurno je da opšteprihvaćena ideja „napretka” nipošto nema zdrav filozofski temelj; pod tom zastavom jedri sav ološ našeg vremena; Gete, koji  neumorno ukazuje na nadahnuće kao na pokretački element u našoj prirodi, objavljuje da je ipak ubeđen da: „Ljudi postaju mudriji i oštroumniji, ali ne i bolji, srećniji i energičniji,  ili ako i postaju takvi, to je samo za neko vreme.”* Ali šta bi moglo da uzvisuje više nego svesno raditi za takvu epohu, u kojoj će, makar privremeno, čovečanstvo biti bolje, srećnije i energičnije? A kada posmatramo 19. vek ne kao nešto izolovano, već kao deo mnogo većeg vremenskog perioda, uskoro otkrivamo da je iz varvarstva koje je pratilo pad starog sveta. i iz divljeg vrenja izazvanog sudarom suprostavljenih sila, pre nekoliko vekova počela da se razvija jedna sasvim nova organizacija ljudskog društva, i da naš svet današnjice, daleko od toga da je vrh ove evolucije, predstavlja prosto jednu prelaznu fazu, jednu „srednju tačku” na dugom i zamornom  putovanju. Da je 19. vek stvarno vrh, onda bi bilo jedino opravdano gledati na svet pesimistički; kada vidimo, posle svih velikih dostignuća u intelektualnoj i materijalnoj sferi, životinjsku poročnost i dalje tako raširenu, i hiljadostruko uvećanu bedu, možemo samo da ponovimo molitvu Žana Žaka Rusoa: „Svemugući Bože, izbavi nas od nauka i ubistvenih veština naših očeva! Daj nam opet neznanje, nevinost i siromaštvo, kao jedine stvari koje mogu doneti sreću i koje su vredne u Tvojim očima!” Ali ako, kao što sam rekao, vidimo 19. vek kao jednu fazu putovanja, ako ne pustimo da nas zaslepe vizije „zlatnih doba”, ili obmane budućnosti i prošlosti, ako ne dopustimo da nas u zdravom rasuđivanju zavedu utopijske koncepcije postepenog poboljšanja čovečanstva u celini, i političke mašinerije koja idealno funkcioniše, onda imamo pravo da se nadamo i verujemo da mi, tevtonski narodi,  i narodi pod našim uticajem, napredujemo ka jednoj novoj skladnoj kulturi, neuporedivo lepšoj od bilo koje druge u istoriji, kulturi u kojoj će ljudi stvarno biti „bolji i srećniji” nego što su danas. Možda je za žaljenje tendencija savremenog obrazovanja da stalno usmerava pogled na prošlost, ali ona ima tu prednost što čovek ne mora da bude Šiler pa da kao i on oseti da „ni jedan jedini savremeni čovek ne može da se nadmeće s individualnim Atinjaninom za nagradu čovečnosti.”** Zato mi sad usmeravamo pogled ka budućnosti, onoj budućnosti čiji karakter počinje da nam sviće, dok postepeno postajemo svesni stvarnog značaja sadašnje ere, koja obuhvata poslednjih 700 godina. Nadmetaćemo se sa Atinjanima. Formiraćemo svet u kojem lepota i sklad postojanja ne zavise, kao u njihovom slučaju, od upotrebe robova, od evnuha i izdvojenosti žena! Možemo se pouzdano nadati da ćemo tako raditi, jer vidimo kako se ovaj svet polako i teško diže oko našeg kratkog životnog veka. A činjenica da on to čini nesvesno nije važna; čak i polulegendarni fenički istoričar Sanhonijaton kaže u prvom delu svoje prve knjige, kada priča o stvaranju sveta: „Same stvari, međutim, nisu znale ništa o svom sopstvenom poreklu.” Isto važi i danas; istorija beskrajno ilustruje Mefistove reči: „Du glaubst zu schieben und du wirst geschoben.“*** Dakle kad gledamo unazad na 19. vek, koji je sigurno bio više pokretan nego što je pokretao, i u većini stvari odstupao u skoro smešnoj meri od puteva kojima je prvobitno nameravao da ide, ne možemo da ne osetimo iskreno divljenje, i skoro oduševljenje. U ovom veku urađena je ogromna količina posla, i to je temelj „sveg poboljšavanja i usrećivanja”; to je bila moralnost našeg vremena, ako mogu tako da se izrazim. I dok je radionica velikih kreativnih ideja bila naizgled neproduktivna, metodi rada bili su usavršeni na način o kojem se dotada nije ni sanjalo.

Devetnaesti vek je trijumf metoda. U tome, više nego u bilo kojoj političkoj organizaciji, vidimo pobedu demokratskog principa. Ljudi kao celina digli su se time korak više i postali efikasniji. U ranijim vekovima samo su genijalni ljudi, a kasnije samo visoko nadareni ljudi, mogli postići bilo šta; sada, zahvaljujući metodu, svako to može. Prisilno obrazovanje, praćeno imperativnom borbom za egzistenciju, obezbedilo je danas hiljadama „metod”, osposobljavajući ih da, bez  ikakvog naročitog dara, sudeluju u zajedničkom radu ljudske rase kao tehničari, industrijalci, prirodnjaci, filolozi, istoričari, matematičari, psiholozi itd. Ovladavanje tako kolosalnim materijalom u tako kratkom vremenskom roku bilo bi inače sasvim nezamislivo. Pomislite samo šta se podrazumevalo pod „filologijom” pre samo stotinak godina! Gde je postojalo nešto kao pravo „istorijsko istraživanje”? Srećemo se sa tačno istim duhom i u svim sferama koje su daleko od nauke; nacionalne vojske su najopštija i najjednostavnija primena metoda, a Hoencolerni su utoliko demokrati 19. veka što postavljaju modu  za druge; metod u pokretu ruke i noge, ali istovremeno i metod u obrazovanju volje, poslušnosti, dužnosti, odgovornosti. Veština i savesnost su usled toga – nažalost ne svuda, ali ipak u mnogim sferama – decidirano  porasle; zahtevamo više od sebe i drugih nego što smo to činili u starini; u nekom smislu je došlo do opšteg tehničkog poboljšanja – poboljšanja koje se širi i na ljudske navike razmišljanja. To poboljšanje uslova teško može da ne utiče na moral; ukidanje ljudskog ropstva van Evrope – bar u zvanično priznatom smislu te reči – i početak pokreta za zaštitu životinjskih robova vrlo su značajna znamenja.

I tako ja verujem da, uprkos svim sumnjama, pravično i s ljubavlju razmišljanje o 19. veku mora „prosvetliti razumevanje” i „buditi nadahnuće”. Za početak, razmatramo samo njegove „Temelje”, to jest „zbir svega što je prošlo” – onu Prošlost iz koje se 19. vek mukotrpno ali uspešno ispetljao.

*Razgovori sa Ekermanom, 23 oktobar 1828.

**Ova čuvena rečenica je samo uslovno tačna; ja sam je podvrgnuo temeljnoj kritici u poslednjem poglavlju, na koje ovde upućujem da bi se izbegle pogrešne predstave.

***Ceo stih glasi ovako –

Mefistofeles:

„Naviše teži ovaj metež buran;

misliš da guraš, a sam bivaš guran.“

Faust, stih 4312., prevod: Branimir Živojinović.